Problem je u tome što smo u najboljim deonicama albuma usluženi pesmama koje smo zapravo već čuli u boljem izdanju, ili strofama koje nisu nadgrađene pravim refrenom, ili smo samo zamišljali da će ih Rivers bolje napisati.
Uh, ako si rođen 1981. i Bajaga ti je bio prva velika pop-rock zvezda koju si gledao/slušao (obično oba u isto vreme), čak i ako si slušao Slayera kada Bajaga izbacio singl Moji su drugovi, malo će ti zaigrati srce kada u dnevnim novinama pročitaš insajderski tekst novinara koji je preslušao novi album Instruktora. I onda dok čitaš tekst i dok si u šoku što tvoja zvezda iz detinjstva ulazi već u drugu deceniju kafanske demencije, nadaš se da u novoj pesmi Padaj kišo, keve ti možda ipak ima nešto od Bajaginog šarma.
Sličan slučaj je i sa
Weezerom, grupom koja ni u jednoj podeli karata neće biti smatrana za veliki bend, koliko zato što nisu izmislili ništa novo ili napravili seriju neprevaziđenih ploča, toliko i zato što su izašli u nekom raskoraku kada nisu bili dovoljno zastrašujući da se urežu u hromozom ili zato što su bili pesnici za
uncool ekipu koja ipak nije dovoljno pametna i skromna da konvertira svoj hendikep nego žudi sa statusnim simbolima
coola.
Baš zato Weezer mnogim ljudima mnogo znači jer, kako reče pokojni Lester Bangs u filmu
Korak do slave (2001) Camerona Crowea, najvrednije stvari u životu su one koje razmenjuješ kada nisi
cool.
Nezgodna pozicija. Još nezgodnija zato što frontmen Rivers Cuomo pokušava da iskorači iz uglađene pop kože svog benda i da bude apsolutni pop autoritet svoje kongregacije, na tragu
Morrisseya. Otud je na ovoj ploči slično solo Morrisseyu zapravo kombinacija već ustoličenog pop idioma sa Cuomovom propovedi.
Međutim, Morrisseyeva propoved je vajldovska a pop idiom mu je već evergreen, dok je Cuomo zbunjen, prerečen i mantra uz punk pop ili hard rock matrice za koje se ne zna da li su retro, dobra svirka ili kemp. Svakako su
nevergreen. Možda kao pop čistunac želim da nađem folder i za Weezerov zvuk na ovoj ploči, a to možda i nije potrebno, ali, kako god, ne znam koji im je pristup. Da li su to
Von Bondies,
The Datsuns ili
The Darkness?
Samim tim Make Believe gubi crossover potencijal koji je čak i Morrissey stekao sa albumom I Am the Quarry, pretvorivši se u Vauxhall & I za Weezerovce. Ali pošto govori manje otmenim jezikom i slušaju ga manje coolljudi nego Moza, onda dobija i koju ocenu manje.
Cuomov glas je tu. U pojedinim deonicama pesme Hold Me on i dalje uspeva da te natera da zineš od nežnosti i blago nakreneš glavu. U pesmi Haunt You Every Day, on kreće tragom onoga što bi Weezerova pesma sa tim naslovom trebalo da bude, i skoro da uspeva. Ili možda previše očekujemo od Weezerove pesme sa tim naslovom?
U My Best Friend se vraća asketizmu ploče Pinkerton(1996). Međutim, nije slomljen kao na toj ploči. Ima i pesama koji vuku na glatku njihovu pop fazu, ali su nekako efemernije. Kao da je Rivers upao u obe klopke popa, kao da je uspeo da bude, na smenu, i banalan i pretenciozan, a da je nedovoljno balansirao između to dvoje kao pravi pop ezoterik.
Problem su pesme poput impotentnog singla Beverly Hills, koji skoro da tuče slušaoca zato što ne može da se digne. Problem je i This Is Such a Pity u kojoj Cuomo razbija pop harmoničnost a nema šta da kaže. Problem je u tome što smo u najboljim deonicama albuma usluženi pesmama koje smo zapravo već čuli u boljem izdanju, ili strofama koje nisu nadgrađene pravim refrenom, ili smo samo zamišljali da će ih Rivers bolje napisati.
A možda nam je potreban samo svež par ušiju. Neki u kome ne odzvanjaju odlične ploče ove grupe. Kako god bilo, ako su
The Strokes ili
Franz Ferdinand hteli da leče gitarski rok, Weezer je kao litar kiseonika direktno ubrizgan u krvotok pacijenta. Tu nema sumnje. Ovi ljudi se time ozbiljno bave. Mada kritičarska javnost to odbija da prizna kao u slučaju odlične
self-titled ploče Blink-182 prošle godine. Ali nekako
Make Believe nije
to. Nažalost.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.