Petorka iz Berija (u blizini Mančestera) je osvajanjem Mercuryja za najbolji album osim potvrde svog kvaliteta nametnula prevrednovanje važne ali skrajnute tradicije u britanskoj muzici
Dobijanje ovogodišnje nagrade Mercury za Elbow verovatno neće značiti bitnu promenu u njihovoj slavnoj karijeri s one strane komercijalnog uspeha, jer onda to ne bi više bili Elbow, ali ovaj momenat u istoriji funkcioniše i kao lepo priznanje nekolicini grupa koje su im prethodile u potrazi za smislom po spoljnim bespućima britanske pop muzike.
Kitchens of Distinction, Divine Comedy i Long Fin Killie, neopravdano zaboravljeni, našli su u Elbow naslednika istog impulsa i sličan bend što ih je nekako osvetio za neuspehe i nerazumevanje kojem su bili izloženi dok su postojali tokom 90-ih.
Sami Elbow su prošli svoju kalvariju do vrha – prvi album im je propao već snimljen, jer je propala izdavačka kuća, te on ostaje do danas neobjavljen. Usledila je duga kampanja EP izdanja za nezavisnog izdavača Uglyman, koja je urodila plodom gneva pošto se Bransonov V2 zainteresovao i objavio im pravi debi CD Asleep In the Back, raketni početak iznenađujuće nominovan za nagradu Mercury 2001.
Sledeća dva izdanja (Cast of Thousands i Leaders of the Free World) dovela su do daljeg podudaranja srčanih bitova s fanovima i onim što ostade od kritike, ali ne baš mnogo takozvanog komercijalnog proboja, što obično ne donosi nikakvo olakšanje u odnosima s trgovcima muzikom. Baš naprotiv, izgledalo je da su zajedljivi Elbow na silaznoj putanji, čim su posle tri albuma pošteno zaradili raskid ugovora sa V2.
Najnoviji album tako se pojavljuje s oznakom Fiction, nekada kuće napravljene samo za potrebe sastava The Cure, ali odavno deo Polydora, koja je jedna od onih nazovi-nezavisnih kuća u okviru velikih izdavačkih biznisa. Ne želim da pomislim kako je ovogodišnjem dobijanju Mercuryja doprinela činjenica da je jedna od novih pesama – One Day Like This – prilično puštana u Engleskoj kao pratnja TV prenosima ovogodišnje Olimpijade, ali i to je svakako pomoglo osećaju veće prisutnosti benda koji je ekstenzivno svirao tokom ovog leta, sa sve većim uspehom.
Čini mi se da je konačnim javnim prihvatanjem Elbowa britanska muzička scena ponovo prihvatila jednu svoju dugu tradiciju. Bez suvišnog oslanjanja na Velvet Goldmine teritoriju, satensku stranu glam rocka i Davida Bowiea, Elbow nas podsećaju na vremena kad je engleska muzika bila velika u otkrivanju jedne druge strane života, mimo sterilne malograđanske vrteške, ali i mimo rock’n’rolla. Mislim na one sumanuto nežne, začuđujuće opskurne i zaprepašćujuće životne priče iz komšiluka koje je Syd Barret započeo sa Arnold Layne, da se ne bi završile nikad, jer su čak od The Beatlesa preko ranih Roxy Music, Cockney Rebel, Van Der Graaf Generator ili Petera Gabriela, do Tindersticks i konačno Elbow, engleski autori znali da u čudaštvu i latentnoj ekscentričnosti pronađu onu univerzalnu poruku o individualnosti koja nadjačava sve spoljne okolnosti i životne zadatosti, kakve god one bile.
Mnogi imaju velike teškoće da opišu muziku grupe Elbow prosto zato što su vremena nepredvidljivosti u rock muzici za mnoge zauvek prošla. Nije lako u jednom bendu koji se odlikuje snažnom autorskom ličnošću kao što je Guy Garvey ustanoviti šta je osnovna muzička potka iza pesama. Mene je najviše fascinirala neočekivana paralela sa Stevom Harleyjem i njegovim Cockney Rebelom, te Peterom Hamillom i Van Der Graaf Generator – molim starije fanove da ovo poređenje shvate zaista kao uslovno, jer je Elbow bend sam za sebe, koji, kao i prethodno pomenuti, strasno želi da napravi samo svoj zvuk, bez mnogo veze sa ičim što je postojalo pre njih.
Ipak, potreba da se orkestracijom prošire mogućnosti rock grupe, promene tempa u pesmama, te njihova čuvena izjava da su Elbow “prog bend bez solaža”, teraju na pomisao da tu ima nečeg višeg od pokušaja da se iritira kritika i zbuni publika. Uostalom, grad Beri pokraj Mančestera, iz kog dolaze, vrlo lako može biti nešto kao Leskovac kad bi bio pokraj Beograda – mesto na kome se talože stare ploče i stari frikovi drže predavanja mlađim generacijama frkćući na svaku novotariju od punka naovamo.
U takvim ivičnim urbanim prikrajevima lako se razvija jaka sopstvena mitologija, mimo ili kontra fensi tokova kojima se gradski centar toliko diči.
Tako su Elbow nekako moderno staromodni, s tekstovima koji pevaju priče, ali priče bez suvišne poetske intimnosti, što plene glasom pomalo udaljenim od zbivanja, postižući bajkovit efekat. U stvari, deo pesama po blagom tonu podseća na one bajke u kojima su deca glavni junaci, samo što su ovde sve dešava odrasloj deci.
Posebno u fantastičnoj The Bones Of You, koju su slobodno mogli da potpišu House Of Freaks i u kojoj susrećemo “seldom seen kid” lično, te u drugom vrhuncu albuma, pomenutoj One Day Like This neodoljivo arabesknog aranžmana – obe su storije sa ljubavnicima zatvorenim u svoje svetove koji imaju malo šta sa stvarnošću; ona ih se ne tiče dok god postoje kao par. U istom tonu je i kao crna kafa gorka Grounds For Divorce, u kojoj Garvey nabraja šta kome pripada u trenutku razlaza, preko svečanog ritma koji duguje ponešto gospelu.
Kao nekakav jezom ispunjeni rock kabare dolazi The Fix, napravljena u duetu s već godinama sjajnim Richardom Hawleyjem, jednim od većih neotkrivenih talenata britanskog undergrounda, predstavljajući ovde posebno važno poglavlje jer ukazuje na svu apsolutnu „engleskost“ estetike ove grupe; dramatična The Loneliness Of A Tower Crane Driver slaveći usamljenost nad gradom kao da u stvari govori o omiljenoj Garveyjevoj životnoj poziciji; nije daleko ni Slow Riot, u kojoj neko davi u piću svoju pobunu. Nažalost, i “engleskost” ima svoje neprijatno naličje koje nam postaje čujno na Weather To Fly – vokalni deo ove pesme povremeno podseća na to kako bi danas zvučao Sting kad bi pokušao nešto da kaže.
Grounds for Divorce (Friday Night with Jonathan Ross)
Ipak, Elbow su savremena pojava, i pre nego što se pozovemo na razne uzore iz prošlosti britanskog ekscentričnog popa i ukrstimo to sa povremeno očitim uticajem samotnjaka iz San Franciska – American Music Club – primetićemo da se na omotu Seldom Seen Kid u stvari šepuri ogromna Rubikova kocka, jedan od simbola 80-ih koji je govorio o naivnom tehnološkom optimizmu, svakom nadohvat ruke.
Tragičan rascep između onog što nam servira okolina kao sistem vladajućih shvatanja bilo kakvog tipa i ličnih uverenja najčešća je tema Guya Garveya i njegovih školskih drugova koji od gimnazije sviraju zajedno. A gimnazija je prvo veliko poprište ove bitke… zato je činjenica da je album posvećen preminulom prijatelju zapravo spoljna poetska istina koja je nedostajala ovom albumu da bi bio upečatljivo zaokružen iskaz, most ka sećanjima od kojih je napravljena njegova poezija.
Seldom Seen Kid je mala poetska studija, afektirani rock i visokostilizovani pop u isto vreme, kakvog više nema na sceni koja ga je izmislila, a Elbow ostaje jedina ptica iz nekada velikog jata ružnih pačića koja i dalje visoko leti.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari