Fantastic Playroom

New Young Pony Club čine tri zgodne devojke i dva fina momka, podsećajući nas na velikane osamdesetih The Human League, Prince & The Revolution, ili pak na „skoriju braću po deceniji“ Cansei De Ser Sexy. Ovakva postava je izvor latentne, ali vrlo prisutne seksualnosti unutar benda, koja njihovu muziku i pojavu oplemenjuje specifičnom tenzijom i magnetizmom.

Zvuk NYPC je kombinacija britanskog new wave revivala (koji je počeo jednim američkim bendom), i zaboravljenog, iako umnogome nedorečenog electroclasha. Na svu sreću, NYPC uspevaju da izbegnu brojne mane ovih muzičkih trendova, pre svega preterano oslanjanje na formu i šminku i zanemarivanje muzičkog i tekstualnog sadržaja. Tako, npr., prvi taktovi singla The Bomb mogu da podsete na iritantnu i neobjašnjivo samouverenu bezidejnost The Bravery (koji, takođe, kombinuju rock i electro estetiku, vrlo neslavno), ali kako numera odmiče, čuju se jasna muzička inventivnost i snaga ideje.

Sintisajzeri i ritam-mašine, uz kompletan rock instrumentarijum, nikad nisu tu samo da bi se neko slikao pored njih, već je njihova muzička funkcija uvek primarna, što omogućava da pesme zvuče ubedljivo, ukusno i zabavno. Fantastic Playroom sačinjavaju muzički jasne, dobre pop pesme, čije melodije, harmonije, ritmovi i bas linije pokreću i ispunjavaju.

Kreativnu okosnicu benda čine gitarista, producent i autor muzike Andy Spence i harizmatična tamnoputa pevačica Tahita Bulmer. Njihove kreativne energije se na dosta zanimljiv način dopunjuju, uvek rezultujući uspešno izvedenom pop numerom. Andy muziku povremeno bazira na dosta čudnim rifovima i idejama, koje na kraju, nekim čudom, zvuče vrlo jasno i pamtljivo.

Zasluga za ovaj poduhvat zapravo ide Tahiti i njenom pevanju, kao i energiji koja sve te prilično razularene ideje povezuje u smislenu celinu. Ovakav situacija je najprimetnija u numerama Hiding On The Staircase, Jerk Me i klubotresu F.A.N. S druge strane, kada Andy ima jasnu muzičku misao (hitovi Ice Cream, Get Lucky), Tahita je ta koja gubi kontrolu i doprinosi elementom nestašne razuzdanosti i zavodljivog poleta.

Na taj način se energija na albumu uvek održava negde na ivici kolapsa, s tim što nema trenutka kad taj kolaps i nastupi, jer NYPC kao da na krilima međusobnog razumevanja prelete preko svih prepreka i stignu na pravu destinaciju.

Na kraju, Fantastic Playroom je odličan pop album. Ima mane, ali one pre ističu njegove kvalitete nego što li ih umanjuju. Tahitini tekstovi i pevanje su, istina, često na ivici koještarije, ali mestimični dragulji u vidu dobrog stiha ili sjajne melodije u pratećem vokalu vraćaju pozitivan utisak i čine da njena povremena iritantna napadnost deluje zaista simpatično. Možda se svi malo previše trude da budu cool, ali oprostićemo im jer ipak prilično uspevaju u tome.

Audio:

• Grey
• Tight Fit

Video:

• Ice Cream
• The Bomb