Kraj dugog detinjstva

Arthura Clarkea će različiti ljudi pamtiti po različitim stvarima. Za neke – a najciničnije među nama svakako – on će zauvek biti samo ekscentrični izborani starac koji je javno zagovarao pedofiliju i objašnjavao da ne valja što roditelji ometaju prirodan seksualni razvoj kod desetogodišnjih dečaka. Uostalom, moglo mu se da kao britanski „ser“ 50 godina sedi na Šri Lanki, leči staračke bolesti hidroterapijom koja je podrazumevala produžene periode provedene pod vodom i teoretiše o budućnosti i seksualnosti.

Neki drugi će ga pamtiti kao jednog od najnemirnijih umova 20. veka što su razmišljali o budućnosti, tehnologiji koja će nam omogućiti da u nju stignemo i efektima koje će budućnost i tehnologija imati na ljudsko društvo, ljudski duh, pa i ljudskost samu.

Ima i onih koji Clarkeovo ime automatski vezuju samo za film Odiseja u svemiru 2001, verovatno prvi moderni naučnofantastični film koji se izdigao iznad estetike drive-in bioskopa i, vođen genijem Stanleyja Kubricka, uspostavio taj žanr kao ozbiljan umetnički medij u kome su specijalni efekti i šminka bili samo komadić višeslojne simboličke građevine što oduzima dah svojom slikom, svojim narativom, svojom muzikom.

Kod kuće u Vašingtonu, 1952.

Konačno, Clarkea mnogi (netačno) smatraju ocem geostacionarnih satelita. Istina je da je koncept geostacionarnih satelita postojao i pre Clarkeovog eseja koji je prvo kružio među članovima Britanskog interplanetarnog udruženja, da bi zatim bio objavljen u magazinu Wireless World 1945. godine. Međutim, njegov doprinos je bio u tome što je opisao (ponovo nije bio prvi u ovome, ali je to uradio na najbolji način) geostacionarne satelite kao idealnu telekomunikacionu tehnologiju. Na osnovama Clarkeovih ideja izgrađeno je McLuhanovo globalno selo tokom sledećih šest decenija.

Clarke je, kao svaki strastveni futurista, imao još ideja, koncepata i eseja. Smatrao je da će ga istorija zapamtiti pre svega po konceptu svemirskog lifta koji je razvio na nekim postojećim idejama (između ostalog iz repertoara Konstantina Ciolkovskog), i koji je u naučnofantastičnoj literaturi postao široko prihvaćen kao zamisao.

Korišćenje Zemljine gravitacione sile i inercije tereta, koje bi zamenile upotrebu raketnog pogona za podizanje masa u geosinhronu orbitu, kao jeftin i udoban način da se izlišnim učine skupa, nespretna korišćenja svemirskog šatla i sličnih sredstava, još je, međutim, u domenu naučne fantastike. Ipak, ko zna, pre nego što ovaj vek istekne, Clarkeova ideja možda će biti pretočena u realnost.

Proučavalac svemira, tehnologije i društva, futurolog i predani popularizator nauke (sećamo se njegovih naučno-popularnih TV serija iz 80-ih), čovek po kome su nazivani asteroidi i svemirske sonde, Arthura Clarkea će mnogi od nas pamtiti pre svega kao jednog od najvažnijih pisaca naučne fantastike svih vremena.

90. rođendan, Šri Lanka. Levo: kosmonaut Aleksej Leonov

Clarkeov doprinos ovom književnom žanru je zanimljiv, neobičan, možda čak i kontroverzan. S jedne strane, Clarke je jedan od najzaslužnijih pisaca za tranziciju naučne fantastike iz domena trivijalne književnosti u domen ozbiljne literature krajem 40-ih i tokom 50-ih godina prošlog veka. Njegov doprinos prevođenju naučne fantastike iz sveta palpa u svet književnosti koja se bavila večitim pitanjima i obilovala visokom simbolikom je ogroman. S druge strane, Clarke naprosto nije bio specijalno kvalitetan pisac.

Iako je do kraja života unapređivao spisateljski stil, Clarke kao prozni autor nikada nije postao više od prihvatljivog zanatlije. Njegov veliki doprinos se pre svega ogledao na polju ideja. Roman Kraj detinjstva (1953), koji je praktično označio kraj ere palpa anglosaksonske naučnofantastične literature i prelazak u ambicioznije književne vode, napisan je usiljenim, ne naročito dobrim stilom. Ali njegove ideje, njegov tretman kosmičke simbolike, zapitanost o ljudskoj duhovnosti i ljudskosti samoj u ogledalu evolucije snažno su rezonirale među kritičarima i čitaocima.

Clarke je pokazao da naučnofantastična proza ne mora obavezno biti jednostavni koktel prizemnih slika i simbola, srušio je veštačke granice i otvorio prostor drugim piscima široke vizije i velike ambicije da napišu mnoge knjige, često bolje od njegovih, koje se danas smatraju klasicima literature. Ursula LeGuin, Frederick Pohl, James Blish, Paul Anderson, Theodore Sturgeon, svi oni su krenuli Clarkeovim stopama i ispisali zlatne stranice literature 20. veka.

Ironično je što će Clarkea do kraja života smatrati striktno piscem tvrde, tehnologiji orijentisane naučne fantastike, iako su i najranija njegova značajna dela (počev od priče The Sentinel, 1948, koja je poslužila kao predložak za film Odiseja u svemiru 2001) bila zainteresovana za istraživanje kosmičkog simbolizma, religije čovečanstva, duhovnosti.

Jugoslovenski i srpski urednici, pre svega dr Zoran Živković, Clarkea su neštedimice predstavljali domaćoj publici, pa smo tako – što u biblioteci Kentaur (koju je Živković uređivao), što kasnije u Polarisu (koga je sam pokrenuo) – mogli da pročitamo sva najznačajnija Clarkeova dela. Od knjiga kao što su Kraj detinjstva i Grad i zvezde, dva romana inspirisana kosmičkim parabolama Olafa Stapledona, preko Odiseje u svemiru 2001. i serijala Rama, motivi prvog kontakta s vanzemaljskim životom i inteligencijom obrađivani su s ljubavlju ne samo prema znanju i nauci već i prema neznanom, spiritualnom, simboličkom. Neke od najlepših slika i ideja koje je Clarke ikada stvorio sakupljene su u zbirci priča Susret sa meduzom, u izdanju Kentaura.

Arthur Clarke je preživeo zemljotres i cunami koji su zbrisali njegovu ronilačku školu 2004. godine, preživeo je optužbe za pedofiliju kojima ga je zasuo britanski tabloid Sunday Mirror, a od kojih ga je posle istrage oslobodila policija Šri Lanke. Iza njega su ostali sateliti, zvezde i asteroidi na nebu, tri Clarkeova zakona, nerealizovani koncepti svemirskog lifta i dresiranih šimpanzi kao kućne služinčadi, kao i literarni žanr koji je mnogima od nas zauvek izmenio život.

Ponekad – ne tako često ali ponekad – u 90 godina života stane čitava istorija, a jedno ime zauvek promeni globalnu kulturu.