LUNAR i DON'T MESS WITH TEXAS

Što se tiče Lunara, nije sporno da oni žele da rokaju, a nije sporno ni da u tome uspevaju. Njihov debi There Is No 1 (2000), jedno od pionirskih post-rock ostvarenja na post-jugoslovenskom prostoru, doneo je suvislu instrumentalnu muziku na tragu Mogwai, ali sa većom sklonošću ka čvrstim formama. Njihov drugi/treći album (u međuvremenu, jedan je snimljen i izgubljen u digitalnom akcidentu) album Turbo je još konkretniji. Uz muziku uzornih Mogwai se uglavnom malo mrda, a ako se mrda, onda se uglavnom njiše – uz Turbo je sasvim umesno zaigrati u klasičnom rock smislu. Njihove melodijske linije su jednostavne i ugodne, kao i kod Mogwai, ali se intrigantnost njihove muzike u prvom redu zasniva na umešnom baratanju dinamikom, ne soničnim intenzitetom. Stoga su oni veoma rock, iako post, bend. I to solidan.

Don't Mess with Texas na istoimenom albumu imaju likovniji pristup muziciranju. Njihova muzika nije kinetička poput muzike Lunara; oni deluju prvenstveno kroz akumulirajuće naslage soničnih boja, zavaljeni u unutrašnju logiku tople melanholije. Njihov istoimeni debi šlajfuje na planu odnosa forme i sadržine, odnosno stila i supstance. Oni svoj manir, sva je prilika, ispunjavaju kao praznu posudu, umesto da njime, poput Lunara, vešto upravljaju. Bend, međutim, poseduje pohvalan osećaj za melodiju i dramatičnost, pa neće biti iznenađujuće ako njihov sledeći album bude snažan i zalaufan – u tom slučaju, ovaj debi će ostati kao svojevrsna umesna stilska vežba, priprema za pravu stvar.

Zašto je neka muzika baš post-rock, a ne nešto drugo? Ne, nije neophodan aspekt prog pregalništva, a ni amorfnost koja se protivi svakom pocupk ivan ju muzičara i publike. Post-rock je, više nego bilo šta drugo, stvar osećajnosti – istinski savremene poetike otisnutosti. U okvirima te osećajnosti može se biti i uzbudljiv i melanholičan, i originalan i derivat ivan , i blaziran i patetičan, i sve to odjednom... I Lunar i Don't Mess with Texas su unutra, ovi prvi kao odrastao bend, pokretački nastrojen i ozaren primetnom radošću življenja, a ovi drugi kao ambiciozan i pismen, mada (još uvek) ne osobito rečit, izdanak jednog odlučno modernog stila.