The Academy Is... su imali sudbinu u svojim rukama pred objavljivanje drugog albuma... William Beckett je harizmatični frontmen, san svake devojčice čijoj je mami iznad kreveta visio poster sa natpisom Axl Rose, dok je
Almost Here bila solidna premijera, koja je pokazala da umeju da prave pamtljive refrene za široke narodne mase i koja im je donela ugovor sa mejdžor izdavačem. Povrh svega, mesija američke MTV rock scene, gospodin
Pete Wentz lično, nastavio je da pruža svesrdnu podršku komšijama kojima je sredio prvobitni potpis za
svoju etiketu.
Sve što je bilo potrebno za pristojan kompleks na Beverli Hilsu i kupanje u Evianu su 13 jednostavnih pesmica od po tri minute o đuskanju, punču, testosteronu i adrenalinu, ali TAI su odlučili da budu pametni i odbiju luksuz, napravivši ozbiljniju ploču i razbesnevši svoje menadžere.
Starešine Atlantic Recordsa su verovatno odmahivale glavom u neverici kada su čule prilično spušteni štim uvodne numere Same Blood koja je, premda himnična i veoma zarazna, previše promišljena, prljava i nenašminkana da bila tinejdžerski hit.
Album je prepun sitnih imperfekcija koje ga čine prirodnim i simpatičnim, a veliku zaslugu u kreiranju spontanog zvuka sigurno nosi maher
Butch Walker, koji je milimetarski precizno uspeo da sinhronizuje celokupan imidž i Williamovu pojavu sa produkcijom. Bilo da žele da pokažu kako su u njihovoj knjizi U2, The Police ili The Clash bitni koliko i Jimmy Eat World ili Weezer, rekreiraju glam rock u modernom ruhu ili nas podsete na zlatni pop 80-ih, TAI deluju iskreno i neizveštačeno, ne dozvoljavajući nijednom iskusnom slušaocu da ih diskredituje nekom “pazi ovu dečurliju” frazom.
Čak ni u prijemčivijim i komercijalnijim deonicama momci ne zvuče kako je bilo predviđeno. Vodeći singl We've Got A Big Mess On Our Hands poseduje jedan od najmarkantnijih refrena sezone, ali je okrenutiji Duran Duranu nego novomilenijumskim tendencijama preko puta Atlantika, dok je Bulls In Brooklyn prizivanje T-Rexa sa petljom koja je kod ovako mladog sastava, i još iz ove branše, gotovo nezamisliva.
Nažalost, muzička zrelost nije opravdana i u tekstovima i to je jedini parametar koji ih može svrstati u isti koš sa ostalim zvezdama Fueled By Ramen etikete. U trenucima kada glumi opakog dasu, William zvuči više nespretno nego uverljivo, otvarajući prostor za nemilosrdne napade od strane hejtera svega što vole mladi i vaša razmišljanja da ste nekako malo matori za sve ovo.
To je, ipak, stavka koja ne bi trebalo da umanji vrednost i značaj prisutnog materijala. Dok će neki klinci sigurno biti razočarani i zbunjeni, biće i onih koji će početi da se pitaju odakle potiču tako čudni hukovi, što će ih na kraju dovesti do zapanjujućeg otkrovenja da Fall Out Boy možda nisu najbolji bend svih vremena.
Postoji mogućnost da se ovakav hrabar potez na kraju pokaže i kao mudar, iako je inicijalno doneo slabiju prodaju. Bitno je da su TAI ostali dosledni sebi i nisu podlegli pritiscima izdavača da u javnost izađu sa direktnim i upeglanim numerama, već su izdali iskrenu kolekciju nota koja je u ovom trenutku pravi odraz stvari u njihovim glavama.
Zbog svega toga Santi proizvodi isti efekat kao jedan Big Mek u restoranu na Terazijama... Super vam je dok ga jedete, ali vas on ubrzo toliko zasiti da pomislite kako dugo nećete uneti ništa u svoj stomak. No, glad se javlja tu negde kad zađete u Čumićevo sokače.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.