(Mute)
Pedeseti rođendan i ulazak u zrele stvaralačke godine Nick Cave je proslavio 14 albumom sa družinom Bad Seeds. Na meniju su poletne rock i blues melodije, novozavetni motivi, živopisni likovi sa margine i lascivni stihovi o muško-ženskim odnosima
Tokom 30 godina duge karijere, Nick Cave je prešao dalek put od post-punk buntovnika do mainstream zvezde, od ovisnika o narkoticima do trezvenjaka, i od hroničara neuspelih veza do srećno oženjenog muškarca. Ipak, on nikada nije dozvoljavao da ga trenutne životne okolnosti i položaj na lestvici muzičke industrije odvrate od stvaralačkog zanosa i napornog rada.
Ni tokom poslednjih nekoliko godina Cave ne posustaje: štaviše, čini se da je zaposleniji nego ikad. Nakon pisanja muzike za filmove Ponuda (za koji je napisao i scenario) i Kukavičko ubistvo Džesija Džejmsa, te prošlogodišnjeg povratka sirovom zvuku sa sastavom Grinderman, na red je došao i novi album njegovog regularnog benda.
Dig!!! Lazarus Dig!!! dosta duguje Grindermanu, kako na liričkom, tako i na muzičkom planu. Prošlogodisnji hit No Pussy Blues je Cavea ohrabrio da se, uprkos “ozbiljnim” godinama, još jednom uhvati ukoštac sa stihovima ispunjenim sirovim erotskim nabojem.
U dinamičnoj Today’s Lesson Cave na novom albumu ispreda priču o tek dozrelom devojčurku koji izmamljuje pohotne muške poglede (“Mr Sandman, the inseminator, opens her up like a love letter and enters her dreams”), dok u Hold On To Yourself melodični zvuci akustične gitare i sentimentalni lirski zanos bivaju isprepletani sa vrcavim stihovima o usamljenoj junakinji - “she rubs the lamp between her thighs and hopes the genie comes out singing”.
More News from Nowhere predstavlja osmominutnu paradu ženskih karaktera iz vizure muškarca kome, uprkos suptilnim udvaranjima, nikako da se posreći ("She ain't down with any of that, she's heard that shit before."), a lagane Moonland i Jesus of the Moon su, pak, ljubavne pesme u nešto konvencionalnijem, romantičnom maniru.
Uvodna Dig!!! Lazarus Dig!!!, u kojoj pratimo sudbinu vaskrslog Lazara u Njujorku 70-ih, muzički je najuverljivija tačka albuma – britke gitare, čvrsta ritam sekcija i uverljivi prateći vokali prave podlogu razdraganoj Caveovoj propovedi. Njoj uz rame je i poletna We Call Upon the Autor, u kojoj se Cave u punoj brzini prepušta duhovitom jezičkom kalamburu, sprdajući se sa samim sobom, znamenitim piscima (“Bukowski was a jerk”) i sa Tvorcem, koji je ostavio haos na zemlji. Još jedan muzički trijumf je atmosferična, post-apokaliptična Night of the Lotus Eaters, sazdana oko tri iskrzana gitarska tona koji se ponavljaju u nedogled.
Caveova inspiracija presušuje u zanatski korektnim, ali beskrvnim numerama brzog tempa Albert Goes West, Lie Down Here and Be My Girl, i Midnight Man, koje deluju kao da su tu tek da popune preostali prostor na albumu.
Kakvo mesto zauzima Dig!!! Lazarus Dig!!! u celokupnom opusu Nicka Cavea? Bilo bi preterano reći da se radi o jednom od njegovih najboljih izdanja. Ipak, ovaj album odiše neupitnim mladalačkim entuzijazmom i dobrim raspoloženjem, i pokazuje da Caveovo vreme još uvek nije prošlo.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari