„Pojava Pop Mašine donela je beogradskoj sceni nešto što se čekalo otkad je rokenrol stigao u ove krajeve. Relevantnu, autorski i izvodjački moćnu, potpuno svesnu i jasno opredeljenu grupu, koja je shvatala suštinu odnosa rokenrola prema establišmentu i odbijala svaku mogućnost kompromisa. Pop Mašina je pokušala - i uspela - da na beogradsku scenu prenese duh najvažnijih strujanja u svetskom rokenrolu" - "Fatalni Ringišpil", Aleksandar Žikić
Da strpljenje nije uvek odlika mudrosti, dokazuje i nedopustivih 35 godina, koliko je moralo da prođe da bi se u svoj zvučnoj raskoši mogao čuti stožerni album beogradskog i srpskog roka. Isto tako, ni simboličnih 999 primeraka ne pokazuju da strpljenje može čitavu jednu zlosrećno marginalizovanu naciju, večito gladnu života i stvarnosti, da u većem stepenu učini mudrijom.
Srećom, sve intenzivnija koncertna ponuda prestonice obećava da će biti ušiju žednih onoga što sadrži
Kiselina. Iako se može reći da ovaj esidom inspirisan album, a posebno sam esid, nisu za svakoga, nesporno je da prvenac
Pop Mašine i danas može da posluži kao svetao primer modernog rok albuma.
Ostavljajući mitove i legende o Radio Luksemburgu u neautorskoj prošlosti srpskog roka šezdesetih, trio Nemeček-Božinović-Popović nepogrešivo je prepoznao esencijalne sastojke rok kulture s početka sedamdesetih, onako kako su u tim godinama u kojima se rok učvrstio na poziciji apsolutnog globalnog fenomena to činili i najprogresivniji sastavi iz bukvalno svakog kutka ove planete, o čemu svedoče bezbrojni opskurni albumi dostupni preko Interneta, a s karakteristikama poput psych-heavy-progresive-ultra rare.
Naravno, preterano bi bilo reći da je Kiselina bila otkrovenje originalnosti u svetskim okvirima, ali 1972. je trebalo imati poseban dar pa, intuitivno ili svesno, pogon rok benda uključiti na elektricitet monolitnih rifova The Cream ili Black Sabbath, putovati ka svetlosti poput psihodeličnih sastava Zapadne obale, celim bićem ulazeći u eksperiment kako je to činio tada tek pali anđeo rok gitare.
U ondašnjoj ponudi roka iza čelične zavese Kiselina se slobodno može svrstati u sam vrh, iako su veću afirmaciju na međunarodnoj sceni postigli mađarski hard/prog rok sastavi Locomotiv GT i Omega ili čehoslovački Plastic People of the Universe (u julu nastupaju u okviru Palićkog filmskog festivala), nadahnuti više kenterberijskim, avangardnim uticajima.
Međutim, esid rok šamanizam u istočnoevropskoj zemlji, sprovođen u vreme dok je Roky Erickson otkrivao svoje marsovsko poreklo u jednom američkom zatvoru, svojim pravovremenim uključivanjem u najmodernija svetska strujanja predstavlja potpunu halucinaciju i grešku u sistemu izgrađenom na pokornosti i pokvarenosti i zataškavanju onoga što od toga odstupa. Erickson je, inače, 1966. sa 13 th Floor Elevators snimio konceptualni album, takođe u potpunosti inspirisan esidom, s verovatno prvim pominjanjem termina psihodelično.
I u okvirima yu scene Kiselina je predstavljala anomaliju: za razliku od šest meseci ranije izašlog debija YU Grupe, Pop Mašina na prvencu ni na koji način nije delovala kao bend s ovih prostora; u odnosu na introspektivne albume Drage Mlinareca, beogradski trio negovao je daleko izraženiju frikovsku notu; u poređenju s opšteprihvaćenim pop-rok modelom Indexa, Pop Mašina je predstavljala bandu zabludelih besprizornika; da peva o bubama u glavi ili babi koja je trla lan, kao što je to činila podvojena Korni Grupa, ova ekipa nije ni pomišljala.
Iako se s ove distance može reći da kolosalni prvenac Time nadmašuje Kiselinu, treba imati u vidu da će Pop Mašina do sunca stići dve godine kasnije, s remek-delom Na izvoru svetlosti, tvoreći tako, uz prateće singlove, opus koji sija unikatnom svetlošću.
Iako se Kiselina uklapa u najveći mit o rokenrolu kao buntovnoj, subverzivnoj umetničkoj formi, ono što je u narednim decenijama preko bezbrojnih kasetnih presnimaka ili vinilnih i CD pirata zaista moglo da promeni svest slušalaca bila je potpuna nepredvidivost razvoja kompozicija u kojima se u tren oka istripovana jazzy improvizacija stropoštavala u tešku grmljavinu.
Ili vokalne harmonije u kojima je važnije od razgovetnosti stihova bilo dopiranje do podsvesnih i nadsvesnih slojeva ličnosti. I, bez umanjivanja značaja svih muzičara (S vremena na vreme, Drago Mlinarec, Raša Đelmaš, Miša Aleksić…) koji su ostavili deo sebe na ovom albumu, majstorstvo i osećajnost autentičnog gitarskog heroja Zorana Božinovića.
Dakle, pravda je sporo dostignuta. I šta sad? Nema sumnje da će se s državom koja ni šljivovicu nije uspela da zaštiti kao nacionalni proizvod, po referentnim izvorima kakav je
All Music Guide i dalje otkrivati čuda nigerijske, mađarske, češke, kolumbijske, indonežanske rok scene, dajući tako, naoko minoran, ali bitan deo legitimiteta kulturama neengleskih zemalja u svetskoj baštini. Za individualnu akciju, međutim, uvek ima prostora.
Open Up Your Mind and Let Everything Come Through!
Komentari
-
najgorost (gost)
| 21.10.2008. 12.59.16
samo jedna stvar: all music guide niko vise ne tretira ozbiljno, ja sam odavno presao na rate your music
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.