Život ka besmrtnosti

Koncept eliksira večne mladosti davno su pokušavali da dostignu alhemičari. Sajber-tehnologija, koja se na svojevrstan način naslanja i na magiju i na gnosticizam, i koja je već izvesno vreme deo naše stvarnosti, ima i negativne socio-političke implikacije, na koje ukazuje i Dajon Denis (Dion Dennis), jedan od teoretičara u uglednom časopisu teorije tehnologije i kulture CTHEORY (Cyber Theory). Denis je predavač na odseku za sociologiju Univerziteta u San Antoniju, u Teksasu. Doktorirao je na interdisciplinarnim naukama.

Svoj kritički koncept nadolazećeg društva Denis je nazvao bumerologija (boomerology) kao studiju veze između uspona virtuelne klase, rasnih i klasnih urbanih segregacija i trenutnog tehnološkog produžetka životnog veka starije populacije. Denis ukazuje na početke gerontokratije. Tehnološke privilegije i ekskluzivnost u novom milenijumu povezane su s povlasticama koje ima vladajuća gerontokratija. Ta virtuelna elita biće gerijatrijski kiborzi, koje Denis naziva geriborzima. Njihov životni vek tehnološkim dostignućima biće produžen, a kvalitet života znatno poboljšan.

Sociološka studija ovog fenomena nazvana bumerologija odnosi se upravio na onu baby boom generaciju Amerikanaca rođenih nakon Drugog svetskog rata, koji su danas već u godinama da mogu postati ta geronto-elita trećeg milenijuma. Geriborzi reprodukuju i modifikuju informacione sisteme i artefakte koji utiču na njihove živote. Oni optimizuju sopstvena tela kroz razna prostetička sredstva, postaju kiborzi s ugrađenim implantima koji im nadoknađuju delove tela i omogućavaju nesmetano funkcionisanje, iako biološki časovnik već davno otkucava poodmaklu starost.

Na taj način njihovo telo postaje neka vrsta utvrđenja i mikro-univerzuma koji ih izoluje od uticaja spoljašnjeg sveta. Naravno, u pitanju je bogata elita koja će sebi moći da priušti ovakve životne olakšice. Denis nas upozorava da možemo očekivati lične ergonomski orijentisane uređaje, droge koje poboljšavaju memoriju, sisteme za prepoznavanje glasova, mrtve koji i dalje žive na mrežnim serverima, u tekstovima i na fotografijama. On ovaj fenomen hidre s mnogo pipaka, upravljanje stilom života i optimizaciju telesnih funkcija protezama, u okviru jednog hrama posvećenog božanstvu Securitas (Sigurnost), naziva „Zen i umetnost održavanja geriborga”.

U svojoj krajnje antiutopijskoj i gerontofobičnoj viziji, Denis predviđa da će do 2020. godine Ameriku kontrolisati populacija u poodmaklim godinama, a mladi će biti u milosti i nemilosti staraca. U osnovi svakog geriborga leži strah od drugog i drugačijeg – adolescenata, imigranata, napuštene sirotinjske dece, itd. On iz tog straha arhitektonski preobražava pejzaže metropolisa u gerijatrijske pejzaže.

Geriborzi gradi zidine, utvrđene gradove i enklave u kojima se osećaju bezbedno. Konstruišu nova društva i nove javne prostore da bi izolovali i getoizirali sve pomenute opasne, drugačije jedinke. Susedstva i delovi grada koji su pod ključem, instalirane kamere, ulice sa strogom mrežom i bizarno konstruisani izlazi sa autoputeva predstavljaju menjanje fizičkog pejzaža u koji geriborzi upisuju sve svoje strahove.

Pojam geriborga obuhvata politiku tehnologije, koja može postati preteća, i militarizaciju društva kroz efekte ujedinjenja čoveka sa softverom. Vodilja geriborga je produženje benefita i dobrobiti, pokušaj da se živi večno kroz primenu tehnologije.

Vizija ovog teoretičara ne razlikuje se mnogo od sajber-pank vizije budućnosti Vilijema Gibsona. U jednom od svojih romana Grof nula (Count Zero) Gibson opisuje prebogatu kreaturu Vireka, koji angažuje mladu galeristkinju da mu pronađe umetninu od velikog značaja. Virek, zapravo, samo virtuelno postoji i opšti kroz simulaciju, dok njegovo telo leži zaronjeno u jednom tanku. Tako elita koja sebi i svom telu može omogućiti večni kibernetski život kupuje sebi beskonačnu slobodu.

Francuski strip autor Enki Bilal u prvom delu svoje trilogije Nikopol, pod nazivom Sajam besmrtnih (La foire aux immortels), takođe se bavi autokratskim vladarom, gerontokratom i istovremeno kiborgom.

Pod uticajem Denisovog eseja o gerontokratiji i geriborzima ne možemo a da se ne podsetimo jednog antiutopijskog filmskog ostvarenja iz sedamdesetih godina prošlog stoleća – Loganovog bega reditelja Majkla Andersona s Majklom Jorkom u naslovnoj ulozi. U dalekoj budućnosti starost je nešto potpuno nepoznato stanovnicima Grada. Zatvoreni pod kupolom, dok ih kontroliše centralni kompjuter koji zadovoljava sve potrebe – od seksualnih, preko konzumentskih, do potrošačkih – stanovnici se ne venčavaju i ne ostavljaju potomstvo prirodnim putem – nešto poput haksklijevskog ironičnog koncepta vrlog novog sveta.

Na vizuelnom planu, svi enterijeri ovog filma nisu ništa drugo do savremeni šoping-molovi, odnosno tržni centri. Svako od stanovnika u sebi ima ugrađen životni časovnik. Naravno, usled prenaseljenosti, kompjuter svaku jedinku eliminiše kad napuni trideset godina. To zapravo predstavlja inicijacijski momenat lažnog obećanja ponovnog rođenja – svaki tridesetogodišnjak ulazi u karusel kojim se obrće i uznosi u vis, do raspadanja, uz nadu da će se ponovo roditi.

Međutim, neki tridesetogodišnjaci se odlučuju na beg, izvan hermetički zatvorenog grada, u spoljni svet, na lokaciju koja je mitski nazvana svetilište, o kome kolaju legende. Jedan od begunaca je i glavni junak Logan, koji otkriva da ne postoji novi život. U spoljnjem svetu, u prirodi, Logan otkriva život bez kontrole,  vraća se u grad da obznani istinu o vremenu i prirodnom procesu starenja, i uništava centralni kompjuter. Priča o Loganovom begu, kao liberalno i levo orijentisana kritika tadašnjeg američkog društva, na potpuno drugi način govori o antiutopijskoj vladavini mladih, vladavini koja je puki konstrukt.

Denisovo, pak, predviđanje da će ostarela ali kibernetski unapređena tela prkositi prirodnim zakonima i udaljavati nas sve više od prvobitnog Edena vodi nas u nerazmrsivu dilemu duša/telo. Večnost kao privilegija bogatih koji će moći da je kupe, čini se, biće ispolirana nekim lažnim (ili virtuelnim) sjajem.