DON’T MESS WITH TEXAS
Los Dias De Junio
Ako bi neke muzičke geodete rešile da utvrde kvalitativnu distancu između balkanskih i svetskih rock bendova, u podkategoriji post-rock bi došli do ohrabrujućeg zaključka da ona ne prevazilazi dramatične razmere. Subotička Ana Never i zagrebački Don’t Mess With Texas pokazuju na koji se način može biti u koraku sa vremenom
Istoimeni prvenac zagebačke četvorke bio je klasičan pobornik krilatice “kvalitet ispred originalnosti”, kome je nedostajala ambicioznost da bi se mogao vrednovati u elitnim okvirima tadašnje instrumentalije (iako je bilo jasno da je skromna
Jadranska liga već prvim rifom bila prešišana).
Post-rock je od te 2004. postao globalno hiperaktivan, iznedrivši na desetine veoma ozbiljnih, smelih i atraktivnih sastava koji su stekli slavu i van granica modifikovanog žanra i koji su uspeli da povrate kreativnu vitalnost zlatne periode 90-ih. Olimpijska norma je sada znatno viša i zato se postavljalo logično pitanje da li su Neven, Ozren, Saša i Slobič u stanju da danas pariraju svim tim silnim Amerima, Britancima, Šveđanima ili Japancima.
Sonična anatomija drugog pokušaja Zagrepčana razvija se sredinom poznatog autoputa Mogwai – Explosions In The Sky, bez neočekivanih oscilacija i iznenađujućih izleta u nepoznato. Adaptacija tradicionalnog klasika
Kad ja pođoh na Bembašu je, zapravo, jedini iskorak do brze trake u kojem su
Don’t Mess With Texas prikazali mogućnost da efektno inkorporiraju poznate note u svoj melanholičan izraz, na taj način otvorivši područje koje bi se moglo više istraživati u budućnosti.
Pod ovim se, naravno, ne podrazumevaju bregovićevske otimačine, već eksperimentisanje sa sazvučjima koja nisu toliko svojstvena formi čiji su DMWT protagonisti i pokušaj njihovog ugrađivanja u postojeći arsenal tonova.
Ostatak je u domenu već odsviranog na način na koji su nas DMWT već navikli, a koji podrazumeva dobro građenje dinamike kroz upotrebu umerenog spektra zvučnih tekstura u definisanim harmonijama. Veštije korišćenje klavira je evidentno, dok su melodijski senzibilitet i aranžerska spretnost na nešto višem nivou.
Don’t Mess With Texas zaista zvuče teksaški, recimo kao kultivisanija verzija benda This Will Destroy You, sa kojim dele estetiku umirujućih muzičkih pejzaža, i to je verovatno najveći kompliment koji im se može nadenuti. Sa druge strane, ostaje žal zbog toga što su nepredvidljivost i odvažnost ostali zarobljeni tamo negde u tami prostorije za vežbanje i bioskopa u kojima je Los Dias De Junio nastajao.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.