140 Grime Street

Posle nekoliko preslušanih pesama sa trećeg albuma 140 grime Street čovek ima utisak kao da su, bez obzira na različite producente koji su ih pravili, sve rađene na istom sintisajzeru i istoj ritam-mašini. Nije da to zvuči loše, ali podseća kako je grime, bez obzira na keš-kolica retoriku, i dalje mlađi, siromašniji brat transatlantskog hip hopa, čiju opsednutost blještavim i šuškavim predmetima ponekad replicira duhovito, a ponekad samo sirotinjski.

Kano je raskrstio sa starom ekipom, starom izdavačkom kućom i ljudima iz šireg mainstreama. 140 Grime Street je okretanje korenima, podsećanje na srednjoškolca koji je pre više od pola decenije učestvovao u emsi betlovima (udarajući i na samog Wileyja), iskrena, bez dlake na jeziku, ispovest ortaka iz istočnog Londona koji je pomogao da se izmisli taj grime, onda se vinuo put neba i lomio pogaču sa izistinskim pop zvezdama, samo da bi se sad vratio među raju, siguran u to šta želi da radi sa svojim životom i voljan da podeli svu stečenu mudrost.

Na ovom albumu Kano pokazuje zašto je jedan od najpopularnijih grime emsijeva sa obe strane okeana: njegova tehnika je kristalno čista, sa taman toliko londonskog naglaska da zamiriše egzotično a ipak bude razumljiva strancima. On bez vidnog napora uleće u komplikovane mnogosložne stihove, iz kojih izlazi u melodične, himnične refrene i pokazuje zavidan nivo kontrole nad dahom i ritmom.

No, Kano je – sada je to očigledno – premekan da bi zaista zvučao kao namazani lupež s ulica Londona. Kada povremeno sebe nazove gangsterom, a bez očiglednog ironijskog odmaka, nemoguće je ne prevrnuti očima. Na kraju krajeva, pričamo o čoveku kome je majka i dalje instruktorka odbojke za učenike osmog razreda osnovne škole.

Srećom, Kano je i sam svestan da je u poređenju s gostujućim emsijevima na ovom albumu (Wiley, Skepta) uvek zvučao toplije i bezopasnije, pa dosta vremena troši upravo na razgradnju i blagi podsmeh mitu o gangsterima (na primer odlični prvi singl Hustler), a čak i obavezni mamac za američku publiku We gangsta poentira pominjanjem pravljenja karijere kroz stvaranje opasne muzike a ne pucanjem u ljude iste boje kože.

Ipak, za album koji bi trebalo „sve da objasni“, ova ploča previše vremena troši na zabavne ali plitkaste reprazent i betl-stihove, za koje Kano očigledno misli da su mudriji ili duhovitiji nego što jesu.

Hunting we will go se, recimo, kao pijan plota drži popularne lovačke melodije koja iritira uši već na drugo ponavljanje; u njoj je najsuroviji pančlajn: „Nigga this is new rules: find you like Saddam then watch views grow on YouTube“, a u inače zabavnoj These MC's, Skepta ne može da odoli bacanju izlizane reference na Mortal Kombat.

Hustler

140 Grime Street pati od preteranog insistiranja na frazama i refrenima koji naprosto nisu dovoljno dobri, i sem u povremenim momentima inspiracije, osrednjih tekstova. Ali to ne treba u potpunosti da skrene pažnju s njegovih mestimično vrlo inteligentnih aranžmana i trenutaka izuzetnog emsi umeća.

Ni blizu remek-delu kakvom su se svi nadali, daleko od uspostavljanja Kanoa kao novog kralja grime scene, ali ipak pristojna, slušljiva ploča.

Audio:

• MySpace