LAX

Jayceon Taylor je još jedan od onih zero-to-hero likova koji su trpeli ćaleta džankija i u priključenju bandi videli mogućnost za socijalnu promociju, da bi posle toga igrali basket, padali za gandžu i na kraju postali prebogate hip hop zvezde.

Kao još jedan od rutinskih projekata Dr. Drea, a uz blagoslov istočnog pobre 50 Centa, The Game je postao jedan od uspešnijih mlađih emsijeva sa Zapadne obale i danas ga smatraju jedinim koji kalifornijskoj sceni može da vrati staru slavu. Posle nekoliko nominacija za Grammy, učestvovanja u video-igrama (GTA: San Andreas), uspešnih biznis ulaganja i rođenja drugog deteta, Taylor najavljuje da je LAX njegov poslednji album.

Ali tu priču smo već čuli od Jay-Z-ja... Ako je LAX Taylorov testament, mogao je i više da se potrudi.

Nije ovo toliko loša ploča koliko deluje da je rađena po inerciji. Red priča o teškom životu u getu, red priča o slatkom životu milionera, drolje, fejk čamuge koje čeka metak, drolje, šampanjac, prisećanje kako je nekad sve bilo bolje, drolje, njihove drugarice, odvratna murija, Los Anđeles (prestonica osme svetske ekonomije) kao džungla... LA.X tematski nije mnogo originalna ploča.

The Game je vrlo solidan emsi, i njegov umorni stil repovanja (primeren gangsteru pred penziju u 30-oj godini, koji se svega nagledao) ume slušaoca da prevari, pa ga povremeni bljesci složenih rečeničnih sklopova i nadahnutih pančlajnova mogu uhvatiti nespremnog. Ipak, Taylor ne mora da se trudi (pa se i ne trudi); ovo nije ploča za geto takmičenja već za slušanje u klimatizovanim kafićima.

Zato mu veliki deo posla obavlja moćna ekipa gostiju: Common, koji u svega nekoliko desetina sekundi pesme Angel demonstrira zašto je jedan od najboljih repera, Raekwon u nešto manje smorenoj Bulletproof Diaries, DMX zatečen u trenutku hrišćanskog zanosa, Lil’ Wayne, Nas, Latoya Williams, Ice Cube... Potencijalno najzanimljiviji su delovi ploče u kojima The Game, nekada svadljivi negativac, pokušava da izmiri stare i mlade, istok i zapad... Ali uostalom, njegovi bifovi danas se ionako vrte oko autorskih prava a ne oko toga ko je bolji emsi.

Najinteresantnije je ono što nedostaje. U Never Say Goodbye Taylor se miri s mnogima s kojima se svađao i na najeksplicitniji način podiže verbalni spomenik pokojnom Eazy-E-ju, čime se valjda konačno izmirio s njegovim sinom. Iako nikada nije krio fasciniranost čitavom NWA ekipom (uostalom, odnedavno je član Westside Connection), iako je Dr. Dre od njega stvorio ono što danas jeste, na ovoj ploči Dreovih bitova upadljivo nema.

Game's Pain

Umesto njih tu je legija producenata, od Kanye Westa i Hi-Teka, do DJ Toompa i izvrsnog Notzza. Jeste ovo skoro najbolje što trenutno novac može da kupi, ali album je i pored skupih semplova i nekoliko izvanrednih bitova preduboko utopljen u post-post-g-funk melanholiju da bismo mogli da ga shvatamo preozbiljno.

Možda se Taylor zaista oseća umorno, ali skoro 80 minuta sivkaste elegije ume da bude previše da bi se odslušalo u jednom sedenju.

Da li je ovo važna ploča? Ne. Ne baš. Ovo je odlično produciran, profesionalno napravljen album koji će manje zahtevnoj publici poslužiti kao solidna pozadina za ćaskanje, a amaterskim hroničarima scene pomoći da popune letopise novim vestima. Mi ostali ćemo zaista uzbudljiv hip hop morati ipak da potražimo negde u getu, ma gde se on nalazio.