Dark Passion Play

Nightwish je 2005. godine preko Interneta otpustio pevačicu Tarju Turunen. Ona je tom prilikom optužena kako je arogantna, kako više ne mari za fanove i muziku, i konačno, da ju je njen muž i menadžer Marcel – pokvario!

Ovaj potez nije prošao bez reakcije iz suprotnog tabora. Deo fanova optužio je Tuomasa Holopainena (klavijaturista, kompozitor i tekstopisac benda, kreativna srž Nightwisha i, može se reći, sam Nightwish), da je zapravo zaljubljen u Tarju i da je njegov potez motivisan ljubomorom i zavišću. Tekstovi pesama kao što su Bye Bye Beautyfull (o razočarenju koje je osetio prema Tarji) i Master, Passion, Greed (o mržnji prema njenom mužu) navode vodu baš na ovu vodenicu.

Posle ove veoma duge i, naravno, medijski dobro propraćene sapunice, Nightwish se bacio u potragu za novom pevačicom. Odmah izjavivši kako ne želi ništa slično Tarjinom operskom stilu, finski bend je u startu sebi zagarantovao dodatnu negativnu reakciju već natmurenih fanova. I sada imamo Anette Olzon, nekadašnju pevačicu švedskog benda Alyson Avenue.

Sada se ispostavlja da je upravo Anette taj s pesimizmom isčekivani novi glas zapravo jedna od najboljih tačaka ovog, inače dosta mlakog izdanja. Ona peva u jakom power pop maniru, drastično drugačije, i o ovom slučaju bolje, od bombastičnog, operskog glasa Tarje Turunen. Umesto da uzmu kopiju i idu na sigurno, Nightiwish su se odlučili za manje popularno rešenje, ali koje otvara nova vrata bendu u muzičkom pogledu. Problem je u tome što taj prostor Nightwish na ovom izdanju ne koriste, što za posledicu ima pad kvaliteta pesama.

U tom pogledu ovaj album ima dve očigledne mane koje ga sprečavaju da bude povratničko remek-delo kakvim se predstavlja. Prva, očiglednija tiče se preambiciozne muzičke onanije koju Nightwish izvodi sa orkestarskim aranžmanima. Tuomas Holopainen ne krije strast prema filmskim scoreovima, kao i da želi jednoga dana da se okuša u tome.

Ova opsesija orkestrom i ekstravagantnim, epskim i horskim deonicama je funkcionisala savršeno na Once (2004-2005), Nightwishovom prethodnom ostvarenju, zato što je bila samo dodatna dimenzija dobrim pesmama, a ne odvojeni entitet.

Na Dark Passion Play, na žalost, to nije slučaj. Početni, 14-minutni ep Poet and the Pendulum je jednostavno ugušen prekompleksnim i predominantnim orkestarskim deonicama, te sama pesma počinje da deluje konfuzno i preproducirano. Ovaj orkestarski eksces dominira i na ostatku ploče, sa izuzetkom poneke kraće, manje ambiciozne pesme tipa Bye Bye Beautyfull. To ne samo da stvara utisak nepotrebnosti i haosa, već i ukazuje na to da je autor (Tuomas) konačno preterao sa svojim megalomanskim „filmski soundtrack” ambicijama.

Drugi, možda opasniji problem je ozbiljan nedostatak kreativnosti. Da li zbog dužine pauze između albuma ili drame koja je u međuvremenu usledila, tek Dark Passion Play jednostavno nema onaj polet (i potom udarac) koji je Once imao. Pesme su ili previše duge (Poet and the Pendlum) ili kreativno ograničene na neki drugi način. U tom smislu Master, Passion Greed ili Whoever Brings the Night imaju odlične delove (solo deonice, rifove...), ali osim detalja zvuče neubedljivo.

Problem su i takozvani “slabi refreni”, pojava kojoj je Nightwish bio mnogo manje sklon na prethodnim albumima. Dešava se, dakle, da ostali elementi budu odlični ili barem dobri, ali da je refren previše slab i neinventivan (ili praktično nepostojeći, što je slučaj sa Sahara).

Samo nekoliko pesama kao što su Amaranth, Bye Bye Beautyfull i Cadence of Her Last Breath – takozvane singl pesme – se mogu okarakterisati kao sadržajne i kompletne. Ostatak albuma zvuči kao određen broj odličnih muzičkih tema razvučenih na celu ploču, odnosno kao jedna jako dobra pesma rastavljena na osam prosečnih.

Međutim, čak i u najlošijim trenucima (Sahara), bend je ipak zvučno i tehnički prihvatiljiv i korektan, ponekad čak i zarazan, kao u kvazipop-evrovizija pesmi Amaranth. Već pomenute singl pesme, kao što su Cadence of Her Last Breath ili Bye Bye Beautyfull, jako brzo ulaze u uši, i predstavljaju novi Nightwish u dobrom svetlu.

Dark Passion Play je tranzicioni album. I pored svih slabosti, on pokazuje i određene potencijale finskog benda. Novi vokal pre svega, ali i pojedina zanimljiva muzička rešenja ostavljaju nadu da će, kada se bude navikao na novu formu, Nightwish uspeti da pruži bolje od ovoga.

Audio:

• Eva
• Amaranth