Deset godina humane mizantropije

George Ouzounian (1978) rođen je i odrastao u Juti, gde je pohađao univerzitet, ali nije stekao diplomu (jedan je, doduše, od onih kojima jako malo fali). Bavio se programiranjem u sferi telemarketinga. Danas je zvezda.

Davne 1997, pokrenuo je The Best Page in the Universe, kako kaže, „iz inata“, ne bi li iritirao bliske prijatelje i porodicu. Naslov sajta odabrao je uprkos činjenici da tada popularni pretraživač Yahoo nije uzimao u obzir sajtove sa „the best“ u nazivu; umetničko ima Maddox inspirisano je opskurnim crtaćem Madox 01 za koji sam kaže da nije naročito kvalitetan. Njegov originalni spoj samozadovoljstva i britkih socijalnih komentara, međutim, nije mogao proći nezapaženo od strane šire javnosti: iako Ouzounian nije uložio ni jedan jedini dolar u njeno reklamiranje, sada Najbolju stranicu u Univerzumu mesečno poseti i do tri miliona ljudi.

Neki od njegovih fanova toliko su verni da su, kada je objavio knjigu The Alphabet of Manliness (2006), koja je još pre izlaska postala bestseler, na promotivnim susretima bukvalno sledili njegova brutalna uputstva: da moraju biti formalno obučeni i izbegavati autorov pogled, te da mu se nipošto ne smeju obraćati, niti približavati. U tim prilikama nosio je krunu i kraljevski ogrtač.

U skladu sa vrednosnim sistemom autora, u kojem se svrsishodnost kotira veoma visoko, sajt i danas izgleda veoma skromno: dizajnje asketski sveden i u potpunosti podređen sadržaju.

Maddox uglavnom piše ili o sebi (ekstremno pohvalno), ili o stvarima koje ga nerviraju – što će reći da je spektar tema koje ga inspirišu praktično neiscrpan. Njegovo urnebesno, često psovačko, ali zapravo beskrajno suptilno tekstualno-likovno konfrontiranje sa svim mogućim vidovima licemerja, foliranja, lenjosti i ostalih gluposti spada, uz South Park i Borata, u sam vrh humora i satire današnjice.

Ponekad, autor iznedri i nešto potpuno bizarno, kao što su likovne kritike dečijih crteža (jedan od njegovih klasika) ili nadahnuti redovi na osnovu kojih bi neko mogao pomisliti da Maddox, daleko bilo, prezire ženski rod; takvi momenti, pored toga što su neobično zabavni, pokazuju da ovog stvaraoca ne bi valjalo shvatiti preozbiljno.

To, međutim, mnogi propuste da dožive, te nije mali broj onih koje Maddoxovo stvaralaštvo intenzivno vređa, pa ni onih koji ozbiljno brinu za budućnost nežnih bića koja u bespućima Interneta nabasaju na njegove radove. Mrziteljska pošta koju Maddox dobija prolazi kroz rigoroznu kontrolu „kvaliteta“ od strane samog autora: ako zadovolji njegove kriterijume, sva je prilika da će se poruka naći na sajtu, sa sve autorovim odgovorom, koji je obično takav da njegov protivnik nikada više ne poželi da mu se obrati. Osim, eventualno, da bi ga zamolio da čitavu stvar ukloni sa stranice.

Maddox smatra da su negativne reakcije na njegove stavove dragocene i da bolje govore o tome koliko je on u pravu nego gomile fan maila koje dobija (koje su, kako kaže, mahom napisane još gore nego hate mail, iako su u većini). I dan danas, Ouzounian od zaborava čuva ugašeni sajt Mothers Against Maddox koji je 2002. pokrenula izvesna gospođa  Beth Robbins, obuzeta indignacijom koja ju je preplavila kada je videla svog maloletnog sina kako čita njegov tekst koji, prema njenoj proceni, „promoviše samoubistvo“.

Maddox se ovom temom, koju je Albert Camus nazvao „jedinim istinski ozbiljnim filozofskim problemom“, bavio, i to veoma neozbiljno, u više navrata; tu je i lista „uputstava“ za uspešno obavljanje ovog čina.  U odgovoru na jedan od hate e-mailova, Maddox priznaje da je dugo razmišljao da li da objavi tekst o samoubistvu, i pomirljivo zaključuje: „Ako se neko ko čita moj sajt ubije zbog njega, pitanje je koliko bi i inače uspeo da preživi“. Nije, naravno, zabeležen nijedan slučaj samoubistva inspirisanog posetom Najboljoj stranici u Univerzumu; zapravo, autoru se javilo nekoliko ljudi koji tvrde da su njegove reči imale upravo suprotan efekat.

Samoubistvo nije jedina delikatna tema koja bi manje darovitog šaljivdžiju na ovaj ili onaj način upropastila, a koju Maddox graciozno obrađuje postižući vrhunske rezultate. Tu su i vegetarijanstvo i, uopšte, životinjska prava (jedna od prominentnih ideja je sponzorisanje vegetarijanaca pod parolom „Za svaku životinju koju ne pojedeš, ja ću da pojedem tri“), ekologija, vaspitavanje dece i, naravno, abortus.

Kroz čitav sajt provejava količina samozaljubljenosti koja se može meriti jedino sa kvalitetom humora i intenzitetom pozitivnosti kojima odišu Maddoxovi radovi. Njega ne zanimaju politička korektnost i uštogljena kvazidoslednost, nego zdravo rasuđivanje i dobra zabava. Razne bolećive „vrednosti“ današnjice navode ga na groteskno preterivanje i nonšalantne generalizacije koje, jasno, ni pod razno ne bi trebalo shvatati bukvalno.

Nekad su nas učili da je razlika između humora i satire u tome što se satiri smeje gorko, a humoru od srca. Maddoxovim radovima se smeje punog srca i zadovoljnog mozga, ali to ne znači da on nije jedan od najboljih satiričara svog vremena. Zašto bi, uostalom, kritika gluposti morala podrazumevati jed i osećaj bespomoćnosti?

Kada Maddox nadugačko piše o tome koliko su velika njegova jaja i koliko je, uopšte, neviđeno muževan, tu zapravo nije reč o tome u kojoj je meri Maddox alfa primerak muškoga roda, nego o snazi ljudskog, individualnog integriteta koji poseduje George Ouzounian. Srećna godišnjica, majstore.