Rain

Nekada davno, kako knjige kažu, prve ploče Joea Jacksona bile su jedan od nekoliko prozora kroz koje su mladi beogradski rokeri posmatrali zbivanja u uzavrelim novotalasnim danima Ujedinjenog Kraljevstva. I ne samo oni: preslušavanje pet sjajnih albuma koje je Jackson objavio od 1979. do 1982, od Look Sharp do Night and Day, budi asocijacije na dobar deo jugoslovenske produkcije nastale nakon Titove smrti, što ne čudi ako se ima u vidu da je pomenutim radovima Jackson ostavio zlatan trag u mekšoj struji engleskog roka toga doba.

Kako je vreme odmicalo, Jackson je u razvijanju svog izraza postepeno napuštao razigranu novotalasnu estetiku, sve više se oslanjajući na formalno muzičko obrazovanje, a posledica toga bila su sve eksperimentalnija dela, u rasponu od muzike za filmove holivudske A produkcije do klasičarskih izleta.

Tako je naš junak postajao sve manje zanimljiv, kako najširoj publici koju je stekao posle esencijalnog „80’s“ hita Steppin’ Out, tako i nama, pa se njegovo ime retko moglo čuti izvan krugova poštovalaca engleskog trilinga gnevnih mladih ljudi iz 1977. (pored Joea, to su Elvis Costello i Graham Parker).

Doduše, nije bio sasvim zaboravljen: sećam se da je jednu njegovu izjavu u kojoj se gnušao rokenrola Dragoš Kalajić slavodobitno citirao u svom tekstu posvećenom štetnosti te muzike kao društvene pojave u jednoj od najčitanijih domaćih revija iz druge polovine 80-ih. Ko zna da li je ovaj slikar i rodoljub zadržao visoko mišljenje o Jacksonu nakon njegove kompozicije Tuzla (sa albuma Heaven and Hell iz 1997), u kojoj se, između ostalog, peva o nečijoj sestri koja četniku prodaje svoje telo za veknu hleba.

No, po uobičajeno predvidljivim životnim ciklusima, Joe Jackson je novi milenijum i najzrelije godine dočekao željan povratka one energije i stvaralačke moći koja ga je zasluženo proslavila. Prvo je 2000. objavio Night and Day II, zanimljivu ekskurziju u doba svog najvećeg komercijalnog uzleta, potom je izbunario i originalne članove pratećeg benda s kojima je 2003. snimio Volume 4, da bi se krajem januara ove godine pojavio sa albumom Rain.

Stari drugovi (bubnjar Dave Houghton i basista Graham Maby) ponovo su tu, ali ne i gitarista Gary Sanford, pa u pesmama dominiraju Jacksonove klavirske deonice, a rezultat toga je – bez obzira na vrhunsku tehniku kojom raspolaže, kao i očekivano znalački napisane pesme i nadahnutu pratnju – ne previše iritantna, ali ipak osetna monotonija.

Jackson je jedan od malobrojnih izuzetno potkovanih muzičara koji ima zdravu ambiciju da pop muziku oplemeni geršvinovskom širinom, kao i znanje da to sprovede u delo. Rain, međutim, u najvećem delu zvuči tek kao za uho prijatna igrarija odavno dokazane ličnosti. Pesme deluju više kao pastiš skrojen na osnovu sopstvenih hitova iz 80-ih nego kao plod prave inspiracije, što se donekle i može razumeti, imajući u vidu želju koju je Jackson izrazio u prvoj pesmi – da postane nevidljiv u svetu muzičke industrije i lažnog glamura.

Međutim, rezultat toga je delo koje nije bez emocija (Solo/So Low), niti bez mestimične žustrine (King Pleasure Time, Good Bad Boy), ali jeste bez želje za napuštanjem odavno savladanih obrazaca. Drugim rečima, Joe Jackson danas je kao muzičar i čovek zreliji od mladića koji je nekad pravio ploče koje su bile, svirački gledano, prva liga UK novog talasa, ali muzika koju stvara nije mnogo odmakla od tog vremena.

Rain tako završava kao još jedan rutinski rad Joea Jacksona, s vrlinama koje treba poštovati, sa odnegovanim zdravorazumskim stavovima u svetu u kome oni ne znače više od dečje igre. To opravdava ponuđenih 48 minuta muzike, isto kao i izvrstan esej protiv antipušačke histerije kojim je Jackson ustalasao engleske medije. Za pamtljiviju muziku, međutim, potrebno je još nešto pored zdravog razuma.

Audio:

• Invisible Man
• Too Tough

Video:

• Invisible Man