Radost! oslobađa

Nije potrebno mnogo puta preslušati kompilaciju Šta treba maloj deci? da bi se shvatilo kako na njoj zastupljeni bendovi i autori (Tobić Tobić, Radost!, Činč, Elektrolasta...) imaju zajednički senzibilitet. Entuzijazam i posvećenost lo-fi estetici, kao i posebna vrsta humora koji se ogleda u parodijskom seciranju postideološkog, tranzicionog sivila, čine ih jasno prepoznatljivim.

Osim toga, ovi sastavi i autori su preko autoironijskog stava daleko od ideje pokreta u tradicionalnom smislu. Umesto toga, postoji čitava jedna mreža u kojoj se grupe prijatelja okupljaju po sobama i podrumima, spajajući najrazličitije stvari.

Na prvencu Radost oslobađa zagrebačke grupe Radost! nespojive stvari idu ruku pod ruku. Tako, na primer, u pesmi Razgovarajmo o tome na hard rock pozadini koja besramno direktno vadi iz groba Deep Purple (sa sve vriskom Iana Gillana), ženski glas čita pesmu Samuela Becketta. Radost! na ovaj način ispravljaju staru „nepravdu“ - stil sviranja često optuživan za ispraznost, odjednom pomaže složenoj umetničkoj zamisli da se izrazi.

Poezija i poetičnost su bliski izrazu Radosti. Čak se i u šali na račun Arsena Dedića u poslednjoj pesmi Sve ono što znam o sebi u vokalnom aranžmanu oseća nemala doza poštovanja prema najvećem jugo trubaduru. Upravo sklonost poeziji i šansonjerstvu ovom albumu obezbeđuju celovitost.

Tekstovi potcrtavaju ljudsku komediju i slave prolaznost. Memento mori u poetici benda nije opomena, već motiv da se našalimo na svoj i tuđ račun. Tu nema izuzetaka, u taj red se upisuje čitav ljudski rod, njegovi „besmrtni“ predstavnici („Kafka i Petrarka leže na dnu jarka“), kao i priroda koja nas okružuje.

Radost! oslobađa od ozbiljnog nedostatka u celini pati ponajviše zbog dominacije narativne strukture. Muzika je ovde gotovo sve vreme u drugom planu i povremeno kao da je tek u funkciji popunjavanja prostora. Prva pesma, poletna i zabavna GJVN (koja počinje citatom čuvenog uvoda u Waterloo Sunset Kinksa) završava se tako što se bend, u stvari, raspada. To može biti duhovito rešenje. No, kako album protiče, slušaocu skoro ništa od teksture ne ostaje u glavi.

Sviranje je na Radost! oslobađa često nezanimljivo, a na momente i iritantno. Takve su Gospodar prosjeka, koja se direktno oslanja na Azru, i Sreća,koja priziva sevdah rock. Problem, međutim, ne predstavlja ono što se svira, već način na koji se to radi.

Jedan trenutak na Radost! oslobađa ipak daleko odskače kvalitetom. Pesma Crveno poseduje zdravu dozu naivnosti i iskrenost koja je kod Zagrepčana u ostalim pesmama zauzdana humorom. Scena sedenja u kolima i čekanja da se otvori semafor tu dobija neočekivanu emotivnu dimenziju u nepreglednoj listi slika koje devojčica u susednim kolima crta na zamagljenom staklu.

Istovremeno, i figura na gitari je dovoljno diskretna ali upečatljiva. Sve u svemu, prava poslastica za ljubitelje dobre pop pesme.

Radost! oslobađa je album kome fali usmerenost, a uzbuđenja su isuviše retka pojava. Duhoviti i sposobni da od svakodnevice naprave dragocene male pripovesti, Radost! prečesto miniraju čitav potencijal pre svega bledom muzičkom izvedbom.

Audio:

• Razgovarajmo o tome
• Crveno

Video:

• Svi su mrtvi