Cosmos

Posle prvenca Martes koji je 2002. dubinski uznemirio vode alternativne elektronike - postavši pritom favorit kako onih kojima je bilo dosta pretencioznih IDM mudrolija, tako i klabera u godinama (a verovatno i mnogih drugih, s obzirom na prodaju od preko 15.000 primeraka) – nekoliko singlica i par specijalnih izdanja zaokružili su postupak ustoličenja Meksikanca Fernanda Corone kao suverena ničije zemlje, žanrovske goleti koju je, ako ne vaspostavio, a ono bar otkrio.

Čedo glitch/microhousea i savremene minimalne kompozicije naizgled grotesknog lika je svojim retkim kvalitetima privuklo iznimnu pažnju javnosti, pri čemu je Corona zavredio status jednog od najatraktivnijih elektronskih muzičara danas.

Sa te pozicije se valjalo suočiti sa „problemom drugog albuma“. Međutim, 37-godišnji Corona ga 2005. sa lakoćom prevazilazi svojim magnum opusom – albumom Remembranza. Ova strastvena i ekspresivna elegija posvećena majci, bliska je idealnom ostvarenju u kontekstu određenim tako upečatljivim debijem: razrađenijih ideja, jasnijeg fokusa, uravnoteženija i zrelija.

Prirodno, od tada se pravac Coroninih muzičkih istraživanja promenio. U skladu s tim (ali ne samo zato), Cosmos zvuči drukčije – ekstrospektivan je i epski, nasuprot lirici i intimnosti Remembranze. I dalje su prisutni Murcofovi trademark postupci – zapanjujuća produkcija obrazaca nanobitova koji se suptilno u gradaciji nadovezuju jedan na drugi, prošarani maestralno upotrebljenim snimcima klasičnih, akustičnih instrumenata. Ali, ovde im je ostavljeno značajno manje prostora, jer tek dve numere su izrađene u tom maniru: Cielo (Nebo) i Cometa.

Od takvog, do sada standardnog murcofskovskog pristupa, Corona se na ostatku albuma prilično udaljava. Tako naslovna Cosmos priziva Ligetijevu Atmospheres tokom dve slične 10-minutne inkarnacije, odlikujući se gustim smogom tonova i buke u skoro potpunom odsustvu elemenata ritma i zlokobnim tkanjem žica, glasova i orgulja sa fino tempiranim vrhuncima.

Tokom treće stilske celine koju čine prvi i poslednji stav, Corona je najbliži savremenoj “ozbiljnoj” kompoziciji. I dok je spektakularna Cuerpo celeste (Nebesko telo) odmeren spoj barokne svečane čistote i žestine elektronske buke sa kulminacijom u susretu orguljaških akorda i svojevrsnog hora utvara, Oort će dalekovidi označiti kao najvažniji Murcofov komad još od pojedinih mini-revolucija sa Martesa.

Njenom krhkom strukturom dominira varljiv smiraj, brazdan čas droneovima vrednim jednog Deathproda, čas parajućim gudačkim kricima iz legata - Corona ne krije - Valentina Silvestrova.

Corona se na Cosmosu ne odriče stvaralačkih zahvata koji su mu doneli toliko hvale i učinili njegove prethodne radove lako prepoznatljivim, iako taj izbor isprva čini celovitost albuma Cosmos unekoliko teže dostižnom.

Raskorak između ishoda dosadašnjih standarda u kompoziciji i nečeg što bismo mogli nazvati “Murcof-avangardom” se u početku oseća, čak čini nepremostivim; međutim, nakon svakog sledećeg slušanja taj osećaj se povlači, da bi konačno nestao pred utiskom kompletnog i autentičnog muzičkog dela, van domašaja žanrovskih klasifikacija.

Audio:

• Cosmos I
• Cielo