(Different/PIAS/Side One)
Izlazak petog zvaničnog studijskog albuma ovog 20-godišnjeg britanskog benda nije izazvao mnogo pažnje. Njihova izjava da je zvuk nemačke etikete Kompakt uticao na stvaranje albuma više govori o Kompaktu nego o samom albumu
Kao najmanje omasovljen i s najmanje krosoverskog potencijala, duo Underworld je svoj rejverski kult gradio nezavisno od medijske pažnje koja je za poslednjih deset godina prokrčila put grupama The Prodigy, The Chemical Brothers i Daft Punk da stignu i do rokerske, padavičarske publike (naslovne strane Rolling Stonea, glavni nastupi na festivalu Coachelli...), ali i visokotiražnog hip hopa (Kanye West i pesma Stronger na njegovom poslednjem albumu; zapravo sempl pesme Harder, Better, Faster, Stronger Daft Punka).
Još od singla Born Slippy iz 1995. i njegovog kultnog reizdanja povodom filma Trejnspoting sledeće godine, Underworld nisu uspeli da osvoje širi momentum.
Albumi u klupskoj/plesnoj muzici niti niču tako često, niti su toliko relevantni kao u drugim žanrovima. Albumska (ne)produktivnost tokom višedecenijskog prisustva na sceni – kako svih gore navedenih, tako i Underworlda – relativna je stvar.
Uvodna pesme Crocodile (ne slučajno i prvi zvanični singl) jedna je od tek nekoliko tehno pesama sa albuma i sadrži sve prepoznatljive motive Underworlda: natprosečno prosečne sintisajzere, opušteni ali ne isuviše mekan groove (sve i dalje u Roland bojama). Malo iznenađenje stiže u tiho promiksovanim timpanima koji odvlače pesmu u drugačiju atmosferu.
Kao takva, prošla bi potpuno nezapaženo da nije još dve stvari:
1. hedonističko-upozoravajućeg i naloženo-procesovanog glasa Karla Hydea;
2. potpuno neprimerenog prelaska granice dobrog klupskog ukusa u obliku sintisajzerske treš deonice, ravne lošim evro-trens žarištima.
Dodali delay ili ne (a jesu), Underworld ovim trešolikim potezom ipak osvajaju pobedu – refren All these things...in me… i Crocodile pored svega toga postaje još jedna klaberima preko potrebna himnična zaraza, čime su ne baš prijateljsko oružje iskoristili kao dobru foru.
Beautiful Burnout je sinematični epski triler kome ni melodika nije stran instrument, a Karlov glas je dehumanizovan vokoderom niže frekvencije. Izmorenost kao tema, pa i atmosfera prigodan su soundtrack za prve korake nakon izlaza iz kluba (ili za motorizovano vozilo, za one s dovoljno niskim promilom alkohola u krvi.)
Sun goes down, temperature drops....beautiful burnout...
Umor nam prija, i te kako. Timpani i nisu baš morali da budu tu (ponovo).
Već treća numera Holding the Moth pati od nedorađenosti: Underworld greše ako misle da je prijatna dikcija teksta izrečenog preko neinventivne vokalne matrice dovoljna. Prošla je decenija od godine u kojoj je inventivnost bujala na svakom drugom minutu nebrojenih albuma izdatih te '97, a danas je potrebna bar onoliko koliko je tada bila.
Ubrzo potom, Underworld se udaljavaju od pomisli na klub kao cilj plasiranja muzike sa albuma, što je nagoveštavano i na prošla dva albuma, ali u daleko manjoj meri.
Kako raste broj numera, nagomilavaju se potencijalno zanimljive ideje i njihove loše realizacije, te posle slušanja diska misao o prebacivanju akcenta albuma s klupskog/hedonističkog na kućni/intelektualniji deluje preuranjeno i/ili nedovoljno razrađeno.
Pažljivim odabirom album bi se mogao svesti na sasvim pristojan EP kojim bi se kupilo vreme, a ovako samo odmažu virtuelno orkestrirani ambijent pesme To Heal – hip hop ritmovi uz gitare (električne, ali i akustične), koji daje primer kako bi zvučao njihov loš remiks za The Streets (Ring Road), kao i ostali pokušaji da se bude bolji Moby od Mobyja. Za njih je on pre svega šarmantan, s pažljivijim pogledom na pop minutažu i vrlo jasnim „uzmi ili ostavi“.
Underworld ne uspevaju da kažu ni upola manje toga za duplo duže trajanje pesme. Best Mamgu Ever, poslednja numera na albumu, sa svojom pre-loop-anom ritam sekcijom je na granici ironije atmosfere 80-ih (koje bi još trebalo da shvatimo ozbiljno), a u svojih devet i više minuta ne nudi ništa osim ispraznosti načičkane efektima.
Klupska publika pamtiće Underworld po euforiji, i zbunjeno će preskočiti ovaj album. Neki stariji, po godinama bliži pevaču Karlu Hydeu i gitaristi Ricku Smithu, možda će se pronaći u ovakvoj mutnoj situaciji.
Nekima od njih je život ostao baš takav, pun neostvarenih ideja. Bavili se Underworld ozbiljnim temama ili ne, savremena muzička produkcija ne trpi neinventivnost ovakvog nivoa. Minimum je ostati bar na tehnološkom nivou prethodnog albuma: ukoliko iza svake promene kursa ne stoje dobre pesme, ona gubi na važnosti.
Problem Underworlda nije toliko u tome što više ne žele da nude klupsku atmosferu, već što ih ovakav rezultat diskredituje kao talentovane producente. Činjenica da su ipak sami producirali album, bez pomoći nekog drugog producenta, dosta govori o njihovoj hrabrosti. No, ona ih je ovog puta koštala dobrog albuma.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari