Manje inspirisani nego na prethodnim izdanjima, ali zaista uporni u pravljenju pesama koje će nam za naš novac isporučiti malo besa, malo nade, malo suza, malo nostalgije, metalci iz Ajove na četvrtom albumu ne dobacuju dalje od svoje uobičajene poze benda koji svira i govori glasno, ali niti svira niti govori nešto specijalno važno
Slipknot nikada nisu patili od autentičnosti. Konfekcijski odmereni, fabrički doterani sociopati, oni su uvek bili bučni ali ne buntovni, glasni ali ne i opasni, taman po meri ranopubertetske omladine koja shvata nepravednost sveta i traži nekoga da sa njim podeli svoju tlapnju.
Nije to najstrašniji greh u udžbenicima, pa iako Slipknot nikad nije mogao ni muzički ni idejno da priđe sertifikovanim sociopatama metala, barem su, uz malo sreće, poslužili ponekom nadrndanom klincu kao usputna stanica do istinski provokativne rokenrol i metal muzike.
Na četvrtom pravom albumu stanje je, i pored zaricanja benda da će napraviti svoju najtežu i najagresivniju ploču ikad, uglavnom redovno. All Hope Is Gone je vrhunski isproduciran album na kome je svakoj milisekundi zvuka posvećena opsesivna pažnja.
Svako prevlačenje preko nisko naštimovanih, kao crna zemlja teških gitarskih žica, svaki gramofonski skreč, svaki udarac u kožu ili metal, svaki uzdah, krik ili šaputanje Coreyja Taylora ovde su uhvaćeni u ogromnoj rezoluciji, mikroskopski uvećani, pretvoreni u mini-događaje svaki za sebe.
Zanatski, posao je odrađen besprekorno. Nema ovde pesama koje inspiracijom odskaču od proseka i ostaju zapamćene kao pojedini momenti sa ranijih albuma (recimo Eyeless ili My Plague), sve se ovde uglavnom pravi fabrički, proračunato, ali za uzvrat aranžmani su solidno razrađeni, a izvanredna produkcija Davea Fortmana (ex-Ugly Kid Joe) i ukusno ubacivanje heavy, thrash i death metal ukrasa obezbeđuje da ploča, iako nikada ne zvuči istorijski značajno, nikada i nije iritantna.
Dobro, ovo poslednje nije baš striktno istina. Kada Slipknot pokušaju da svoj namešteni bes i agresiju zamene jednako nameštenom melodičnošću i razuzdanom emocijom (pušta se i po koja muška suza, ona najteža), najednom se iluzija da slušamo i gledamo dobro uvežbanu predstavu solidnih glumaca sa zabavnim maskama na licima gubi i bivamo suočeni sa najseljačkijim kičom sa ove strane hair metal zločina 80-ih godina.
Ovakvih momenata ima više (naročito na specijalnom, proširenom izdanju albuma) ali najdramatičniji primer je svakako balada Snuff koje bi se verovatno stideli i Scorpionsi.
Psychosocial
Ovo su momenti u kojima se sve raspada i umesto da Slipknot konzumiramo kao globalno nebitne ali i bezopasne metal pajace, dovoljno dobre za pošten headbanging, oni nas podsete da su samo proračunate korporacijske kučke što pišu jadne, zbrkane tekstove o kojekakvom otpadništvu i nesrećnim ljubavima i deru se kao magarci preko skupo produciranih gitara da bi tinejdžerima uvaljivali diskove i, još važnije – propratni merčandajs (nenabavljiv na torentima!).
Čak i kad smo spremni da zažmurimo jednim okom i slušamo serijski proizveden metal zato što je dovoljno dobro snimljen, Slipknot ne može a da nas ne podseti kako bismo svoje vreme umeli i mnogo bolje da iskoristimo.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari