(EMI)
Nakon decenije raspusta britpop prvotimci vratili su se albumom koji obiluje muzikom i oskudeva u – pesmama
The Verve je grupa sa dva lica. S jedne strane su psihodelični emocionalni akvareli, a s druge kompaktne pop rock pesme čije su prirodno stanište viši predeli top-lista.
Relativno opskurni debi A Storm in Heaven (’93) oslanjao se uglavnom na ovo prvo, da bi na trećem albumu Urban Hymns (’97) granica između dve strane grupe postala gotovo hirurški precizno odrediva. Između je najbolja ploča Vervea A Northern Soul (’95), na kojoj oba ova pristupa često dejstvuju istovremeno.
Nemoguće je sa sigurnošću oceniti da li povratnički Forth pokušava da izvede isto ali ne uspeva, ili se Richard Ashcroft i ekipa nisu naročito ni trudili oko kompaktnosti pesama.
Ashcroftova intimistička filozofiranja, oduvek na klizavoj granici između pravosnažnog rock liderstva i popodnevne new age mudrosti, na Forthu su u punom zamahu, kao i sviračke ideje svih instrumentalista. Produkcija je minuciozna i impresivno savremena.
Richard Ashcroft deluje kao veoma ozbiljan čovek, ili bar kao neko ko sebe tako shvata, i pomalo je čudno ako zaista nije došao do zaključka do kog gotovo svi vrsni pop rock eksperimentatori dođu pre ili kasnije: koliko god da se luta ili istražuje, ono na čemu počiva uspeh ili neuspeh neke estetike jeste – pesma. Bilo kao polazište, bilo kao ishodište, a često i jedno i drugo.
Stvar je utoliko čudnija što je u pitanju lik koji stoji iza History, Drugs Don’t Work i Lucky Man, dakle, autor koji je, kao majstor strofe, refrena i melodije svojevremeno predstavljao ozbiljnu konkurenciju Noelu Gallagheru.
Love Is Noise
Forth je ulica čiji je kraj teško sagledati. Biste Williama Blakea (Love Is Noise) i Iana Curtisa (Noise Epic) koje je krase lepo izgledaju, ali većina radnji ne radi. Za tužne, razočarane i zamišljene, ova šetnja može biti bar donekle utešna. Ali Aschcroft je ili previše nenadahnut, ili previše umoran, ili prosto previše iskusan da bi ponudio katarzu.
Od početka prateći nit svojevrsnog naivnog zena, The Verve su izgubili raspevani zamah, ali su odnegovali i patinirali dragocenu setu. Forth je raskošan, glomazan i naporan album koji se može (ne)slušati kao oda plemenitoj istrajnosti u trpljenju.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Verve Remixed vol. 165 (gost)
| 14.10.2008. 16.39.49
Drugi solo Richarda Ashcrofta bi se časnije potpisati imenom The Verve nego ovaj Forth.
-
Arf (gost)
| 15.10.2008. 09.45.11
Art je previse ostar prema Vrvu. Ne dobacuje album do visina Urbanih himni, no ima zanimljivih trenutaka. Jednostavno album vise hvata na ugodjaj i psihodelicnu sirinu, nego na klasicnu pop pjesmu. Mozda 6/10?
-
Sofija (gost)
| 15.10.2008. 10.41.01
nisam jos nabavila album, ali ovaj singl mi se svidja. cak mi je zanimljivo drugaciji od starih pesama.
-
uh (gost)
| 15.10.2008. 14.57.48
Album definitivno nije dostigao neke visine, istrosi se posle nedelju dana slusanja (i to ne intenzivnog) ali ova ocena je ipak neadekvatna, a iako volim recenzije ovog lika sad je bas otaljao, nije ni obrazlozio zasto losa ocena ljudima koji i kad odrade ispodprosecan album ipak uspevaju da zvuce bolje od velike vecine konkurencije...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.