Karhunainen

Sasu Ripatti je finski producent trenutno nastanjen u evropskoj prestonici elektronske muzike, Berlinu. Više od decenije pravi muziku pod pseudonimima Sistol, Conoco, Luomo, Uusitalo i Vladislav Delay, među kojima se posebno izdvajaju poslednja tri.

I dok je, kaže, muzika koju pravi pod imenom Vladislav Delay najbliža njemu samom (tj. Sasuu Ripattiju), Uusitalo je jedan korak bliži tehnu, a Luomo hausu.

Izdanja objavljena „Vladislav Delay“ su najnepristupačnija i komeracijalno najmanje ambiciozna. Gotovo bez klasičnih ritmičkih okvira popularne muzike, pod snažnim uticajem daba i gliča, ona katkad završavaju na samoj ivici ambijentalne muzike.

Luomo strana njegovog stvaralaštva sigurno ima bar dvostruko više poštovalaca. Pod ovim pseudonimom Sasu je, kroz muziku koja zvuči i inovativno i pristupačno, odigrao značajnu ulogu u definisanju mikrohausa.

Neki bi za Uusitalo rekli da „upada“ između Vladislava Delayja i Luoma. Međutim, iako možemo jasno razaznati Luomo i Delay stranu skoro svakog snimka, Uusitalo nije puki kompromis među suprotstavljenim Ripattijevim „ličnostima“.

Naprotiv, Uusitalo je njegova treća, ne manje (ali ni više) samostalna „ličnost“, što Karhunainen jasno pokazuje.

U pitanju je prvenstveno instrumentalna avantura sa tek po kojim iseckanim semplom vokala. Kao i obično kod ovog autora, bas linije su vodilja svake pesme. Njima one počinju i završavaju se, njihovi fragmenti pozivaju ostale da se uključe i vode ih u dalji razvoj. Mutirajuće klavijature, semplovi neznanog porekla i metalni prizvuci unose melodijsku raznovrsnost, zaokružujući i naglašavajući ono što bas linija saopštava.

Sa ritmom, međutim, stvari nisu od početka tako jasne. On prvo može zazvučati previše mehanički, ali to je u potpunosti zabluda prvog utiska. Ritam je, zapravo, neverovatno daleko od monotonog, i svako novo slušanje razotkriva bar po jedan novi delić njegove složenosti.

U nekim numerama (Konevitsa) on upada u napete i kompleksne sinkopirane sukobe sa bas linijom, kao i svojim sopstvenim odjekom, težeći ka potpunoj dekonstrukciji samo da bi se pre ili kasnije pobednički povratio u standardnu formu koja donosi trenutno olakšanje (i želju za pokretanjem tela). U drugima (Sikojen Juhla) interakcija bubnja i basa magično transformiše dvodelnu taktovnu podelu u trodelnu i obrnuto, unoseći tako veliko osveženje u centralni deo pesme.

U neverovatno energičnoj Satumaa vrebaju zarazne haus klavijaturice koje se u pravim trenucima pojavljuju, menjaju i povremeno nestaju kako bi dozvolile raznovrsnosti ritma da se prikaže u punom sjaju. Pored sporadičnih iseckanih, dobro tempiranih i umereno iskorišćenih semplova „iz svakodnevnog života“ razbacanih po celom albumu i povremenih nepretencioznih a efektnih brejkova, pravi heroj ove pesme su svakako žive činele koje će vas terati da je uprkos prividnoj jednoličnosti slušate iznova i iznova.

Izuzetak od većine navedenog predstavljaju uvodna i izvodna numera (Vesi Virtaa Veri i Puut Juuriltaan) koje odlično zaokružuju album i nameću mu određenu udaljenu nijansu u atmosferi. Njih verovatno nećete želeti da čujete izdvojeno, već samo kada ovo izdanje budete slušali u jednom dahu.

Ovaj album je, kao i toliki do sada, igra fragmenata koji se smisleno pojavljuju i razvijaju, interaguju i formiraju različite celine. Međutim, za razliku od mnogih, on tu igru sprovodi na više koloseka odjednom, tako da svako slušanje upućuje na novi kolosek koji mami na ponovno preslušavanje.

To postižu i albumi izdati pod imenom Vladislav Delay, ali ovo izdanje (kao i prethodni radovi potpisani sa Uusitalo) ima i ogroman klupski potencijal, što sugeriše da ovaj pseudonim i stil koji on sa sobom nosi mogu uskoro postati dominantni muzički lik Sasua Ripattija.

Audio:

• Karhunainen
• Himo Perkele
• Korpikansa
• Satumaa