Malme – Amsterdam – Njujork – Kopenhagen – Helsinki – El Paso – Sao Paolo – Toronto – Edinburg – Rim. Mančester!
Kreativni duh Mančestera (ili ako hoćete
Haciende, The Smithsovaca, Barclay James Harvestovaca, The Holliesovaca, Bee Geesovaca, New Orderovaca, Take Thatovaca) već odavno nije pojam koji se isključivo vezuje za ovaj fudbalski, industrijski i muzički centar britanskog
poluostrva, ako je centar druge polovine London.
Kao mančester možemo da opišemo muziku koji nije ni punk, ni new wave, ni disco, ni techno, nego u sebi nosi pomalo od svega toga i još nešto više.
Nije ni čudo – više ništa nije tako ultraoriginalno i, hm, jez(gr)ovito fensi. Formula uspeha pojedinca i tragedije mase je, znamo to iz politike – u (dez)integraciji. Kako su odnedavno u popu sve ideje i melodije uglavnom potrošene, advertajzing, moda, idealna kombinacija i stilski (zbunjen) izraz (lica) definitivno predstavljaju parametre po kojima se mediji, ali i uveliko posrnuli konzumenti, odlučuju prilikom nerade kupovine i neradog vrednovanja ploča.
Setimo se, na primer, velikog hita New Ordera
Touched by the Hand of God i još popularnijeg remixa bostonsko-njujorškog DJ-a i producenta Arthura Bakera na 12’’ vinilu. Godinu dana ranije (1986), Argentinac Diego Armando Maradona je identičnim izrazom opisao
onaj legendarni gol rukom, postignut u četvrtfinalnom meču protiv Engleske na Svetskom prvenstvu u Meksiku.
Božja ruka nečujno skrečuje i na
West Coast, debitantskom albumu mladog geteborškog dua.
Studio, tako se zovu, veliki su poštovaoci i sledbenici nesrećno preminulih britanskih lejblova Factory i Output Recordings. Prvobitna verzija istog albuma izašla je zimus samo u Švedskoj pod imenom
Yearbook 1, duža za dve pesme (
No Comply i
Radio Edit) i s nešto drugačijim verzijama ostalih šest kompozicija.
Pomalo zagonetnom pojavom (Daft Punk?), predanošću poslu koji rade (Trevor Jackson??) i decentnim, do bola altruističkim pristupom muzici (RIP Tony Wilson!!!), mladi Dan Lissvik i Rasmus Hägg suvereno, poput nešto iskusnijih brkatih zemljaka u uskim emo trapericama
Scraps of Tape, već svojim EP izdanjima, na enigmatskoj (pretpostavljam, a nije ni važno) vlastitoj etiketi inf000, ako dobro razumem švedski, još od 2004. pokreću lavinu različitih asocijacija; zavisno i u neskladu sa slušalačkim senzibilitetom.
Album-raspored-časova smešten je između korica u bojama pesama Blue Monday (New Order) i Friday, I’m in love (The Cure), mada su i mnoge ostale vikend (Saturday Night Fever) nijanse zastupljene. Neke ilustracije i idejna rešenja odaju istinske muzičke entuzijaste, i ne knjiške nego diskografske moljce.
Početna Out There predstavlja nemo uzimanje zaleta za epski šesnaestominutni triatlon – kroz kraut i kolektivno sećanje, novi talas i vremena u kojima je, usled loših instalacija, zanimanje električnog gitariste bilo vrlo opasan i rizičan posao. Često poređenje instrumentala Tamo-(v)amo vani-unutra s još jednom dalekom posvetom legendarnom albumu Manuel Göttsching E2-E4 (’84), mixom 45:33 Jamesa Murphyja, pre je plod nesrećno sročene teorije zavere nego bilo kakve koincidencije.
I Marks i Engels su, nezavisno jedan od drugog, različitim putevima došli do zajedničkog (ispravnog) zaključka/rezultata. Višak vrednosti od kog je mnoge zabolela glava.
Kad se na sledećim fajlovima pridruže i decentni robertsmithovski vokali, približavamo se eksteritorijalnim vodama u kojima su nekad uspešno bili usidreni pop minimalisti Danci Laid Back i Švajcarci Yello. Mejnstrim potencijal – evidentan.
Jasno je da je ovo ledeno doba za stadionske mamute i da novih Rolling Stonesa i U2 definitivno više neće biti. Tj. ako ih i bude, to će pre biti zadatak marketinško-bioinženjerskih dipartmenta posrnulih diskografskih divova. Oni ipak rade u zatvorenom i toplom – dakle preferiraju klupske prostore i zatvorene dvorane.
Studio je izuzetno perspektivan slučaj. Čini se da su strašno dobro prošli u ovogodišnjem deljenju karata i…
…da se kojom igrom slučaja ovaj album pojavio prvog prvog, u tri minute posle pola noći, već posle nekoliko minuta preslušavanja u mamurnom novogodišnjem jutru, bilo bi kristalno jasno da je u pitanju jedan od najupečatljivijih albuma koji nas kači u ovih 12’’ meseci.
Komentari
-
lucija_ fureš (gost)
| 18.11.2008. 11.33.07
bok šta radiš
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.