(WARP)
Možda je u pitanju nostalgija, a možda je Leila Arab trećim albumom zaista napravila perfektnu sintezu svega dobrog što vezujemo za šefildsku etiketu WARP i njen zlatni period iz 90-ih godina
Leila Arab (Iranka koja se sa porodicom preselila u London posle Iranske revolucije 1979) je svoj poslednji album snimila još daleke 2000. godine, nadajući se možda da će je posle relativne opskurnosti etikete Rephlex (u vlasništvu Richarda „Aphex Twin“ Jamesa), relativna veličina etikete XL dovesti (preko trnja) do zvezda. Uostalom, bilo je tu i saradnje sa Bjork „Free Kosovo“ Gudmundsdottir, i činilo se na trenutak da je talentovana Persijanka na korak od velikog uspeha i lagodnog života.
Nešto je, morabiti, ipak pošlo naopako, pa se novi album, evo, pojavio tek ove godine, ali ako je za utehu, ovo je najzrelija i najfokusiranija ploča koju je Leila do sada napravila. Blood, Looms and Blooms je naslov koji obećava isforsiranu melanholiju i isforsiranu žovijalnost, ali time je zadovoljstvo veće kad uhom otkrijete da je u pitanju maltene savršeno sažimanje zvuka i senzibiliteta koje je etiketu WARP i učinilo tako važnim fenomenom muzike 90-ih.
WARP je u svojim najboljim danima pokazivao kako sintetisati nesputano elektronsko eksperimentisanje – jednako blisko hip hopu kao i musique concrete kompozitorima – s prostodušnom, detinjastom melanholijom izraslom iz spoja tako britanskih žanrova kao što su shoegaze i house. Leila na ovom albumu zvuči sveže, a istovremeno sasvim prepoznatljivo, oblikujući ukusne pop zalogaje od hrskavih brejkbitova, uplakanih sintisajzera i pametno upotrebljenog elektronskog prostora.
Blood, Looms and Blooms neizostavno mora da vas podseti na WARP veterane kao što su Plaid, Broadcast ili Boards of Canada, svojim elegantnim oblikovanjem melodija oko čvrstog ritmičkog jezgra i pažnjom posvećenom prozračnim a opet gustim akordima promuklih analognih sintisajzera. Jednaka važnost dodeljena strukturi, melodiji ali i teksturi zvuka, obezbeđuje da ovu višeslojnu muziku možete slušati kao čist pop ili čistu avangardu, i da ni u jednom od ova dva slučaja – ni slučajno – ne budete u pravu.
Jer Leila je negde između, u udobnom raskoraku muzike koja ne želi da se brine za fokus grupe i sezonske trendove, već pre svega za to da bude istovremeno lepa, pametna, nedužna ali i seksi. Gostovanje izvrsnih pevača kao što su Terry Hall (Specials, Fun Boy Three) i Martina Topley-Bird (da, da, ta Martina) savršeno se uklapa uz Leiline pažljivo izvajane elektronske vinjete, a Luca Santucci joj pomaže da jednu od najtužnijih pesama Beatlesa – Norwegian Wood – pretvori u sanjivu elektronsku bajalicu.
I to je, pokazuje se, Leilin izvanredni talenat: uzimanje stvari za koje smo verovali da smo ih upoznali, voleli i prerasli, i pretvaranje tih stvari u nove, mlade, neodoljive predmete obožavanja. Ovom prilikom žanr, zvuk i davno odsanjani san WARP-a 90-ih bez vidljivog napora preoblikovan je u intimnu, diskretno radosnu proslavu novih mogućnosti novog milenijuma.
Svaka čast.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari