Songs of Mass Destruction

Da Annie Lennox ume da peva nešto je oko čega će se lako složiti i karaoke-ovisnici, i posvećenici dominantnog pop zvuka 80-ih, i alternativi skloni i odani mrgudi, i sitničavi kritičari. Problem se, međutim, javlja kada treba proceniti ono što Annie Lennox peva. I to na prvom izdanju posle pune četiri godine pauze, popunjene društvenim angažmanom i tezgarenjem po hrpi soundtrackova.

Songs of Mass Destruction je njen četvrti solo rad i povratak na scenu posle bledo-bledog albuma Bare (2003). Album otvara nežna, produkcijski (produkciju potpisuje Glen Ballard, najpoznatiji po saradnji sa Alanis Morrissette na Jagged Little Pill) diskretno osenčena, ali neubedljiva balada Dark Road,koja (kao i njena bliznakinja Smithereens) ostavlja utisak bleđe pesme iz opusa Kate Bush, lišene hiperintelektualne dramatike tipične za Bushovu. Ili rad Tori Amos na nešto jačim lekovima za smirenje.

Tu negde se smestila i biblijsko-bergmanovski naslovljena Through the Glass Darkly, umereno uspela pesma koja budi mlaku asocijaciju na izuzetnu numeru Cold sa autorkinog albuma Diva (1992), potpuno uspele ploče baš po meri njenog dara i pojave, od čijeg se uspeha i tereta Annie Lennox kanda nije oporavila ni posle punih 15 godina.

Big Sky se, pak, oslanja na nasleđe ogromnog hita i sasvim zasluženog opšteg mesta Why, dok je Lost podgrejavanje kvazikabaretskog ugođaja premijerno predstavljenog davnih dana na A Love Song for a Vampire. Ljubiteljima electro-popa 80-ih se obraća Colour Bedspread; pesma zvuči poznato (srećom, tu su uvek postmodernističke začkoljice poput autoreferentnosti da takvim zahvatima pruže dostojanstvo i opravdanje), ali zanimljivo i zavodljivo. Jedini je problem što junoše među electro-clash podvižnicima (npr. Ladytron) to rade puno bolje.

Annie Lennox je podužu pauzu između dva albuma provela angažovana u Mendelinoj kampanji usmerenoj ka podizanju svesti o pošastima side (pogotovo u zemljama “trećeg sveta”), što je častan i svake hvale vredan napor da se na učinkovit način iskoristi vlastiti društveni uticaj. Ali, taj angažman snosi krivicu i za najlošiji trenutak na ovom albumu.

Reč je o politički angažovanoj numeri Sing, koju Annie Lennox izvodi uz podršku 23 poznata vokala u eklektičnom rasponu od Beth Orton i Marthe Wainwright, preko Sare MacLachlan, Bonnie Raitt, Dido, k.d.Lang, pa sve do Shakire, Madonne i Celine Dion. U pitanju je retko iritantan i histeričan spoj tradicije gospel pevanja (ovde pogrešno protumačene kao izgovor za horsko urlanje na zadatu temu) i već poznatog gradiva iz himničnog klasika same Lennoxove iz Eurythmics dana. Naprosto, pesma koja se lako da preporučiti kao sredstvo odvraćanja od seksualnih kontakata u boljoj Evropi, ovde, Africi, bilo gde.

Tematski bliska, ali nešto zauzdanija je Ghost in My Machine, koja donosi zanimljivo osveženje poznate matrice u vidu gumbo vinjete kao osnovnog ukrasa. Nešto bolji utisak ostavlja Womankind sa umesnom hip-hop intervencijom, dok album zatvara možda i najbolja, najosobenija i  najzahtevnija Fingernail Moon, koja na asocijativnom nivou svoje izvorište nalazi u umeću neprevaziđene dame sa GLASOM, istinske dive Dusty Springfield.

Dok je na potpuno nepotrebnoj kolekciji Medusa (’95) obradila svoje favorite iz svetske pop riznice, Annie Lennox se na ispoliranom, ali beskrvnom Songs of Mass Destruction odlučila za pravac koji je retko kome išta dobro doneo – trkeljisanju po vlastitom nasleđu i rasprodaji porodičnog nakita.

Odvažan, ali očajnički i poražavajući potez.

Audio:

• Ghosts in My Machine
• Womankind
• Sing
• Fingernail Moon

Video:

• Dark Road