Novosadska petorka Azil 5 na debiju kanališe različite uticaje u kompaktnu, praktično neslušljivu celinu sa osobenim pečatom
Od muzičkog kritičara se očekuju mnoge stvari. Pored pameti - koju ima ili nema, i stila – na kom se donekle može raditi, ali je na kraju manje-više i s njim isti slučaj – on mora imati i etiku koja će pratiti njegov senzibilitet, sprečavajući ga da se bahato ogreši o nečiji rad - pa i nečiji pogled na život! - samo zato što mu se od neke muzike, recimo, diže kosa na glavi, i/ili prevrće stomak.
Pre nekoliko dana, u našim komentarima povela se rasprava o ukusima, u kojoj se jedan od učesnika pozabavio verovatno najodrtavelijom floskuleštinom otkad je sveta i veka – onom koja nalaže da se o ukusima ne raspravlja. Kad je čujem, ja se obično mašim za… glavu; ovaj čovek je potegao Junga i teoriju prema kojoj je ukus jedan i arhetipski: kad bi nam ukus svima bio maksimalno istančan, svi bismo imali isti. Ukus.
Svaki kritičar koji nema taj The Ukus (npr. ja) osuđen je da mu sudovi dobrim delom lebde u nedokučivim prostranstvima lične osećajnosti, koja tako biva eksponirana na vetrometini pljuvometa svakog pojedinca koji npr. svira u dotičnom bendu, ili je studirao sa gitaristom, prosto je fan ili, još prostije, nema pametnija posla.
Muzičar, slušalac, kritičar, čitalac: danas su sve to javni poslovi.
Azil 5 je petočlani novosadski bend koji, bar ako je suditi po broju komentara koji je dobio na svom delu naše sekcije SCENA, imao veliku bazu fanova još pre nego što je ovaj debi objavljen. Za osmišljavanje muzike i aranžmane zadužen je čitav bend, a poeziju potpisuje pevač Savo Nikić koji je, uz dužno poštovanje neosporne virtuoznosti i truda svirača, neprikosnovena zvezda ovog izdanja.
Prvih nekoliko sekundi albuma, dok traje čudnovato instrumentalno otvaranje kompozicije Šah pat-os (baš tako se zove), veoma su zbunjujuće. Jasno je da se nešto sprema, ali je praktično nemoguće pogoditi šta. A onda, Savo Nikić počinje da peva i... tek onda ništa nije jasno.
Zbog eklekticizma grupe, potrebno je više pesama da bi estetika Azila 5 poprimila razgovetne obrise, koji su zapravo vrlo jednostavni: Strastan, go i bos je zreo, jasno zaokružen plod veštog kombinovanja verovatno najproblematičnijih aspekata koje domaći bend danas uopšte može da ima.
Imamo, tako, možda i najteži slučaj EKV sindroma (to je ono kad silni bendovi demonstriraju jak uticaj EKV-a iz kog se uopšte ne vidi koliko je EKV bila divna) u poslednjih nekoliko godina, u kombinaciji sa svečanim poletom dostojnim jednih Osvajača, provučenim kroz aparaturu nezgrapnog prog roka, izdašno osenčenu dinaroidnim hard rokom, ali i modernim bermude-i-bradice nu metalom. I, da, jedna žlica klasike!
Sve to uz osobeno (ne)tumačenje štulićevske pravičnosti i poetskog zanosa, iz kakvog se ne može ni naslutiti da Štulić jeste bio (i ostao) moralna gromada i apsolutni bard.
Tekstovi su izrazito neverovatni. U odnosu na gromopucatelnost ponuđenog pesništva, čak i Đuletove metafore zvuče odmereno. U neopisivo oštroj konkurenciji, izdvojio bih “Quo Vadis Libertas (?) "Mali" čoveče, junače praznih šaka, s' vrećom ideala: kuda bi ti, u ovom ludom svetu, kuda bi ti?!” (Prevara, ili Jedna pesma o jednom društvu) (sa sve upitnikom u zagradi).
Ipak, ono što definitivno krade šou je vokal, čija nadekstremna pretencioznost verovatno prevazilazi i najduhovitije fantazije nekoga ko misli da bi bilo zabavno čuti pevanje koje je urnebesna parodija na Kerber i pravoslavno pojanje istovremeno.
Sestro strasti
Kao nekom ko je stoprocentno pod utiskom da su Azil 5 dobri i vredni momci koji istinski veruju u to što rade, nije mi lako da pod punom profesionalnom, ali i ličnom odgovornošću (na ovom albumu se govori o intimi - prijateljstvu i ljubavi, pobogu!) izjavim da ova ploča ništa ne valja. Ali, dokle god moj estetski pogled dopire, stvarno je tako, a ono što ostaje na milost i nemilost mom nesavršenom senzibilitetu prilično mi je... neprijatno.
Nije lako biti ni muzičar, ni kritičar, ni slušalac, ni čitalac: javni poslovi su teški. Jednu stvar, ipak, svi bi trebalo da imamo u vidu: svi mi imamo dušu.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari