Majka Indija

Evo kako počinje ovaj film čiji je bioskopski život polako na izdisaju, barem ovde u Beogradu. Bill Murray se probija kroz saobraćajni haos, a zatim jurca za svojim vozom. Nakon uvodnog instrumentala, kreće slo-mo sa jednom fantastičnom, pomalo zaboravljenom pesmom Kinksa u pozadini. Već u tom trenutku, u bioskopu, bio sam opčinjen i kupljen.

A ako vas ovaj početak nije privukao da istog momenta požurite do svog lokalnog bioskobdžije, onda je bolje da batalite i ostatak ovonedeljne priče. Jer, u narednim minutima možete da očekujete težak miris karija, bolivudske klipove, blesavi engleski sa akcentom i još neke, možda neočekivane stvari.

K'o što rekoh, nikad nisam bio u Indiji. Bio sam blizu, i to više puta, ali nikada na samom potkontinentu. Nema dileme da ću jednog dana otići tamo i ko zna da li ću se vratiti, no to je već neka udaljena i neizvesna budućnost. U međuvremenu, trebalo bi se pripremiti. Na saobraćaj, recimo. Ovaj CCTV snimak nam kazuje da su tamo pravila nešto drugačija.

Za ovo nije potreban komentar. Probao sam da izračunam količinu prestupa i prekršaja, ali sam posle minut i 20 sekundi, kada se u kontrasmeru pojavio onaj beli automobil u vrhu ekrana, odustao i samo se prepustio daljem gledanju. Čarobno.

I kad sam već bio tu, nisam mogao da propustim da makar za trenutak otputujem iz Indije i vratim se u otadžbinu. Mala digresija, ali takav vam je život na JuTjubu – fokus je teško održati. Ovo je okolina Novog Sada.

No dobro, vratimo se samozadatoj temi. Indusi ili Indijci, nisam baš siguran šta je ispravnije i politički korektnije, vrlo su veseli ljudi. Jednom prilikom sam upoznao jednog tipa, inače Sika, koji je sedeo do mene u avionu na nekom dugom letu. Naravno, usta nije zatvorio, tako da sam mnogo toga naučio o toj zemlji od njega. Bilo je malo problema dok se nisam navikao na akcenat, a kasnije sam samo uživao u njemu. Evo šta Russell Peters ima da kaže o toj temi.

Naravno, najlakše je igrati se predrasudama. Akcenat, boja kože, stereotipi... nisam siguran da do kraja ni sam neću upasti u neku zamku. Zato je najbolje da samim Indijcima prepustim da se šale na svoj račun. I na račun kraljevske porodice.

Svakako, nije samo kraljica iz Indije, već i Deda Mraz!

Ovo je, inače, jedan od najsmešnijih skeč-šou programa koje je BBC ikada napravio, serija Goodness Gracious Me. Moj prijatelj Satidžaj, Sik iz aviona, kaže kako je to sve super, ali da Indija tek dolazi. Prevario sam se pa sam ga zamolio da malo pojasni tu tezu i narednih nekoliko sati sam morao da slušam o fantastičnom privrednom rastu Indije koji je najbrži na celom svetu, sve zahvaljujući Bangaloru, indijskoj Silikonskoj dolini i vremenskoj razlici. Nije mi taj deo bio sasvim jasan, ali poenta je bila u tome, objasnio mi je, da svi telefonski servisi u Americi trenutno idu preko Indije i da se Amerikancima mnogo više isplati da noćne, a bogami i dnevne pozive prebacuju svojim ljudima u Indiji koji, naravno, rade za dnevnice drastično niže od onih u USA. A tehnologija je već sama po sebi jeftina.

Parodija koja sledi možda i nije najsjajnija, ali barem potpuno objašnjava ovaj globalni fenomen koji trenutno u Indiji zapošljava preko pet miliona ljudi i samoj zemlji donosi godišnji prihod od oko 57 milijardi dolara. Milijardi! To je ono sa devet nula! Pa sad slobodno svi možemo da se smejemo.

Nakon ovog edukativnog finansijskog osvrta, vreme je za malo odmora i razonode. Naravno, svi znamo za Bolivud, petosatne mjuzikle i narod koji bi mogao bez prekida samo da igra i peva i bla, bla, bla. I stvarno je tako. U ovom spotu vidimo sve što ovaj fascinantni narod koji je, između ostalog, svet zadužio i šahom, ali i brojem 0, čini najuzbudljivijim i najnenormalnijim delom ove planete.

Dobro, ovo je zaista toliko sumanuto da i ne čudi što zapadni svet u ovome vidi sprdnju, pa je najnoviji trend koji vlada i JuTjubom nešto što se zove – Buffalax! Bafalks je postupak koji stavlja titlove na internacionalne, ali u ogromnoj većini baš indijske video-spotove. Titlovi, međutim, nikako nisu prevod onoga o čemu se peva, već ono što se čini da oni govore, ali na engleskom. To je kao ono kad je legendarni kralj neukusa Minimaks uz Message in a Bottle grupe Police najviše voleo da pevuši Mesečina bato. Kretenski, naravno, ali i urnebesno smešno. Uglavnom.

I'd Love to See You Pee on Us Tonight?!!

Da, baš tako. No, sva ova muzika i ples učinili su me gladnim. Moj omiljeni bg. restoran, Indian Palace – smešten na pravom mestu, u srce Marinkove bare – nažalost nije radio ovako kasno. Od same pomisli na njihov rogan džoš počelo je da mi se vrti u glavi. Proklinjao sam grad bez institucije kao što je Curry House, ali JuTjub je opet bio tu da me uteši.

Sad već više nisam mogao da izdržim. Otrčao sam do frižidera i zgrabio neki čatni koji je još čučao u frižideru. I kari sos. (Kari, inače i zvanično najpopularnije jelo u Velikoj Britaniji.) Recept je jednostavan – neko meso, neki „cold cuts“ od prekjuče, staviti u somun, dodati kari sos (ima u boljim hipermarketima) i neki mango čatni (takođe hipermarketi, orijentalna polica), svež korijander sa Kalenića i neku ljutu papriku i eto nama savršenog srpsko-indijskog obroka.

A pred spavanje, valja i zube oprati. Za miran san.

Ipak, bio je ovo lažni kraj. Uostalom, na šta bi priča o Indiji ličila bez ovog čoveka. Goodness Gracious Me!