My Name Is Beuys Von Telekraft

Na Rotherovim dosadašnjim izdanjima preovlađuju SF i distopijske teme, melanholija i čvrst ritam u četvoročetvrtinskom taktu, dok se kao dva najveća muzička uzora jasno prepoznaju Kraftwerk, i nešto manje – opet Kraftwerk.

Naravno, njegova verzija electra je od samog početka bila “neo”, “nu”, “clash” (ili kako god vam drago da je zovete), te je njegov stil samim tim zaostajao u lakoći, enigmatičnosti i jednostavnosti, upravo aspektima neodvojivim od muzike čuvenih nemačkih veterana electra.

Deo novog electra je zaista doneo određenu “plitkost”, koja je, koliko god bila samosvesna i sračunata, za mnoge predane slušaoce ipak i dalje ostala samo to: plitkost i ništa više. Upravo na tom polju album My Name Is Beuys Von Telekraft uspeva da zasija: pesme kao što su Welcome To My Laboratory i Frequency From Reality nabijene su emocijama koje su sve samo ne plitke.

Štaviše, silazeći u ponor večne usamljenosti čoveka u svetu, mogli bismo poželeti da je on nešto plići, ali ne i suprotno. Raniji Rotherovi hitovi, kao što je Father, daleko više su se oslanjali na poletnost, zaraznost i jednostavni (mada veoma efektan) retro ili futuristički šarm, pa je samo razumno što – i pored naizgled slične tematike i muzičkog stila – nisu uspevali da dosegnu do ovakvog rezultata.

Jedna od promena koje su dovele do napretka svakako je napuštanje ranijeg manira pevanja, tako da novi Rotherov alter-ego Telekraft isključivo recituje svoje kratke ispovesti (često varirajući engleski i nemački jezik, i na taj način čineći još jedan mangupski mig ka Kraftwerku).

Time se samo dodatno naglašava da je ovde na delu introspektivni autoportret savremenog tragičnog heroja koji je svestan beznadežnosti potrage za utehom u čovečanstvu, zbog čega se potpuno posvećuje svom “polju rada”, ali, uprkos tome, ne uspeva da zaboravi na ono ljudsko u sebi, što na kraju jeste upravo ono društveno.

Ova priča ima i svoju „spoljašnju“ stranu. Beuys Von Telekraft je naučnik koji se fanatično bavi istraživanjem digitalnog zvuka, kako se ravno i šturo objavljuje u My Name Is Telekraft, inače jednoj od najupečatljivijih numera na albumu.

Simbioza nauke i umetnosti ovde je u potpunosti eksplicirana: od napuštanja analognih uređaja pri snimanju albuma i upotrebe visokokompresovanih semplova karakterističnih za savremenu eru iPoda, pa sve do odabira zanimanja i samog imena Rotherovog alter-ega. Kao šlag na torti, glavna tema Liquid Systema predstavlja niz tonova toliko udaljenih od uobičajenog poimanja pop melodije da, osim asocijacija na dodekafoniju ili Muzičku Žrtvu, preostaje još samo ona na naučnika-umetnika koji (neuspelo) programira računar da komponuje umesto njega.

Za producenta elektronske muzike ovakav čin je izuzetno hrabar, samokritičan, a isto toliko i duhovit, pa zato Liquid System i pored slabih elemenata – tj. upravo pomoću njih – na meta-nivou uspeva da dočara ono što ostatak albuma čini neposredno, i na taj način predstavlja značajan, pa i neizostavan deo celog poduhvata.

Lucifer

Bonus disk sadrži jednosatni Geomatrix sačinjen od 10 atmosferičnih kompozicija bez bubnja i vokala, i može se razumeti kao prikaz jednog od Telekraftovih eksperimenata.

My Name is Beuys Von Telekraft je album kojim dominira koncept, a ne trenutna moda ili podijum za igru. Ali što je još bitnije, ovo izdanje taj koncept uspeva da održi na plećima ostajući uspravno. Zato je još jednom došlo vreme da se zatvorimo u svoje laboratorije.

Audio:

• Telekraft Recordings MySpace