Hood Classics

Gucci Mane je ono što bi se narodskim rečnikom moglo nazvati „prljava baraba“. Otac mu je bio prevarant i muljator, a sin je ponosito preuzeo profesiju, uspevši da se poslednjih nekoliko godina nametne manje probirljivoj hip hop publici serijom nezavisnih albuma.

Prošle godine mu se posrećilo da potpiše za Atlantic i tako konačno postane uspešan mainstream umetnik. Ipak, ova kompilacija je ponovo izašla za nezavisni Big Cat, što može da znači da Radric Davis (pravo ime) nije baš ispunio očekivanja svojih korporacijskih gospodara i da ni druženje sa MTV zvezdama poput Ludacrisa i Lil' Kim nije garancija proizvodnje dobre ili barem tiražne muzike.

Hood Classics je, da budemo iskreni, jedini Davisov album koji treba da imate ako vam je stalo do posedovanja ploče čoveka koji je uzeo ime od svog oca, koji je, opet, uzeo ime po italijanskom modnom dizajneru. Davisovi dosadašnji albumi su bili dosta depresivna iskustva, dok destilat njegovog stvaralaštva na ovoj kompilaciji ipak zna da izazove i po koji osmeh.

Gucci Mane se generalno može posmatrati i kao ogledni primer svega površnog, materijalističkog, prostačkog i pomalo provincijskog u savremenom hip hopu. Uostalom, čovek je poznatiji po tome što je oslobođen optužbi za ubistvo (za koje je ionako tvrdio da je bilo počinjeno u samoodbrani) nego po muzici. Kad repuje, to je nemaštovit, monoton sled promumlanih stihova čija narcisoidnost dostiže gotovo apsurdne nivoe.

Primer: pesma Icy (posvećena njegovom platinastom lančiću i privesku), u kojoj Davis taksativno nabraja šta sve od nakita ima na kom delu tela, sadrži i sledeće objašnjenje: „Got so many rocks, on my chain and watch/ I know I'm da shit, my chain hang down to my dick“. Alal vera, rekli bi Sindikati.

Drugde, Davis ženama daje korisna uputstva kako da zadovolje njegov razjareni libido: „Diggin Gucci Gucci/ Let's do the Cuchi Cuchi/ Oh that's you Girlfriend/ Why don’t you introduce me?“ (Freaky Girl). Sve ovo izrečeno uz mnogo dahtanja i ponavljanja stihova do besmisla Davisa prikazuje kao emsija koji niti ume niti ima šta da kaže. Brojni gosti na raznim pesmama su svi redom bolji od njega, recimo inače prosečna Mac Bre-Z, koja mu u Go Head prosto drži lekciju iz repovanja.

Dakle, Gucci Mane je isprazan, slab tehničar koga zanimaju isključivo duvka i žene. Zašto bi onda iko slušao ovaj album? Pa, za početak, bitovi su povremeno odlični. Neko je u Atlanti očigledno slušao UK Garage jer minimalistička kombinacija subbasova i prstima izbušenih sintisajzera na ovoj ploči zvuči daleko zabavnije od većine televizijskog hip hopa koji generalno možemo da čujemo.

Freaky Gurl

Takođe, Davisu se posle svega ne može poreći određeni šarm. On ne troši vreme na hvalisanje koliko je jak i koga je sve ubio, nema r'n'b refrene, i kada priča o svom nakitu, to je nekako... iskreno. Znamo, to zvuči užasno i želimo da imamo ćerku kojoj bismo zabranili da s njim izlazi, ali surovi hedonizam koga on tako dosledno isporučuje kroz svu njegovu bezidejnost i prazninu ipak sjaji sjajem prvorazredne nadrealističke komedije i čiste, antiintelektualne zabave.

Dakle, ploča samo za posebne trenutke privremene demencije.

Audio:

• Gucci Mane MySpace