Svako ko je u EKV našao nešto za sebe - ili, možda, preciznije: ko je u EKV našao nešto od sebe, svakako nije u potpunosti zalutao među njihove mnogobrojne fanove. Čak ni stihovi Milana Mladenovića, kojima se često zamera preterana hermetičnost, nisu – pogotovo na kasnijim albumima – baš ekstremno nekomunikativni. Dečak iz vode sa tragom pod levom miškom – ma šta to, slažem se, značilo – umeo je da kaže i stvari poput mi to možemo zajedno
Bubnjar, izumitelj i, ispostavlja se, kompetentan multiinstrumentalista
Ivan Fece Firči našao je za shodno da zaseče u zaostavštinu grupe na čijem je samo jednom studijskom albumu (
Ekatarina Velika, 1985) svirao, stavi ruke unutra, i uklanja i dodaje, uglavnom sam, tkiva u studijskim pesmama koje je grupa objavila za PGP (dakle, sa četiri albuma objavljena u periodu 1987-1993), i nekolicini koncertnih zapisa. Da li je bilo umesno da on to uradi? Kome je to uopšte bilo potrebno?
Usudiću se da dam svoje (a čije bih?) odgovore na ova pitanja. Na prvo, odgovor je da: slušanje EKV Revisited samo potvrđuje ono što se moglo očekivati i pre njega – da je Firči i te kako u stanju da, pored svog muzičarskog umeća, u takav poduhvat unese sentiment koji je, i kvantitativno i kvalitativno, na visini zadatka.
EKV Revisted u najboljim komadima Siguran, Bledo, Tonemo i Anestezija zvuči kao sentimentalni vatromet sačinjen od neokrnjene suštine odabranih kompozicija i onoga što bi se, možda grubo, dalo opisati kao duh Ekatarine Velike, uz nesebični dodatak obilja Firčijevih veština i, neminovno, njegovog ličnog senzibiliteta (kaljenog, ne bi trebalo zaboraviti, i u Luni) zapaljen i lansiran njegovom ljubavlju prema opusu EKV i ljudima koji su ga stvarali.
Najzastupljenije intervencije, uz uglavnom spretno produžavanje pesama, izvedene su, logično, u domenu perkusija, ali čak ni tu nema iživljavanja. Nove gitare ponekad, doduše, zvuče kao pozni (poodmakli)
David Gilmour, ali ni to nije sasvim neumesno, jer ni mnogi EKV originali nisu baš glavom bez obzira bežali od svečanog dinosaur-rock ugođaja.
Najdelikatniji izdanak da-li-je-Firči-imao-pravo pristupa... svakako je pitanje upotrebe privatnih telefonskih uspomena na Margitu Stefanović u svrhe ovog, da prostite, projekta. I tu nudim odlučno da. Prvobitna ideja bila je da Magi i Firči na ovakvom albumu rade zajedno.
Dalje, sam na albumu čujni način na koji je razgovarala sa njim da se razumeti i kao implicitno odobrenje da on uradi bilo šta što nađe za shodno, a tiče se njihove saradnje i njihovog prijateljstva. Na kraju, verovatno ne postoji uporediv način za dostizanje teško opisivog, a veoma znakovitog emotivnog impakta koji ima prekookeanska konverzacija iz 1999. koja sada stanuje u monumentalnoj (petnaestak nikad dosadnih ni hladnokrvnih minuta) verziji Anestezije.
A, kome je to sve uopšte bilo potrebno?
Ovdašnjoj sceni, kako bi se nevelikom broju recentnih visokih dometa u odnosu na koje se aktuelno stvaralaštvo može realnije sagledavati dodao još jedan. Firčiju samom, očigledno, što bi, cenim, trebalo poštovati.
Naposletku, EKV Revisited je, smatram, dragocen i za samu Ekatarinu: pitanje je, naime, da li bi bilo kakva obična kompilacija ovako zgusnuto i sveže prikazala značaj, estetiku i kvalitet ove grupe veće od... smrti.
Komentari