Hello, Voyager. Hello, Carla! Novi album američke autorke Carle Bozulich najavljen je kao novi početak, zbog čega je i potpisan imenom benda
"Can I sleep in your arms, tonight, lady?
It's so cold lyin' here all alone…“
(Can I Sleep in Your Arms, Willie Nelson)
Kad je prvi put čula pesmu He Stopped Loving Her Today američke kantri zvezde Georgea „Possuma“ Jonesa, tada 27-godišnja Carla Bozulich (rođena 1965, jarac u horoskopu) odlučila je da okrene plovak, uplovi u mirnije vode i navuče kaubojske čizme.
Osnovala je bend The Geraldine Fibbers, s kojim je sredinom 90-ih, posle četiri personalne rokade na violini i četiri studijska albuma, uspešno spojila kantri s bluzom i pank sa AOR-om. Na tim izdanjima do izražaja dolazi njen vrlo karakterističan, ekspresivan vokal, mada se, recimo, na albumu Butch čini da je producentska legenda Steve Fisk ponekad spavao za miks pultom, tako da Carlin glas povremeno podseća na štrumpfovsko-helijumske zavrzlame Weena u hitu Push th' little daisies.
Kaubojski stetson šešir nastavila je da nosi i u periodu između 2003. i 2006, kada su nastala tri solo albuma. Na prvom od njih kompletno je obradila remek-delo kantri muzike Red Headed Stranger. Društvo joj je u dve pesme pravila i legenda, tvorac originala i desetostruki otac Willie Nelson. Kapa, pardon, šešir dole i duboki naklon.
Posle nešto slabijeg koncertnog low price izdanja vedrih nota pod nazivom I'm Gonna Stop Killing sledi Evangelista (2006), debi za montrealsku kuću Constellation.
Uz standardno dobre tekstove i odlične vokale utisak posle znatno lošijeg prethodnika ponajviše popravlja izbor saradnika koji se ne zanimaju preterano za vestern filmove. Najjači trenuci na albumu su kad s uzdahom konstatujemo da devojke (sestre Nadia/Jessica Moss, Gen Heistek...) i momci (Efrim Menuck, Ian Ilavsky...) iz benda Thee Silver Mt. Zion Memorial Orchestra and Tra-La-La Band traće svoj talenat zvučnim kreacijama i kulisama koje se danas mogu čuti na isto tako brojnim snimcima širom beloga sveta.
Kao mlaz odskače Pissing, obrada pesme sa albuma Great Destroyer trija Low. Pohvala samoći podseća na scenu penjanja na drvo i mokrenja u gaće u Fellinijevom filmu Amarkord . Nastala je verovatno u jednom od brojnih trenutaka nervnog rastrojstva pevača i gitariste Alana Sparhawka:
“I can't see/Sing the darker of /Pissing on my toes /Knowing what I know / I know I'm waiting/Like a loyal whore/Under every stone/Lovers sleep alone/Alone/Alone/Lovers sleep alone/Alone/Alone“.
Ovako dobri momenti su, međutim, na novom albumu Hello, Voyager vrlo retki, da ne kažem da ih uopšte nema...
Iako izlazi pod imenom benda Evangelista, jasno je da je Hello Voyager novi Carlin solistički rad, koji zbog nekoliko sporednih uloga ali i nespremnosti da se preuzme kompletna odgovornost za postignuto ne nosi njeno ime na kartonskom omotu.
Svako ko je nekad u životu slušao The Orb setiće se njihovog legendarnog 40-minutnog singla Blue Room, nazvanom po prostoriji gde je NASA navodno čuvala dokazni materijal o postojanju vanzemaljaca. Istoimena pesma Evangelista, naročito u stihovima: „Shall I fold you under and under again, so that you're so tiny that no one can see?“ pomalo podseća na ljubav male Drew Barrymore i ET-ja iz Spilbergovog filma.
Carlino traumatično odrastanje motiv je s kojim se često susrećemo u njenim pesmama. Pa i njen nekadašnji bend Geraldine Fibbers je dobio ime po imaginarnom prijatelju iz detinjstva.
„I ate it up like ice cream“ u koračnici Smooth Jazz i „At 21 I stopped playing with guns, I changed my ways forever“ iz Lucky Lucky Luck otkrivaju dušu punu ožiljaka, ružnih uspomena, ali i osobu kojoj je muzika, nadajmo se, pomogla da prebrodi taj jad.
Komentari na omotu su indikativni: „We owe a hell a lot to everyone who played on this track“, ili „Layered together by Erfim“, ili „Special recognition for Thierry’s rendering... who pulled it together no matter what“. Kompas u kvaru?!?! Who are you farbaš, Karla?
Ili deo u tekstu pesme Hello, Voyager, koji kaže: „Flipping the remote between that and the Simpson’s Sonic Youth epizode“. Apatija i nedostatak inspiracije? Podsećanje na „kvikseks“ s Thurstonom Mooreom i nemile scene s njegovom suprugom Kim Gordon?
Nemam pojma šta su Carla Fresh & co. konzumirali za vreme snimanja Hello, Voyagera, ali ovaj put je... bilo mnogo lošijeg kvaliteta nego inače.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Kid_A (gost)
| 11.03.2008. 19.07.52
prethodni album je predobar
-
Sandzaklija (gost)
| 11.03.2008. 21.11.56
Stajicu, bolje da si radio recenziju za A Mountain of One, umesto za neku propalu muzicarku!
-
slow__riot (gost)
| 11.03.2008. 22.08.39
"prethodni album je predobar"
moguce da je i ovaj, ovo je samo jedna recenzija, evo druge:
http://www.tinymixtapes.com/Evangelista
ja cim nadjem link skidam ovo!
-
Bruno Kernen (gost)
| 12.03.2008. 08.40.33
@slow__riot
hteo sam da ti ustedim vreme, ali kako hoces :)
@Brat Sandzaklija
"Colected Works" od "Mountain of One" slusam bar jednom u tri dana. U principu, ni njihov koncept nije nesto preterano originalan, a ni jasan, ali vrhunska realizacija. Dobri su i za vodjenje ljubavi, tj. "sudelovanje" u seksualnom aktu.
To je njihov "hobi" projekat, inache sviraju kao prateci muzicari... svirali sa Trickyjem, Pretendersima... onaj mali celavi sto je na koncertu cucao pored bubnjara i okretao dugmice je prilicno opasna zverka u londonskoj DJ community...
Steely Dan + sta ja znam... negde sam iskopao da se loze i na Wima Mertensa...
"Hot Chip" razvalili pre dva dana. To svakako nije muzika za tiho slusanje kod kuce, narocito brze stvari, ali savrseno funkcionisu i u klubu i u koncertnoj sali, a i za koksanje u separeu...
Pre koncerta stao u pogresan red, posle 10 minuta skapirao da klinci s masnom kosom i u crnim majicama, cekaju koncert Megadeatha koji su svirali u susednoj dvorani... na drugom ulazu za prostor gde su nastupali Hot Chip nije bila guzva, ali dvorana se prilicno brzo ispunila fensi klincima i klinkama, prosek tako 22/23 godine, bio bi i nizi, da ja nisam bio u publici...
-
slow riot (gost)
| 12.03.2008. 09.08.45
Dario Stajic je LostInMusic?
-
Der Krawallmacher (gost)
| 12.03.2008. 11.12.21
U principu svako ko se uloguje pod nickom LostInMusic, taj je LostInMusic.
Šifra: ALAM IĐAZI
(bez tochke)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.