Igraj, igraj, igraj

 “Ozbiljnost možemo poreći, ali igru ne možemo”,
Johan Huizinga, Homo ludens, 1938.

Ako vam pojmovi kao što su Arkanoid, Qbert, Phoenix, Missile Command ili Gravitar ništa ne znače, sva je prilika da ste propustili jedan od najpopularnijih fenomena s početka 80-ih godina prošlog veka. Pomenute video-igrice, kao i bezbroj drugih, uglavnom lansiranih s Dalekog istoka, počele su se stidljivo pojavljivati krajem 70-ih, da bi početkom sledeće decenije njihovo prisustvo poprimilo dimenzije epidemije na koju nije bio imun nijedan kutak planete.

Nove, elektronske igračke posedovale su magičnu prilagodljivost svakoj situaciji, pa ste ih tako mogli nositi u džepu u formatu minijaturne konzole, kod kuće ste se mogli igrati na Spektrumu ili Komodoru ili juriti rekord na velikom uređaju u lokalnoj fliperani.

U to vreme još tinejdžeri, Amerikanci Steve Wiebe (1969) i Billy Mitchell (1965) tada su otpočeli, kako se i na plakatu filma navodi, jedno od najvećih rivalstava svih vremena. Naime, džojstikom vođeno trčkaranje brkatog radnika kroz četiri platforme na kojima pokušava da spase svoju draganu od velikog zlog majmuna – legendarna igra Donkey Kong – već četvrt veka predstavlja opsesiju ova dva igrača.

Billy je svoje majstorstvo u ovoj igri, ali i u drugim (svetski rekordi na igrama Pacman, Donkey Kong Jr., kao i niz vrhunskih rezultata na još nekolicini) solidno naplatio, stičući slavu najvećeg igrača 20. veka, titule koja mu je dodeljena u Japanu 1999.

Steve je vezan isključivo za Donkey Kong, a inače je porodičan čovek, srednjoškolski profesor koji neprestano usavršava svoju veštinu u kućnoj garaži i ruši rekorde koje mu osporavaju sam Mitchell i sudije organizacije Twin Galaxies, koja je u oblasti klasičnih elektronskih igrica ono što je FIFA u fudbalu.

Od 1982. naovamo, kad god je jedan od njih dvojice postavljao rekord na Donkey Kongu, drugi bi ga kasnije obarao.

Međutim, ovo beskrajno i, izgleda, doživotno nadmetanje samo po sebi nije iscrpljujuće, niti je ono za ova dva junaka isključivo izvor ličnih trvenja. Naime, u jednoj sceni, kad su Steve i Billy prisutni u najpoznatijoj lasvegaskoj igraonici, Billy oholo napušta prostoriju uz reči: “Ne želim da budem u blizini nekih ljudi”, a da prethodno nisu razmenili nijedan pogled.

Donkey Kong je igra koja je obojila sudbinu kako njih dvojice, tako i njihovih porodica, pa tako gledamo emotivne familijarne ispovesti, kao i Steveovo i Billyjevo nadmetanje sa samim sobom kako bi postigli koju stotinu poena više od važećeg rekorda.

Seth Gordon ne prikazuje ovu priču kao još jednu bizarnu američku anomaliju, jer ona to i nije. Njegov pristup junacima nema ni mrvu moralisanja o modernim igrama koje ukidaju kreativnost i spontanost (kako se o njima nekad govorilo, ili kako se danas govori o daleko savršenijim i kompleksnijim igricama uz koje odrasta veliki deo klinaca).

Ove igre danas uživaju status arkadnih klasika koje u formi emulatora možete očas posla skinuti s interneta, kao uostalom i ovaj šarmantni dokumentarac. A odnos dvojice glavnih junaka, kao i nesvakidašnjeg sveta uključenog u ovu priču prema Donkey Kongu i ostalim biserima iz zlatnog doba Namcoa, Taitoa ili Konamija je poput odnosa kustosa muzeja prema najdragocenijim delima u kolekciji, onima koja se čuvaju ne zato što su lepa umetnost, već zato što govore ko smo.

Uostalom, nijednog od dvojice suparnika strast za igranjem nije odvojila od porodičnog ili profesionalnog samoostvarivanja, niti ih je ostavila da budu ilegalni adolescenti u odraslom dobu.

Steve Wiebe i Billy Mitchell su dva autentična homo ludensa čiju ljubav za igrom surovi svet ostalih kategorija homo sapiensa ne dotiče dok potpuno odvojeni od svakodnevice do u beskraj usavršavaju strategiju kojom “plava kragna” nadmudruje zver kako bi se posle svih prepreka zagrlila s otetom draganom.

Zato će ovaj film ostati razgaljujuće i nadasve zabavno svedočanstvo s onu stranu Mooreove angažovanosti o tome da – mimo politike, terora, korporacija, medija, straha, koji održavaju u životu famoznu izreku homo homini lupus est (cinici bi dodali…homo est) – čovek jeste prekrasno biće s genetski usađenom ljubavlju prema igranju, kome nijedan game over ne poručuje da odustane, već samo da počne iznova i ode još dalje.

Tačnije, do 1.050.200 poena, koliko iznosi rekord koji je postavio Billy Mitchell nakon snimanja filma.