Underwater Dancehall

Zanemarimo li sumnju u mogućnost i poželjnost takvog ocenjivanja, ipak je jasno da bi u takvom poređenju Untrue na kraju opet odneo blagu prevagu. Možda je stvar u tome što Pinchovi ritmovi katkad zvuče za mrvicu premehanički da bi bili magični? Ili je u pitanju to što je ukupna produkcija suvišeslična drugim dobrim produkcijama koje smo već toliko puta čuli? Verovatno odgovor zapravo glasi: Untrue je bar u neku ruku zvučno radikalan, dok se Underwater Dancehall ipak donekle drži istraženog i proverenog zvuka..

I sama forma izdanja potvrđuje ovaj stav: CD verzija albuma donosi dva diska – prvi s gostujućim vokalistima u skoro svim numerama, a drugi s instrumentalnim verzijama tih pesama. Drugi disk je zahvalniji za ponovno slušanje, i svakako će vam biti zanimljiviji ako ste ljubitelj dubstepa ili elektronike uopšte, dok je prvi, izgleda, namenjen lakšem konzumiranju i uvođenju novajlija u ovaj žanr, na mala vrata.

Veća pristupačnost vokalno-instrumentalnih verzija pre svega se zasniva na popunjavanju ritmičkih, harmonijskih i melodijskih praznina vokalnim deonicama. Ali da li bez tih rupa ovaj poduhvat uopšte ostaje dupstep, zapitaćete se možda, i odgovor je svakako – ne. Verzije s vokalima su žanrovski hibridi i svaka pesma nosi snažan pečat gostujućeg izvođača, koji neizostavno i drastično menja atmosferu originala. Baš zato, dva diska predstavljaju dva potpuno različita iskustva, i čak i ako vam se oba dopadaju, verovatno ćete želeti da ih slušate u različitim prilikama.

Veoma je pozitivno što su i jedan i drugi potpuno zaokružene celine, te neće samo druga verzija albuma biti ona koju slušate od početka do kraja (naravno, tokom noćne vožnje kroz London), već će i kolaž stilskih izleta koji sačinjava prvu verziju sve vreme vući pozadinsku nit koja će ujedinjavati pesme čineći avanturu celovitom.

Tako, na prvoj pesmi Juakali unosi ragga vokale u Brighter Day (originalno naslovljenu Qawwali), kojima neočekivano menja kolorit kompozicije gurajući ga ka znatno svetlijim nijansama. Količinski istu ako ne i značajniju promenu unosi i Yolanda u Get Up, suzbijajući vlagu i mrak instrumentalne verzije i opasno je približavajući mogućnosti da postane klupski r’n’b hit. One Blood, One Source s druge strane unosi roots reggae vokale (Rudy Lee) koji otprilike prezentuju kako bi rani Massive Attack zvučao pod uticajem 2-stepa.

Ipak, na albumu ima i nekoliko vokalnih promašaja (među kojima se ističe Gangstaz), što je već dovoljan razlog da pažnju prvenstveno posvetite drugom disku, osim ako ste mrzitelj instrumentalne muzike. Ovde Pinch svoje sposobnosti pokazuje u punom sjaju, i zaista vodi slušaoca na putovanje a ne na mnoštvo izleta. Sve ovo kulminira fenomenalnom numerom Lazarus, koja počinje nepretenciozno i uz obilno korišćenje vokalnih semplova, da bi polako prekomponovala ritmove udaljavajući se od prvobitne zamisli, a na polovini odlutala u neki sasvim drugi svet unošenjem dalekih „odzvanjajućih klavijatura“, i ostavila vas kilometrima daleko od mesta s kog ste krenuli.

U načelu, čak i ako niste posebno zagrejani za ovakav zvuk, moguće je da će vam se dopasti bar jedna od dve verzije ovog albuma. U slučaju da ste prekaljeni dubsteper, najpre se okanite žanrovskih predrasuda, a zatim obavezno poslušajte obe.

Audio:

• Lazarus
• Brighter Day (instrumental)