FoW su grupa koja očigledno slabije funkcioniše kada je lišena poslovnih pritisaka i tržišne utakmice. Ovu rečenicu bi mnogi srpski bendovi trebalo da shvate veoma ozbiljno
Kada su se sredinom 90-ih pojavili kao Atlanticov adut na post-weezerovskom procvetalom tržištu power popa,
Fountains of Wayne su grčevito radili albume u kojima su svoj solidni talenat koristili da maksimuma i dovodili svoj kreativni i izvođački potencijal do tačke pucanja. Otud su samizdat debi (1996) i
Utopia Parkway (’99), kao i rasipničke kolekcije B-strana, ostali kao mali klasici power popa u svojoj epohi.
Međutim, kako su odustali od tržišne bitke, koju su evidentno izgubili pošto nikada nisu postali onoliko veliki koliko je trebalo, počeli su da isporučuju i slabije ploče, sa solidnim singlovima od kojih je svaki nalazio dom na nekom skupom soundtracku. Vremenom je čak sporedni projekat basiste i osnivača Adama Schlesinga
Ivy, koji je bio u senci FoW, postao relevantniji.
Jedan od razloga njihovog neuspeha bio je taj što su
Weezer bili
geekovi a Fountains
nerdovi, i dok su Weezer imali bizarnu priču van muzike, Schlesinger i gitarista Chris Collingwood su doživljavali muziku kao nekakvu igračku. A to publika ne želi. Lišeni izvođačke harizme, čini se da su njih dvojica odavno mogli da počnu da razmišljaju o nekakvom drugom vidu muzičkog angažmana, pošto FoW nije ispunio svoju popističku funkciju.
Traffic and Weather nije povratak u formu. Pre svega ovog puta nema singla-ubice koji bi podigao ostatak albuma. Ako su sa novim singlovima The Girl I Can’t Forget i Maureen na svojoj kolekciji rariteta, pokazali da na bonus pesmama mogu da nadmaše mnoge albume, na novoj ploči nema power pop broja koji bi se mogao meriti sa ovim hitovima.
Ne može se reći da u pesmama poput otvarajuće Somebody to Love, ili nešto kasnije na 92 Subaru, ne pokušavaju da se vrate u power pop tenziju, ali prava pesma im neobjašnjivo izmiče. Dolaze dosta blizu dobrom power popu u New Routine, međutim i u njoj su preopširni. Instrumenti su tu, Adam Schlesinger ima neke priče koje želi da podeli sa nama, sporadično se pojavi poneka lucidna igra reči kao u pesmi Revolving Dora, ali nigde nema sinteze.
Na kanonski FoW možda najviše podseća I-95 ali je i ona bliža sporim i sentimentalnim deep cutovima sa Utopia Parkway, nego nezaboravnim klasicima kao što je Trouble Times. Pa ipak, I-95 je svakako jedina pesma koja bi se za neki njihov Best Of mogla uzeti sa ove ploče a da ne zauzima mesto na memorijskoj jedinici i ne troši vreme slušaova. Hvala nebesima za iPod.
Sve ostalo podseća na neki marginalni opskurni bend koji pokušavaju da budu Fountains of Wayne. Što je još strašnije, oni su grupa koja ne stoji baš najbolje sa identitetom i uvek imaju neku vrstu jasnog uzora na svojim pločam.
Ovog puta, to su neki komadi AORa iz osamdesetih - a tu pre svega mislim na Tom Pettyja, Dire Straits ili Paul Simona - u svojim najmejnstrimaškijim posrnućima. Adam Schlesinger ima puno pravo da se oseti kao Paul Simon svoje generacije, ali na Traffic and Weather on ima samo pokušaj da snimi svoj You Can Call Me Al i nema ostatak materijala koji čini Graceland remek-delom savremenog soft rocka za odrasle.
Paradoksalno, Schlesinger je znatno kvalitetniji materijal stavio na soundtrack za film Music and Lyrics i neusmnjivo je da je on i dalje zanimljiv, uzbudljiv i vitalan autor. Singl poput Pop! Goes My Heart bi im dobro došao u ovom trenutku. Traffic and Weather je dobra osnova Schlesingerovu biografiju.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.