The Archive: Live, Lost & Found

Vrlo je značajno onda znati da je Rakim, legendarni njujorški emsi, čovek za koga se širom hip hop zajednice smatra da mu s punim pravom pripada titula najboljeg repera na svetu. Rakimova superiornost je tolika da se o njoj gotovo nikad ni ne raspravlja. Emsija koji bi pretendovao da sebe okiti sličnim epitetom većina poznavalaca hip hopa smatrala bi ili za bezobraznog, ili za ludog, ili naprosto za uvredljivo neinformisanog.

Nije lako nositi težinu mita na svojim plećima. Rakim je sa svega 40 godina to dobro iskusio. Sve od razlaza s kultnim producentom i prijateljem Ericom B.-jem 1992. godine Rakimova karijera je bila serija neuspelih novih početaka, na obe obale. Svi, od Dr. Drea, preko Wu-Tang Clana, pa do Spielbergovog DreamWorksa na ovaj ili onaj način bili su umešani u Rakimov rad, ali tokom ovih petnaest godina on je izdao samo dva albuma (još u prošlom veku).

The Archive: Live, Lost & Found, nažalost, nije dugoočekivani novi studijski album. U pitanju nije ni kompilacija sešnova rađenih za Dreov Aftermath, već živi album snimljen u Njujorku i ispunjen koncertnim verzijama velikih hitova iz Rakimove karijere.

Kada je stupio u muslimansku mističku sektu 5%, William Michael Griffin je zamenio svoje ime novim: Rakim Allah. Ironično, reč Al’lah na arapskom označava jedinog Boga, što je direktno suprotno učenju Five percentera da je svaki odrasli muškarac Bog. No, u Rakimovom slučaju, ova kontradiktornost krije dublju logiku. On jeste jedini Bog, apsolutni vladar mikrofona i svaki sekund njegovog autoritativnog repovanja na ovim snimcima to potvrđuje.

Od pesama mitske jačine, poput Follow the Leader i Paid in Full, pa do nešto novijih (Guess Who’s Back), Rakim nije samo emsi, nije samo čovek koji izgovara stihove, on je prisustvo. Snaga njegovog glasa i beznaporno savijanje slogova, klizanje samoglasnika i mrvljenje suglasnika simptomi su otmene, kraljevske nadmoći koja ne mora da se razmeće bukom i pretnjama. Zaista, Rakim nikada, ni na jednom albumu nije zvučao napregnuto, gnevno ili razbesnelo; njegova snaga je uvek podsećala na smirenu a strahovitu moć vulkana pred erupciju.

Publika na ovim snimcima to prepoznaje i izvođenja su više nalik mističkim plemenskim ritualima nego provodu u klubu. Didžejevi i emsijevi koji Rakima prate su izvanredni, mada je miks suviše veran živom izvođenju i povremeno oduzima zvuku na jačini.

Na ovom albumu su i četiri nove studijske pesme koje su, s jedne strane, potvrda Rakimove liričke i tehničke snage, uz uobičajene meditacije o pokvarenosti čoveka, o hip hopu koji je nestao u ždrelu biznisa, dvoličnim ženama i patetičnim muškarcima. S druge strane, međutim, jako je očigledno koliko Rakimu nedostaje producent koji bi makar bio blizu njegove klase. Ljudi koji su ove pesme pravili nisu ni DJ Premier ni Eric B., i to se u njima čuje. Bitovi su neinspirisani, a r&b semplovi povremeno povuku na niskobudžetni MTV pokušaj.

Dakle, album najpre za hardcore fanove. Čak i za njih, ovo je više najava mogućih lepih stvari nego trijumfalni povratak najboljeg. Ipak, svaki znak da Rakim još nije bacio peškir u ring i da kreativni sokovi i dalje teku, dobar je.