Double Night Time

"Yeah man,/Before success can manifest/You got to go through the learning process/Come learn“
( Scooter, Learning Process)

Morgan ne veruje u izdavaštvo i kaže da „nema leba od prodaje albuma“, koje smatra za luksuz i koje ionako snima umesto posvete najboljim prijateljima. Izdržava se puštanjem ploča. Svom čedu Evironu, predviđa dve do tri godine života.

Još kao dečak, danas 35-godišnji Geist je, pored telekineze i drugih parapsiholoških osobina, od svojih vršnjaka odudarao muzičkim ukusom: Talk Talk, Ultravox, Essential Logic i YMO.

Dobar deo cvikeraške mladosti, kao i Todd Osborne, vlasnik jednog od najboljih „istoimenih albuma“ u „istoriji istoimenih albuma“ Osborne (2008), proveo je družeći se sa kablovima, popravljajući stare pegle i sintisajzere, raznoseći mleko, pice i novine po američkim domaćinstvima.

Prve aplauze svršeni student iz Njudžersija, zaslužio je debijem The Driving Memoirs (1996), delom koje je iskoristio i kao povod za osnivanje izdavačke kuće Environ. Sveobuhvatni zlatni rez iliti magistrala koja zvučno povezuju Detroit sa Čikagom, Šefild sa Frankfurtom i Antverpenom donosi mu publicitet i poštovanje kod evropske kritike i publike, gde se iz praktičnih razloga privremeno sve do 1999, seli sedište njegove firme.

Prvi album dua Metro Area (Morgan Geist/Darshan Jesrani), kolekcija EP-jeva i četri „najnovije stvari“ zvao se Metro Area (2002) i predstavlja jedan od najznačajnijih „istoimenih prekretničkih albuma“ u istoriji „istomenih prekretničkih albuma“.

Počevši sa legendarnom Groznicom subotnje večeri, pa preko bas likova („licks“) i deoničarskih udaraljki legendarne ritam sekcije Chica Bernija Edwardsa i Tonyja Thompsona, tempo širenja disko zaraze, retko kad je bio tako ubitačno zabeležen i „odsviran“ kao u tih furioznih 60 i kusur minuta.
 
Morgan, koji je svog partnera upoznao preko mailing liste, kao početni kapital ulaže svoje sveobuhvatno poznavanje detroitskog techno zaveta. Jesrani mu zauzvrat odaje tajne stečene izučavanjem hip hop tore i čikaškog house talmuda.

Disco (osta)je zajednička nit vodilja.

Povratna sprega između starog i starog, ali širim masama nepoznatog, nastavlja se Morganovom kolekcijom italo disco rariteta i opskurnog elektrofanka iz perioda između 1978. i 1985. pod nazivom Unclassics (2004).

Neortodoksno, ne(o)klasično, neopterećeno u istom duru/fazonu, kao recimo kompilacija Lindstroma i Prince Thomasa Cosmo Galactic Prism (2007) – prošlost ispisuje i izbacuje hitove budućnosti.

I tako se polako, indirektno i retroaktivno ispravlja istorijska nepravda nanešena subgenijalnim opusima, da pomenemo najpozatije eksponente: Abba, Village People, Boney M, Laki Pingvini, Scooter i drugi. Kritičari su, „seme-im-se-zatrlo“, najkrivlji za sve.

Uzgred rečeno, Geist je ostao „po-zlu“ upamćen i kao čovek koji je „nežnijoj polovici“ Kings of Conveniencea i pevaču hitova Röyksoppa Remind Me i Poor Leno Erlendu Oyeu „za ruke“ - rad na pesmi Ghost Trains sa albuma Unrest (2003), uzeo honorar veći od sume honorara koji su isplaćeni ostatku „liste gostiju“ (Prefuse 73, Schneider TM, Op:l Bastards, etc.) zajedno. Samouverenost.

Najnoviji Double Night Time pleni sofisticiranošću, emocijom, organski uravnoteženim tretmanom zvukova koji su poređani u potpunom kontrastu u odnosu na zvuke proizvedene „identičnim softverom, ali u rukama Derrika Maya“.

Carl Craig, vizionar i Geistov duhovni savremenik i prijatelj, autor je A1 i B1 12“ remixa prvog singla sa albuma simbolično nazvanog Detroit.

Sam Craig, u komunikaciji sa stvarnošću, kolekcijom najuspešnijih radova i „obrada“ Sessions (2008) obraća se ličnom opusu (Paperclip People, Innerzone Orchestra), ali i tuđim davnim prošlostima (Carl Craig & Moritz von Oswald ReComposed: Music by Maurice Ravel & Modest Mussorgsky koji tek treba da izađe). Na taj način pokušava da izađe iz žanrovskih okvira nastalih ne samo “balkanizacijom“ detroitskog nasleđa nego i nametnute klasifikacije celokupne istorije popa.

Morgan Geist (Woo Bar I, 8.4. 2008)

Geist pokušava nešto slično, ali u mnogo užem vremenskom i fizičkom okviru. DNT je znači „home-made“ pop. Muzika koja „po vokaciji“ želi da dopre do što šireg kruga ljudi.

Zahvaljujući vokalima Kelley Polara i Junior Boya Jeremy Greenspana na više od pola „pesama“, ekonomično, ali krajnje funkcionalno pozicioniranim gitarskim (Nocebo) i duvačkim (Lullaby) propelerima, odapetih devet strelica, uz malo više marketinške reće, mogu da dobace veoma daleko.

Poželimo im dugu i prijatnu vožnju, tj. dug i prijatan let.

Audio:

• Morgan Geist MySpace