Radio Retaliation

Dvojac Rob Garza i Eric Hilton koji stoji iza perjanice downtempo loungea Thievery Corporation u novu školsku 2008/2009. godinu ulazi sa albumom Radio Retaliation, koji predstavlja novi pokušaj da se iznađe manevarski prostor u okviru muzičkog mikrožanra koji se u međuvremenu skrasio u pluskvamperfektu i sveo na svoju pravu  meru – diskretnu zvučnu zavesu u reklamama, na modnim revijama i VIP predasima.

Sam pokušaj redefinisanja vlastite pozicije (pa i identiteta uopšte) u zadatim okvirima je smeo poduhvat vredan poštovanja. I na prethodnim izdanjima američki duo je pokušavao nešto slično, praćen zvučnim, vičnim i bitnim gostujućim imenima, nekad s više, nekad s manje uspeha.

Muzička kompetentnost je u svim tim slučajevima bila neosporna, a ni novo izdanje nije izuzetak. Ono što ovde sreću kvari, uprkos (kako je to i ranije bio slučaj) obilju muzičkih uticaja s raznorodnih, mahom egzotičnih adresa, jeste nerazumljivo upadljiva stilska uniformnost ponuđenih pesama.

Kada se ogole od studijsko-produkcijskih drangulija, numere na Radio Retaliationu ostavljaju utisak međusobne nerazaznatljivosti, koju samo par koraka deli od dosade.

Album otvara ready-made programska numera Sound the Alarm, u kojoj se blago snenim glasom Sleepyja Wondera obrazlaže politička agenda za ovo izdanje (siromaštvo, svetska ekonomija u rasulu, iznuđeni ratovi, intervencionizam Bushove administracije...).

U nastavku dolazi Mandala, jedna od par punokrvnih pesama, obogaćena  zaraznom sitar-sekvencom Anouske Shankar (inače polusestre njihove ranije saradnice Nore Jones). Iako izvedena uz striktno poštovanje postulata orijentalnog jazza savremenijeg kova, Mandala predstavlja pun pogodak, premda po svedenosti, naglašenoj repetitivnosti i tretmanu žive ritam-sekcije primetno zalazi na teritoriju saboraca Dzihana & Kamiena.

Nakon naslovne Radio Retaliation, koja predstavlja tek razradu početne numere sa istim vokalom i sličnim tekstom, sledi potencijalno najveći hit, poletni afrobeat Vampires, uz pomoć Femija Kutija, dragocenog lučonoše angažovane muzike.

Femi Kuti ovde iskazuje svoju veru („they’ll gain the war, but lose their souls“) u mogućnost borbe protiv nepravedno ustrojenog sveta, i to čini nabrajajući stradališta (Dafur, Kinšasa, Lagos...). Poput Mandale, i Vampires nosi potencijal plesnog hita sa dužim rokom trajanja.

Tu se prekida zlatna mini-serija, i gotovo do kraja izdanja stupa serija stilski ujednačenih i iz istovetnog kalupa izlivenih numera (Hare Krishna, El Pueblo Unido – kojoj mnogo ne pomaže ni salsa garnirung – The Forgotten People, Shinig the Path, Blasting Through the City...),  koje ne nude dovoljno osobenosti, a samim tim ni razloga za postojanje na ovoj adresi.

Donekle odskaču tek Beatuful Drug, u kojoj eterično-elegični glas Jane Androvski daruje preko potreban pečat unikatnosti i nepatvorene jednostavne elegancije, te starovremenskifunkoidna The Numbers Game (bogatija za uverljivost glasa Chucka Browna). Ovom spisku se donekle može pridodati 33 Degrees sa diskretnom posvetom upokojenom trip-hopu.

Radio Retaliation (28.6.2008)

Ovakav kakav jeste Radio Retaliation ukazuje na dve stvari: autoreferentnost (barem kad je reč o pop-kulturi) je u suštini tek zgodna ali na duge staze ne mnogo korisna postmoderna doskočica, a format maksi singla ponekad je pravo rešenje ukoliko (makar na kratko) presuše kreativni sokovi.

Ovo je dostojanstveno, kompetentno izdanje koje pruža prijatno slušalačko iskustvo, ali previše očigledna derivativnost većeg dela albuma će na izvesno vreme usporiti beg Thievery Corporationa iz easy listening Buddha Bar/St. Germain Caffe... zabata, na koji su već gotovo deceniju osuđeni.

Povezano:

• The Cosmic Game, recenzija (2005)

Audio:

• Thievery Corporation MySpace