Noć mrtvih, zora živih

Prve najave za filma Zona mrtvih, ilustrovane promotivnim fotografijama Vukote Brajovića i Ivane Vukčević s pištoljima na gotovs, u štampi su se pojavile još 2005. godine. Vreme je prolazilo, ali snimanje zbog nedostatka novca nije počinjalo. Scenario Vukote Brajovića i Milana Todorovića, kojima se kasnije pridružio i Milan Konjević, predstavljao je novinu u okvirima domaće kinematografije.

Inspirisana Romerom, Carpenterom, ali i tekovinama savremenog zombi filma, Zona mrtvih je teško nalazila domaće finansijere. Smeštanje radnje u ekološki ugroženo Pančevo obezbedilo je lokalni kolorit i društveno angažovanu notu, ali to nije menjalo činjenicu da je reč o čistokrvnom hororu.

U trenutku kada je izgledalo da će Zona mrtvih završiti u limbu nerealizovanih srpskih filmova, došlo je do preokreta. Promo (u kome su glavne uloge tumačili Miki Krstović i Sandra Tomić) je 2007. godine prikazan na marketu Berlinskog festivala, pobudivši interesovanje stranih i domaćih investitora.

Pored producentske kuće Brajovića i Todorovića Talking Wolf Productions, u igru su ušli ABS Production (Španija) i Trees Pictures (Italija), kao i domaći producenti Pink Film International i Viktorija Film.

Na prijatno iznenađenje mnogih, snimanje Zone mrtvih počelo je 16. maja ove godine.

Kada sam se jednog nedavnog popodneva našao ispred pančevačkog Doma vojske (koji u filmu “glumi” policijsku stanicu), užurbani organizator me je prekrižio na spisku, i bez mnogo ceremonije odveo na kostimiranje. Priroda filma zahteva da statisti-zombiji budu isprskani veštačkom krvlju, tako da korišćenje odeće u kojoj smo došli na snimanje nije dolazilo u obzir.

Odabir odgovarajućih “radnih odela” i presvlačenje nisu dugo trajali. Ja sam, posle kraće dileme kostimografa, završio u pepito sakou i sivim pantalonama, a iskorišćena je i moja stara košulja koju sam, za svaki slučaj, poneo sa sobom.

Maestro za specijalne efekte Miroslav Lakobrija i njegov uvežbani FX tim zaduženi su za dizajn maski. U Zoni mrtvih se pojavljuje preko četiri stotine zombija, a svaki statista mora da prođe proceduru šminkanja pre nego što stane ispred kamere. Dužina transformacije varira u zavisnosti od komplikovanosti maske i može trajati od pola sata do sat, pa i više.

Glavnim zombijima se lepe komadi lateksa na lice, senče zubi i stavljaju sablasno bleda sočiva. Oni se tokom akcije nalaze u prvom planu, i mogu računati na to da će biti ovekovečeni u krupnom planu. U drugi red su raspoređeni statisti bez sočiva i s manje komplikovanom maskom, dok je pozadina rezervisana za one koji, osim šminke, nemaju drugih intervencija na licu i telu.

Gde su zombiji, tu su i mnogobrojni specijalni efekti, tako da se u radionici mogu videti glave i šake od lateksa, maske “navlakuše”, a počasno mesto zauzimaju dva ljudska torza u prirodnoj veličini... Kada sam se posle završenog maskiranja pogledao u ogledalu, ustuknuo sam od vlastitog odraza. Željeni efekat je postignut. Čak i kada su lažni, napukli obraz, ljubičasti podlivi i velika poderotina na čelu su neprijatan prizor, posebno kad ih vidite na sopstvenom licu.

Tokom jednog radnog dana snimi se materijal potreban za dva-tri minuta filma. To u prvi mah deluje malo, ali nije tako. Pripreme (postavljanje rasvete, kamere, mizanscena...) traju veoma dugo. Samo snimanje je poslednja faza mukotrpnog procesa.

Scena u kojoj sam učestvovao naći će se u poslednjem segmentu filma, a njen vrhunac predstavlja smrt jednog od glavnih likova čiji identitet, iz razumljivih razloga, u ovom trenutku ne mogu da otkrijem. Prema uputstvu, zdušno smo nasrnuli na vrata, i u tačno predviđenom trenutku izvukli osobu koja se nalazila s druge strane.

Zatim su usledili krici, ugrizi i pucnjava, baš kako se i očekuje u zombi filmu. Kako Zonu mrvih režira duet – Milan Konjević i Milan Todorović – na setu su istovremeno radile dve ekipe. Jedna kamera, pod Konjevićevim rukovodstvom, beležila je ono što se odigravalo u prostoriji gde su bili zabarikadirani ljudi, dok sam ja, kao “zombi” s druge strane vrata, bio pod Todorovićevim vođstvom. Ovaj režijski postupak je stvorio interesantnu dinamiku, a ostaje da se vidi kako će se to odraziti na film.

Tokom snimanja mi je najveći problem predstavljala veštačka krv, koju su nam Lakobrija, Nenad Gajić i njihovi asistenti neprestano sipali u usta, po odeći i rukama. Ukus ove tekućine je slatkast ali krajnje neprijatan, tako da sam stalno morao da pazim da je ne progutam. Pod oronulog vojničkog restorana ubrzo je postao klizav od guste crvene tečnosti koja se slivala s lica i odeće.

Kako je zbog scenskog dima vidljivost bila otežana, nekoliko puta je malo falilo da – mimo scenarija – završim na zemlji. Na sreću, sve je proteklo bez većih problema, ali su me sledećih dana modrice i bol u mišićima podsećali na moju pančevačku avanturu.

Kada statirate, najveći deo vremena prolazi u čekanju, što može biti iznurujuće (naročito ako ste u kostimu i pod punom šminkom), ali istovremeno omogućava da dobro osmotrite šta se sve događa oko vas. Sticajem okolnosti, na setu su te večeri bili prisutni gotovo svi glumci iz udarne postave.

Ako me utisci s konferencije za novinare i sa snimanja ne varaju, glavne zvezde Amerikanci Ken Foree i Kristina Klebe su prijatni i lepo vaspitani ljudi. Šezdesetogodišnji Foree, koji se pre 30 godina proslavio glavnom ulogom u Romerovom klasiku Dawn of the Dead, izgleda kao da mu je četrdeset i neka, a vitalnošću i energijom može da parira duplo mlađim članovima ekipe.

Ekstatično raspoložene, Ariadna Cabrol i Iskra Brajović su se šetale okolo u svojim izazovnim kostimima. Njihov smeh (u privatnoj komunikaciji) i krici (tokom snimanja) su naizmenično odjekivali hodnicima. Emilo Roso se u potpunosti srodio s ulogom ćutljivog i misterioznog Zatvorenika, dok je Marko Janjić svaki slobodni trenutak provodio pijući kafu, pušeći i tračareći s kostimografom Stefanom.

Najkomunikativniji je bio Steve Agnew. On je tokom pauza čitao knjigu na stepenicama ispred Doma vojske, ali se rado odazivao na pozive za fotografisanje, uzgred iznoseći svoje utiske o filmu.

Dolaskom zore reflektori i kamere su konačno isključeni. Umorni “zombiji” su pohitali u kupatilo u potrazi za sapunom i ubrusima. Kada sam sprao svu šminku i obukao civilno odelo, odahnuo sam. Snimanje jeste bilo nezaboravno iskustvo, ali sam na vlastitoj koži osetio svu mukotrpnost praktičnog bavljenja filmom. Znao sam da je moj angažman završen, i da mogu da odem kući da se pošteno odmorim a sve moje simpatije su bile na strani ekipe koja je u tom trenutku pred sobom imala još dve nedelje napornog snimanja.

Želim im da uloženi trud, entuzijazam i energija budu prepoznati i valjano vrednovani kada Zona mrtvih, krajem godine, stigne pred domaću i svetsku publiku.