London Zoo

Glavna razlika je u tome što se u međuvremenu Britaniji dogodio dubstep, koji je iz sporadičnog fenomena prerastao u jaku scenu i internacionalno prepoznatljiv zvuk.

Iako sam Martin kaže da muzika koju pravi nije dubstep, nema sumnje da ga je mlađa generacija producenata prepoznala kao jednog od preteča, pa je i saradnja sa značajnijim imenima dubstep i grime scene u poslednjih nekoliko godina došla prirodno, a singlovi koji su prethodili izlasku albuma (Skeng, Poison Dart) pronašli su mesto u setovima dubstep DJ-eva širom Londona i Britanije.

Najvrednija stvar u vezi s Martinom je njegov karakteristično iskren pristup muzici i prioritet lične vizije nad praćenjem trendova. Sledeći uspeh albuma Pressure, London Zoo je mogao da bude samo kolekcija doteranih dancehall bitova, posoljena rafalnim toastovanjem gladnih i mladih istočnolondonskih grime i ragga emsijeva. Dakle, nema sumnje da je Martin mogao da ima hit-ploču, makar u underground okvirima.

Umesto toga, na London Zoo se može prepoznati napor (vidan, uostalom, još na Pressure) da se dancehall formula produbi, da se ispitaju njeni skriveni potencijali, da se muzika povede na mesta gde ona normalno ne bi zalazila.

Naravno, mišićavih, brzih klupskih komada ovde ima. Angry, koja otvara album, daje prostora brikstonskom reggae toasteru Tippa Irieu da besni nad rasističkom Amerikom i Britanijom preko zapaljivih, čvrstih bitova; Insane je slična prilika koju koristi Jamajčanka Warrior Queen, dok monstruozna Poison Dart demonstrira kako bi izgledao susret hip hopa i dancehalla u trenutku kataklizmičnog kraja sveta.

Član najpoznatije londonske grime zajednice Roll Deep i jedan od najboljih britanskih emsijeva u ovom trenutku Flowdan na ovom albumu koristi nekoliko šansi da pokaže svoje impresivne veštine, dostižući tačku usijanja u brutalnoj Jah War.

Martin jednako rado barata i melodijama, a kao dugogodišnji poštovalac (i proizvođač) dub muzike, bitove često uranja u omamljujuću dubinu elektronskog prostora i jeke, sapliće ritmove tako da ispadnu iz predvidljivih dancehall formi, podstičući svoje goste da pevaju ili recituju.

Ne uspevaju svi Martinovi pokušaji da dancehall formulu razvuče tako da se prilagodi različitim pristupima, a album ima pomalo problematičan ritam i tempo. No u svakoj od pesama se čuje kreativni napor koji gotovo uvek slušaoca nagrađuje nečim čemu se vredi vraćati.

The Bug ft. Warrior Queen

Samo jedna ali veoma vredna instrumentalna kompozicija (Freak Freak) podseća da je Martin majstor atmosfere i ritma, i sugeriše da bi dub verzija ovog albuma posle nekoliko meseci bila pun pogodak. No, zasada London Zoo je samo najnovija verzija četvrtog sveta koji je Martin izmaštao.

Kao takva, ona svakako nije konačna, ali jeste fascinantna.

Povezani članci:

Studio je magija, intervju sa Kevinom Martinom (2008)

Galerija gotografija sa nastupa u Lagumu