Samo vrhunske mejnstrim institucije poput Rolling Stonesa ili Miroslava Ilića mogu sebi da dozvole neupečatljiv, rutinski album. Već Madonna ili Ceca moraju da se trude i da uvek nude nešto sveže. Bend koji svira irski folk u Srbiji naprosto mora znatno više da se potrudi
Orthodox Celts su veliki emancipatori neofolk interpretacije irskih tradicionala kod nas i zahvaljujući njima naša rokenrol kultura je još prepletenja sa irskim korenima nego što bi inače bila. Međutim, okrećući interesovanje domaće publike irskim tradicionalima, Orthodox Celts su, paradoksalno, smanjili svoju relevantnost u slušalačkim okvirima.
Naprosto, upoznavši širu publiku sa svetom irske muzike, motivišući neupućene da nabave Poguese ili Dublinerse, smanjili su svoju ekskluzivnost. Novi album, recimo, zaključuje tradicional Fields of Athenry koji je, na žalost ili na sreću, već dobio svoju ultimativnu savremenu obradu kod Dropkick Murphysa. To možda ne bismo svi znali da nije Celtsa.
Otud je i prirodno da su se već od albuma Green Roses (1999), Celtsi okrenuli autorskoj interpretaciji irskih folk idioma. U tom periodu su čak napravili jedan po mnogo čemu avangardan album A Moment… Like the Longest Day (2002). Bend na tom albumu odlaze u goth vode, a njihov pevač afektira na tragu Andrew Eldricha (Sisters of Mercy) i Peter Steelea (Type O Negative). To se ne kosi sa tadašnjim trendom goth i HM undergrounda, koji se razvija oko izvorne irske linije, u čemu povremeno učestvuje i sam Shane MacGowan radeći sa grupom Cruachan.
A Moment… je bio zanimljiv album jedne čudnovate grupe koji najavljuje nesumnjivo interesantan, iako možda ne i kvalitetan, razvoj jedne karijere koja je posle dosta stabilnog početka, zahvaljujući hrabrosti i ambiciji članova ušla u turbulentnu fazu iz koje se štošta moglo izroditi.
Ipak, na novom albumu Celtsi se vraćaju ortodoksnijem tumačenju irskog folka kroz autorske pesme. Očigledno da publika nije razumela ovaj eksperiment, i da pesme sa tog interesantnog albuma nisu zaživele. Naravno, nadam se da će posle nešto konvencionalnijeg odmorišta, Celtsi opet pokušati da urade neki avangardniji komad.
One, Two... 5 donosi 11 pesama od kojih su devet originali. Glas Ace Petrovića Seltika postao je deo istorije srpskog popa i vrednost je sam po sebi. Bend ga prati u jednoj efikasnoj, svedenoj, varijanti, i One, Two... 5 liči na album nekog irskog benda. Ova konstatacija bi mogla da imponuje Celtsima, koji su od egzotične atrakcije postali bliski svojim uzorima.
I u tome je najveći problem. Za razliku od svih ranijih albuma koji su Srbiji pionirski doneli irski folk, velike himne, eksperimente u preplitanju irskog folka i gotha, ovo je prvi album Celtsa koji je naprosto – običan! To je luksuz koji sebi nisu dozvoljavali ni mnogo veći bendovi poput Poguesa.
Album je besprekorno i neizlečivo običan. Nema u sebi spektakularnost prvog susreta sa irskim folkom, nema u sebi ni bazičnu zavodljivost folka, nema u sebi začudnost muzejske rekonstrukcije neke stare muzike, nema u sebi spektakularnost savremene interpretacije folka. U krajnjoj liniji nema u sebi ni pankersko-rokersko-huliganskog duha koji su Celtsi uvek imali.
Pesme su dobre, ali ravne. Nema velikih udica radi kojih bi im se vratio. Prijatno je dok traje ali upravo ta neupečatljivost razotkriva sve očekivane probleme kao što su predvidljivi tekstovi, skladne ali nenadahnute melodije, i sveopšti utisak da ovo sve postoji negde drugo u znatno boljem izdanju, i to možda baš na pločama Celtsa.
Međutim, greška nije u Celtsima. Smatram da je greška na ovom albumu proistekla iz izbora producenta. Iako ne dovodim stručnost Nikole Vranjkovića u pitanje, činjenica je da on nije profil producenta koji može da inspiriše lucidan i zanimljivo koncipiran album. Imajmo na umu da su albume Poguesa producirali vrhunski producenti kao Stephen Hague i Steve Lillywhite ili gurui od formata kakvi su pokojni Joe Strummer ili Elvis Costello. Šta bi bilo sa njima da su bili prepušteni sami sebi?
Celtsi su u producentskom smislu imali sličnu putanju kao Pogues. Pošli su od ploče koja je zarobljavala njihov zanosni živi nastup i polako išli sve dublje u studio. Ali Poguesima je peti album u karijeri producirao Joe Strummer. Postavlja se pitanje - ima li Srbija producenta takvog formata?
Čini mi se da ima u nekim ljudima koji su u poslednje vreme manje korišćeni. Kao što je kod nas Saša Habić ili u regionu u poslednje vreme dosta korišćeni Iztok Turk, koji pored elektronike radi i dosta rok bendova (Siddharta, Let 3...). A da i ne govorimo o nekim predstavnicima makedonske scene koja posle Mizara i Anastasije zaista jako mnogo može da pomogne u interpretacijama folka. Konačno, Srbija ima svoju neofolk scenu i grupe poput Kinovie koje bi mogle dati solidnu i svežu producentsku podršku Celtsima.
U krajnjoj liniji, svaki producent bi im rekao da je jedan od razloga zašto je irski folk bio uspešna formula na početku jeste i to što je bila reč o obradama pesama koje su postale narodne, ne samo zato što su očuvane u narodu kao tradicionali, već i zato što ih je narod prihvatio, zato što su odolele zubu vremena i kroz generacije uspevale da izazovu emocije, ples i šta već treba.
Novokomponovana muzika zaista mora biti jako posebna kako bi mogla da se nosi sa takvim repertoarom i tako visoko postavljenim očekivanjima.
One, Two... 5 je dostojanstven album benda koji je prepušten sebi, i primoran da se snalazi na nepostojećoj sceni, bez savetnika i saradnika koji im mogu pomoći da prevaziđu razne kreativne kontradikcije. Koliko srpski bendovi umeju da posrnu, Orthodox Celtsi se još i dobro drže!
Komentari
-
Bojan (gost)
| 21.12.2008. 21.09.07
Po meni su stvarno dobri!!!
WRHHH....
Odlicni su!!!
-
Božidar (gost)
| 25.05.2010. 17.16.42
Jedino se sa autorom slažem oko toga da su narodu na ovim prostorima približili irski folk. A ostalo, kako je "One,Two...5" "običan" i kako su lošiji od irskih bendova, te im popularnost opada...to su gluposti. Toplo preporučujem autoru teksta da ode na njihov koncert, da osjeti tu energiju i da se uvjeri koliko ljudi posjećuje nastupe ovog benda. Takođe, svako ko je bolje upoznat sa irskom muzikom, može da primijeti da ni u čemu ne zaostaju u odnosu na Irce (osim u akcentu). Štaviše neke pjesme su po mom mišljenju mnogo emotivnije iznijeli (npr. Fields of Athenry, koji je sjajno obrađen, uprkos autorovoj pristrasnosti ka verziji Dropkick Murphy-ja), a u instrumentalima nadmašuju većinu drugih bendova.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.