Cover Up

Ministry poslednjih godina kao da prolazi kroz ponovljeni pubertet. Poslednja tri albuma (Houses of the Mole, Rio Grande Blood i The Last Sucker), gitarski razularena, vokalno brutalna i politički opsednuta Georgeom W. Bushom su neka vrsta produženog flešbeka na onaj trenutak ranih 90-ih kada su Jourgensen, Barker i kompanija MTV muziku za momenat učinili zaista provokativnom.

Ovim pločama primetno nedostaju sveže ideje, a reciklaža formule stare 15 godina da se progutati samo zbog činjenice da bes koji na njima čujemo i dalje deluje autentično. Pitanje je koliko to može da traje.

Anticipirajući možda baš ovo pitanje, Jourgensen za Cover Up kaže: „Ne trošimo mi sve vreme žaleći se na Busha i globalne oligarhije, mi smo i dalje rok bend, a Cover Up je naš album za žurke“. Dakle, umesto smelog bacanja u novom smeru, eksperimenata i avantura, Ministry (u kome sada sviraju i dve trećine benda Prong) se radije okreću prošlosti i donose svoje viđenje decenije (plus-minus nekoliko godina) u kojoj je izraz cock-rock ušao u široku upotrebu a koju danas pamtimo po konačnoj pobedi korporativnog roka nad maštom i idealima.

I, ma koliko to možda sumorno delovalo na papiru, ostareli momci ovde imaju da ponude i nekoliko zaista dobrih komada. Ljubiteljima elektronske muzike što su se nekad kleli u ovaj bend verovatno će se dići kosa na glavi kad čuju s kakvim se entuzijazmom Ministry baca u obrađivanje Deep Purplea, Mountaina ili Doorsa, ali ne treba zaboraviti da je Jourgensen i ranije pokazivao revizionističke sklonosti.

Još polovinom 90-ih obrađivao je Black Sabbath, nedugo potom i Dylana (obe obrade su i na ovom albumu) a projekat Revolting Cocks je veliki deo popularnosti dugovao ironijom nabijenim obradama Olivije Newton John i Roda Stewarta.

No, ključna razlika je svakako u tome što na Cover Up ironije nema. Ovo je „glupa“ ploča namenjena dugokosoj omladini što svoju energiju troši u moshpitu, ispijačima piva, sviračima vazdušnih gitara, bajkerima, metalcima i narkomanima od staža.

Od Jourgensenove agresivno stupidne najave za Roadhouse Blues čoveka pomalo bude sramota, ali sama muzika je beskompromisno bučna, agresivna i na kraju naivno šarmantna. Himna mizoginiji Under My Thumb koju su svojevremeno ispevali The Rolling Stones, u novoj verziji dobija primereno umoran ton, a Just Got Paid od ZZ Top svojom prljavštinom podseća da je bluz odvajkada u osnovi nosio seks, blud i preterivanje.

Nisu sve obrade jednako uspele. Lay Lady Lay je pre desetak godina delovala kao interesantan iskorak iz uobičajene Ministry matrice, ali ovde se pokazuje kao zastarela i neinspirisana a Mississippi Queen podseća da belci ponekad naprosto ne umeju bluzu da udahnu pravu dekadenciju.

Under My Thumb (4.7.2008)

No, udarna sila i eksplozivna energija obrada kultnih Radar Love (Golden Earring) i Black Betty (Ram Jam) dovoljna je da rasprši teoretske rasprave u vetar podignut mahanjem masnim kosama, a kada se ploča zaokruži preteranom, sumnjivo intoniranom i nezaustavljivo zavodljivom obradom What a Wonderful World Louisa Armstronga, ostaje jasno da ovo nije ploča koja se analizira, o kojoj se teoretiše, već koja se sluša.

Idealno u društvu i s puno dodatnih legalnih i ilegalnih stimulansa. Ovo joj svakako oduzima umetničku vrednost, ali na kraju krajeva, kako i sam Jourgensen reče: „Ovo je naša ploča za žurke“. Idete li uopšte na žurke?

Audio:

• Roadhouse Blues
• What a Wonderful World