O pesmama

Mislim da je pesmu Mornar Popeče dovoljno samo opisati da bi se shvatilo o kakvom blesavluku je reč. Da pokušam.

Na početku je opisana trema orkestra pred nastup. Svi su nervozni i boje se suda probirljive publike. Iz tog jada naglo se prelazi na lament fakultetski obrazovane devojke koja nalazi zaposlenje kao kafe kuvarica. To je prava gorka socijalna drama.

Zatim, skok na neku vrstu razgovora deteta i bake na temu narkomanije, gde je narkomanija tretirana kao pozitivna pojava. Završnica kompozicije potpuno nevinim glasom peva o raznim narkoticima i otrovima. Zapanjujuće je to što je sve ovo stalo u samo pet minuta i teče potpuno prirodno.

Ova subverzija je delo Luke Stanisavljevića i njegovih drugara iz grupe Činč. Osim što je kompozicija pesme subverzivna, tome još više doprinosi i muzika koja liči na pitku operetu odsviranu popodne uz čaj. Ovo je, pored svega, savršeno prijemčiva pesma koju možete da pevušite danima nakon što ste je čuli. Baš zbog toga je još više šokantna. Mogu da zamislim nevinog slušaoca koji uživa u melodiji, međutim, dok shvata o čemu se zapravo radi u pesmi, menja izraz lica u potpuno zaprepaštenje i nevericu.

Ovako minuciozno dobro isplanirana pa sprovedena ludost gotovo da nema premca u našoj kulturi.

Retko kad se dogodi da nas neka pesma svojim stihovima potpuno začudi i natera da zastanemo i dođemo sebi od reči koje smo upravo čuli. Jedna od takvih pesama je Kad je nema grupe Presing.

Poetska snaga refrena ove pesme je izvanredna. Kiza Radović je autor ovih izuzetnih stihova:

Kad je nema

U kolenu brdskog daha

Kad je nema

Kakva slika! Ne sećam se da je neko ovako opisao osećaj izgubljenosti i čežnje. Možda Vasko Popa? Jedna od onih situacija koje mogu da traju i koji ne popuštaju tako lako. U tih nekoliko reči opisano je jedno teško osećanje u kome ima i tuge i očaja i nade i besa i nemoći i ljubavi. Kako je to moguće? Potpuno magično. Eto, to je snaga poezije.

Pesma o čežnji. O ljubavi. Onoj koja preskače daljine. Stotinama kilometara naša srca kucaju jednako. Naizgled sasvim obična ljubavna pesma, ali poslušajte malo bolje. To je jedan hrabr glas. On je prelep i moćan, takvih ima. Ali ovaj glas je još i hrabar, zato je drugačiji. Uverenost kojom peva o ljubavi je dirljiva. Jednostavno i bez trunke sumnje. Retko ćete to čuti, tako se peva:

Kada daljine pričat bi mogle
Tada na uho šapnule bi
Da si moj
Od davnina da si moj

Pesma se zove Daljine, a peva je Nina. O njoj ne znam skoro ništa. A opet, čini mi se da se znamo jako dugo. Razlika između Nine i ostalih pevača kantautora je u tome što se u njenim pesmama oseća da ona ide svojim putem. Ima svest o tome. Duboko u tradiciji i u sadašnjici. Zbog toga i može tako suvereno da barata rečima i melodijama i stvara pesme gotovo drevne, kao da su im koreni duboko u zemlji, stoletni.

Slušajući pesmu Sve jedno je grupe Petrol imate utisak da ste u nekom mračnom karnevalu. To je karneval koji slavi opštu propast. Proslava koja ne prestaje uz đavolski ples.

Razvrat koji je naslikan u pesmi može da bude opšti svetski razvrat u kome živimo, i to bi moglo da bude čak i utešno, ali uvođenjem junaka kod koga je želja jača od kajanja stvar se spušta na ličnu ravan, a to je ravan u kojoj vidite prvo sebe i svoje najbliže i najvoljenije.

Čini se da iz razvratne proslave nema izlaza, a učesnici više ni ne umeju da pronađu izlaz, ni da okončaju besomučnu zabavu u kojoj su sve već probali i više ih ništa ne zanima niti pogađa. Kakva strašna slika, vrlo ekspresivno i ubedljivo prikazana. A nikako da prestaneš sa plesanjem.