Samo senke prolaze

Da li zbog stida, nepostojanja potrebe, konformizma ili nečeg četvrtog, tek o slobodi je danas gotovo nepristojno govoriti, a stvar ne stoji ništa bolje ni kada pogledamo koliko je ova tema prisutna u svom nekada prirodnom staništu – rock 'n' rollu (od “novijih” bendova, u čistom vidu je srećemo još jedino kod Goribora).

U jednoj tako “ružičastoj” situaciji, debi album Samo senke prolaze subotičkog trija Nafta – koji čine dvojica bivših članova Džukela, gitarista i pevač Slobodan Vukosavljević Bane i basista Dragan Neorčić Draža, kao i bubnjar Aleksa Otašević – suočava se upravo s ovim izazovom.

Izraz benda je čvrsto ukorenjen u garažnoj i punk rock tradiciji, s nešto psihodeličnijim zvukom u odnosu na karakterističan energični pečat Džukela. Istovremeno, na albumu postoji otvoren poziv na “rock 'n' roll za novo doba” (Život nije supermarket), što ukupno može navesti na zaključak kako je za napredak neophodno napraviti odlučan pogled (ili čak (is)korak) – unazad.

Ma kako izgledala na papiru, ova formula kod Nafte neretko daje ubedljive rezultate.

U manje uspelim trenucima pojedini delovi pesama na SSP (asocijacija je u ovom kontekstu dobrodošla) umeju da zvuče suvišno (npr. prelaz u Suvom moru), a upadljivo je i mnoštvo poznatih motiva i simbola (mesec, sunce, mrak...) na malom prostoru. Na stranici benda na MySpaceu stoji da je bend nastao, između ostalog, “inspirisan težnjom da se duboki koreni u rock’n’rollu spoje sa (ne)urbanom poezijom”.
 
S druge strane, ova kolekcija pesama napisanih od 2002. do 2007. pokazuje kvalitet u jednom važnom pogledu: na njoj se u svakom trenutku oseća iskren poriv da se glasno i energično svira i da se tvrdoglavo postavljaju neugodna pitanja.

Bez pretenzija na apsolutnu istinu ili instant-rešenja, Nafta liči na pravednika koji je odlučio da se do granice samozaborava uživi u ono što ga okružuje.

Zbog toga SSP zvuči kao pravoverni rock album, po zvuku gotovo arhetipski, koji je, međutim, u pojedinim trenucima i te kako ubedljiv i aktuelan upravo 2008. godine. Na njemu nas pitanje o ceni slobode (pesma Cena slobode) opominje da smo prestali da mislimo o vrednostima i da danas svuda oko sebe još samo tražimo kartončiće s ciframa, poput onih koji stoje na rafovima svih tih super i megamarketa.

Izbor je faktički postao izbor između različitih nijansi banalnosti, a iza ove lepe fasade nalaze se “proklete laži, siva demagogija, jebeni kompromis”.

I pre više od jedne decenije čistokrvni garažni zvuk subotičkih Džukela bio je van glavne struje srpskog gitarskog rocka, mnoštva bendova koji su se tada ugledali na aktuelne američke crossover uzdanice (Rage Against The Machine i Biohazard).

Pozicioniranost na periferiji je u njihovom slučaju predstavljala i snagu i slabost; bend je u poređenju s većim delom tadašnje scene zvučao neposrednije i iskrenije, ali, s druge strane, nije mogao da dobije podršku koju je objektivno zasluživao.

Mesec (promocija albuma u kafeu Gentlemen's Pub)

S takvim iskustvom iza sebe Nafta je jača jer, za početak, nema iluzija. Iz ovog saznanja se, međutim, ne ide u mrak i pesimizam; naprotiv. U najboljoj pesmi na albumu Krećem se ka suncu bend drsko pokazuje snagu i s lakoćom na slušaoca prenosi samopouzdanje.

Otrovna gitarska vožnja i početni stihovi: “Nema straha, nema više mraka” ne dozvoljavaju da ostanete ravnodušni. 

Ne znam da li će i koliko ostati, ali rock and roll je sada sigurno tu. 

Povezano:

• Nafta na SCENI!

Audio:

• Svačija sloboda je drugačija