Grafiti

Opet me je jedan gradski događaj odveo u pravom smeru. U stvari dva. Prvo sam se, pre par nedelja, vozio kolima u pravcu Blokova kada sam na onom nadvožnjaku posle Sava centra video voz koji prelazi put direktno iznad semafora na kojem sam čekao zeleno svetlo. I odjednom, kao da sam se našao u Zoni sumraka. Kao da nisam bio u Srbiji/Beogradu. Voz je bio išaran grafitima i to kompletno. Zaista sam bio šokiran. Izgledao je kao da je iznikao pravo iz Bruklina. Ovako nekako:

Mada, još raskošnije. Voz koji sam ja video iznad sebe bio je kompletno išaran i bila je to ozbiljna kompozicija sa puno vagona. Svejedno, fantastičan prizor u kojem sam mogao da uživam samo par sekundi, dok voz nije nestao u pravcu ž. stanice. Kasnije, pokušao sam da se raspitam šta je to bilo i dobio sam dva odgovora, oba iz pouzdanog izvora. Prvi da je to delo jedne naše gerilske grafiti grupe koja operiše na svim voznim stajalištima u gradu. Drugi da su upravo to oni čuveni švedski vozovi Velje Ilića koji su tako i kupljeni, pa se nije imalo para da se prefarbaju. Moram da priznam da su mi i jedna i druga verzija bile genijalne, tako da sam odlučio da ih obe usvojim. Srbija rules! – u svakom slučaju.

Iste večeri, malo sam proučavao šta to Net ima da nam prikaže. Što se vozova tiče. I grafita. I naravno – Njujork, 70-ih. Malo Curtisa Mayfielda. Neki dabovi. Tamo i tada je sve to i počelo. Ko izdrži do poslednjeg kadra, biće mu jasno čemu to farbanje vozova, uopšte.

Par dana kasnije, vozove skoro da sam i zaboravio, čekao sam da u 3 ujutro počne NBA finale. Nisam neki fanatiik za ovim sportom, ali svejedno, bio sam budan. Otvoreni prozori, vrućina i taj rad. I onda, jednog trenutka, onaj nepogrešivi zvuk mućkanja i čangrljanja spreja sa farbom. Kroz prozor, kao na tacni, video sam dvočlani grafiti sastav koji se sprema da napadne jedan zid u Sinđelićevoj. Jedan radi, drugi snima mobilnim. Po mraku, uz kilavo svetlo sa udaljene bandere. Radili su par sati, a ja sam više zverao u njih nego u Radmanovića i Kobija. Ujutro, po danu, dočekala me je kompletna slika. Oronuli zid je sada bio ukrašen jednom ogromnom srebrnom ćelavom glavom sa velikim nosem i ušima. I sa par tagova. Najveći je govorio BANE.

I onda mi je bilo jasno da moram da se pozabavim Banetom. Uostalom, evo vam: zid na staroj zgradi na broju 5. Uzani prolaz između brojeva 5 i 7. Još je svež.

Nisam našao Baneta na JuTjubu iako sam se nadao da je cela snimljena akcija već postavljena. Probao sam svaku ključnu reč koju sam mogao da smislim, ali džaba. Bane je snimao za sopstvene potrebe. Ali ja sam nastavio da se bavim grafitima.

Koliko god lutao i šarao, neka imena su se ponavljala – lokacija Menhetn, a zatim i imena: Stay High 149, Hondo 1, Phase 2, Stitch 1, SEEN, Malta, Bolst 1, Kinks 2, Septik 1, Joe 182, Junior 161 i Cay 161. Barbara 62, Eva 62. I naravno, najveći od svih – TAKI 183!

Ovaj dokumentarac možete i sami da dovršite, a ja sam i dalje sa prozora mogao da buljim u Banetov grafit. K’o što rekoh, bilo je još tagova, ali nisam uspevao da ih rastumačim. Naravno, bio sam nepismen.

A ovako to izgleda u prirodnoj veličini. Venis Bič, Kalifornija.

Ne znam kako Bane i ostali naši umetnici, ali sumnjam da imaju ovakav graff-store u gradu.

Ali zato su im dostupni razni saveti, baš na JuTjubu. Kako da, recimo, manje čangrljaju. Jedan magnet je dovoljan da ućutka vaš Krajlon.

A nudi se i inspiracija za akciju.

Nekoliko sati kasnije, više nisam bio neuk. Mnoge stvari su mi bile jasnije, terminologijom sam suvereno vladao. Znao sam šta su tagovi, šta su reverse graffiti, poznat mi je bio termin bombing. Buff, Backjump, Crew, pa moj omiljeni termin Giraffiti, saznao sam šta su Heaven spots, počeo sam da mrzim mesta sa imenom Paint eaters, poželeo sam sopstveni Black book.

Naravno, ceo proces istraživanja pratio je i specifičan saundtrak. Ima raznih grupa i raznih ukusa, ali hip-hop dominira. Originalni majstori priznaju vezu, prepoznaju istu ulogu glasnika uličnih zbivanja, ali ističu i starešinstvo. Sve je počelo baš sa grafitima. Mi u stvari nikada nismo bili grafiti umetnici, bili smo pisci!

Na kraju, vreme je bilo da se vratim odakle sam i počeo. Prvo senzacionalan povratak vozom, preko Nemačke.

A zatim još jedna, kratka potraga za Banetom. Nije ga bilo i dalje, ali zato je tu bio Kragujevac sa svojim najdužim grafitom na svetu.

A zatim i jedan ambiciozni beogradski crew u akciji.

Međutim, Baneta nigde. Svejedno, zid u Sinđelićevoj je ogroman, pored srebrnog ćelavca ima još puno mesta. Just bomb the place!

A za laku noć, evo još jednog čarobnog, animiranog grafita.