MSO pripadaju grupi bendova uz koje će se retko koja fensi žurka pretvoriti u premeštanje s noge na nogu, a rock koncert bez adrenalina. I pop boemije: da Tarantino snima u Srbiji, oni bi mu bili soundtrack
Ako ste čitalac ovog sajta i neko ko manje-više redovno prati domaću muziku, onda ste mogli da namirišete da se nešto novo i primamljivo kuva u tom loncu u poslednjih godinu dana.
Entuzijazam
Scene kulminirao je kompilacijom
Jutro će promeniti sve? (PGP-RTS), čvrstim dokazom da u Srbiji postoje ljudi sposobni da svoje iskustvo pretvore u muzički artefakt preko kog će komunicirati s drugim i stvarnim ljudima (bez obzira na ignorisanje medija, odumiranje koncertnih prostora, nedostatak novca i sve ono na šta je već besmisleno u nedogled se pozivati).
Jedan od favorita u toj zamišljenoj trci za novu nadu srpske scene je
The Mothership Orchestra, devetočlani (dve gitare, bas i bubanj, harmonika, truba, flauta, violina i vokal) ansambl iz Požege, koje smo upoznali preko pesme
Then She Kissed Him, balade o tome kako nešto stvarno može da promeni sve.
Po prvom slušanju ove pesme, na pamet pada „kako je moguće da nikad pre nisam čuo/čula za njih“ i kako je titula mlade nade u stvari varka, jer u pitanju je autorski zreo bend, čije numere otpevane na engleskom krase raskošni aranžmani i sjajna izvedba, kao i karakteristično nežan vokal Lazara Šijaka.
Da bismo došli do ovog momenta – kompletiranja orkestra, emigracije članova u Englesku i prvih tonskih zapisa – moralo je da protekne dosta vremena – nekih desetak godina, period koji je obeležen s dva samizdat EP-ja.
Waking The Dead uslovno možemo posmatrati kao setnu stranu A, koja počinje od trenutka u knjizi kada Ga je Ona poljubila; nastavlja se sa Way You Do, koja svoju melanholičnu crtu duguje gudačima; a When The Sun Wants To Show (Something You Don’t Know) nas podseća kako je važno odmaći se korak nazad i uvideti lepotu svakodnevnog života.
Strana B (Everything and Nothing Tales) najavljuje optimizam All Things Are Going to A Happy End; Come Home je poziv na ples i svojevrsna setna zimska idila poput Fairytale in New York; a Humming Bird’s Song otvara nervozna truba, koja se u brzom tempu provlači kroz celu numeru.
Muzika je očigledno derivacija njihovog muzičkog ukusa – kamerni pop na tragu Tindersticksa i britanski folk s vidljivim tradicionalnim uticajima (slično The Pogues ili The Waterboys), koje potcrtavaju harmonika i akustična gitara.
Po sopstvenom priznanju i literarnim uticajima koje navode, MSO su nepopravljivi romantičari. Iskreni na ivici patosa, istovremeno spremni da prigrle i poraz i nadu. Njihov izraz neće ustalasati duhove; tekstovi su jednostavni i najbolje funkcionišu na engleskom.
Imajući u vidu ironiju, mudrovanje i samorefleksiju kojom se bavi najveći deo srpskih grupa danas, MSO ne dodaju so na ranu, naprotiv. Ovakav senzibilitet tek kreće da traži svoje mesto na (ne)postojećoj srpskoj sceni, a sudeći prema publici koja sluša slične svetske bendove, MSO može da računa na solidnu podršku.
Ako se zanemari na momente izafektiran izgovor engleskog, ovih šest pesama, raspoređenih na dva EP-ja, prilično su savršen uvod u novo poglavlje srpske pop-muzike.
Pesme MSO su potrage za nadom koju samo ljubav može da pruži: to je to ficdžeraldovsko zeleno svetlo koje gori u daljini u noći, mameći vas da mu se približite. Welcome aboard the Mothership.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.