Urednik Popboksa u ulozi izveštača sa jednog običnog koncerta Darka Rundeka (Pozorište na Terazijama, 22. mart), te Đavoljeg advokata (*) ljudi zbog kojih ovaj sajt i postoji. Gde su granice avangarde domaćeg roka? Zašto Šarlo Akrobata ne može da se rađa svake godine? Zašto je važno da Srbija dobije svoje The Strokes i Arctic Monkeys?
Darko Rundek mora da voli filmove Džona Votersa (“dobar-loš ukus, a ne loš-loš ukus“). Njegovi koncerti izgledaju kao dobro izučene lekcije treš filozofije o potrazi za izgubljenim gralom vrhunskog kiča. Zato se posle njih ljudi dobro osećaju.
Guilty pleasures?
Ne.
Mnogo više!
Atmosfera na tim događajima je preslikana mitologija prostora u kom se sve to odvija. Onog što vodi poreklo iz magle legendi i predanja o nacionalnim i ličnim ratovovima, radostima i prevratima, nasilju i slavljima, u kome su kauboji i desperadosi, hajduci i uskoci, u dimu i pesmi menjali istoriju i geografske karte. OK, možda to po kriterijumima zemlje koja se iz petnih žila upinje da se približi kulturi thanks God it’s Friday i nije previše in. Ali, ovakvi koncerti osvajaju upravo svojim sasvim ovozemaljskim insistiranjem na izvornim vrlinama, manama i zadovoljstvima.
Sasvim je nevažno da li je njemu rokenrol oduvek bio uzak ili se prosto tu više ne snalazi. Očigledno je da Rundek više nije inovator i mladi buntovnik. Očigledno je i da valovi koji ga sada nose nisu novi. Međutim, savršenstvo njegove tranzicije je upravo u tome što je uneo svoju osobenost u onu vrstu easy-listeninga koji ga sada zanima. Ono što ga zabavlja Rundek vrlo iskreno deli sa već godinama kondicioniranom publikom. Čovek koji je potpisao neke od najbitnijih albuma u istoriji jugoslovenskog rokenrola, paradoksalno, na tome, pored idejnog polja, radi i kroz seriju in vivo eksperimenata.
Suočimo se s tim: Darko Rundek svira više od prosečnog mladog srpskog benda, iako bi trebalo da je suprotno. Jer je on svoju publiku već osvojio i istrošio. A oni nisu.
Ono na šta se barem tri četvrtine mlađih bendova/solista mogu ugledati u energiji koja stoji iza Cargovih ceremonijala jeste rušenje prokletih pravila zabave. U pitanju je neodrživost snobovskog lo-fi/emtivijevskog koncepta biti cool – bilo gde na planeti u vremenu koje iznad svega voli da neguje svoju histeriju – kojim se sektaški propisuje kako držati gitaru ili kada i kako đuskati na koncertu.
Reč je o onoj crnoj vradžbini današnjeg (srpskog) rokenrola, koja svoju potenciju duguje: 1. koliko višegodišnjem nepostojanju dovoljno širokog fundusa pesama koje su istovremeno narodne i umetnički održive (poput ranih Idola, Bajage... Haustora/Rundeka), 2. toliko i činjenici da najveći deo te scene avangardno očekuje kako je u stanju da, pesmama od petominutnog zujanja, pliva na vrhu mora koje se od prapostojbine zove – masovna kultura!
Ta ideja je najjače ustanovljena u magazinu Ritam krajem 80-ih, ali ne zaboravimo da je reč o sasvim drugačijem vremenu i o činjenici da Ritam jeste imao i morao kome da bude alternativa (Pop Rock, Ćao...). Iako zaslužan za činjenicu da je cela jedna generacija uz Ritam naučila da sluša pravu muziku, taj časopis ne može da bude odgovoran za slepu eklektiku primenjenu deceniju kasnije na B92 obzorju u sasvim novim okolnostima.
Za razliku od Rundekovog (i dela Ritmovog) vremena gde su grupe unutar znatno manjih društava imale hrabrosti da na ovaj ili onaj način pokažu srednji prst establišmentu, da zainteresuju publiku, da se našminkaju kako bi se o njima pričalo usred socijalističke Jugoslavije, naši bendovi su dobrim delom zarobljeni u nekim apstrakcijama. Predstavljajući tako verovatno jednu od retkih rok scenu na svetu koja se bavi fetišizovanjem normalnosti i malograđanštine.
Čini se da je malo ko u Srbiji – a da pri tome za samoodbranu ne poteže ružičaste argumente, što je odavno postalo ugriz prašine – ozbiljno registrovao promene koje je pre deceniju i po svetu donela ploča Nevermind. Albuma koji je obrisao dolarsku granicu između tzv. alternative i tzv. mejnstrima. Jugoslovenski rokenrol bio je veliki zbog toga što su neki od najalternativnijih oblika bili tretirani unutar ukupnog korpusa rokenrola i nisu bili smeštani u fahove, izdvojene žanrove. Nisu sami sebe smeštali u geta. Sadašnji reprezenti scene to pokušavaju da ukinu.
Kada – makar pored ljudskih nesreća, bizarnih likova i viška emocija – visokooktansko medijsko meso postane koncert nekog dobrog srpskog rok benda, ova zemlja će biti srećnije mesto za život. Pre toga, međutim, naše grupe moraju da stvore i napamet nauče dramaturgiju kojom bi u datom momentu mogle za slavu da iskoriste Vorholovih 15 minuta. To je vreme koje je čak i Srbija spremna da pruži autsajderima i medijskim slučajnostima.
Srpski rokenrol mora da se izbori za svoj život. Npr. i tako da ne bude projekat čija arhitektura neretko podseća na genetsku grešku, već ono čija efikasnost sugeriše vrhunski k-o-m-u-n-i-k-a-t-i-v-a-n menadžment (u najširem smislu). I to najpre u činjenici da se oslobodi potrebe da bira brojnost i sastav publike. Što je (možda i grešim) Jarbole, kao naš najbolji pop sastav, opasno limitiralo u dometima p-o-p-ularnosti, pa samim tim i uticaja. Što, koliko mogu da primetim, samoubistveno počinju da uče i neki mlađi od njih.
I tu je razlika između umetnika koji se svojim poslom bave profesionalno i onih koji to ne rade. Umesto da se svojom muzikom bave kao (bar delimičnim) izvorom prihoda, svirajući gde god mogu i pokušavajući da dopru do što većeg broja ljudi, oni posmatraju scenu iz svoje kule od bjelokosti.
Pa u suštini ispadaju nekorektni i prema: 1. svom izdavaču, koji pokušava da živi od (između ostalog i) njihove muzike; 2. nekom tamo kritičaru koji pokušava da živi (između ostalog i) od pisanja o njihovoj muzici. I usput kukaju o tome što, eto, nema: 1. prave publike za dobru muziku, 2. izdavača koji bi da ulože u bendove, i 3. kritičara koji je u stanju zaista da razume njihovo delo. Kritičara kog će - govorim iz ličnog iskustva - gotovo po pravilu da optuže da im zavlači ruku u džep u trenutku kad im je skine sa ramena.
Trebalo bi malo pogledati biografije najvećih bendova današnjice, pa videti da su svi oni imali duge periode nastupa po klubovima, vrlo često u vidu rezident muzičara. To je našim zvezdama-koje-to-nisu, na sceni koja postoji samo u okviru Popboksovog i još pet-šest sličnih geta, ipak ispod nivoa. To nekako nije cool, pošto je njihov pogled okrenut prema zvezdama koje „ne sviraju tek tako“.
Mada, gle čuda, iste te zvezde bez gađenja dođu da sviraju na Exitu, što je u anglosaksonskim okvirima prilično jednako tezgarenju u Domu kulture. Morrisseyju nije gadno da svira u Zagrebu i Novom Sadu, ali zato, npr, Autopark ni ne pomišlja na turneju po Srbiji.
U krajnjoj liniji, najveći jugoslovenski bend Laibach ove godine je nastupio u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, više nego što će neko poput Autoparka svirati u istom periodu (sudbino, demantuj me!). E pa, zato Laibach objavljuje za Mute i ima više fanova. Ali sudeći prema komentarima pevačice Autoparka, benda s neverovatno širokim (estetskim, komercijalnim…) potencijalom, na Popboksov prikaz njihove ploče, oni bi radije da budu cool. Umesto da budu slušani.
Čemu sve ovo? Jer je upravo za Rundekov pomenuti koncert – prilično prosečan i uprkos tome prilično nedostižan za veći deo mladih srpskih bendova – vezana jedna od najupečatljivijih slika iz ladice nepredviđeno zabeleženih na domaćim koncertima ove sezone. Da stvar bude gora, ništa naročito – da nije s domaćeg terena.
Naime, dok je pevao panerotsku Apokalipso, na scenu je, spontano strčavši s galerije i upavši na binu direktno Rundeku s leđa, uletela jedna prelepa devojka (Sabina?) i celu tu pesmu po ciganski odigrala s Rundekom, poremetivši uštogljenu, pozorištem opterećenu atmosferu. Martovska koncertna sezona sa Sabinom i Darkom nakratko je odista bila drugačije uzbudljiva!
Našim bendovima potrebni su fanovi koji bi imali hrabrosti da se na taj način pridruže bendu. Bendovima treba hrabrosti da im se na taj način pridruže fanovi.
* Đavolji advokat: termin, kao što je poznato, potiče iz Vatikana; označava teologa insajdera koji se po zadatku suprotstavlja volji većine koja predlaže beatifikaciju nekog sveca
|
Povezani članci:
Dijagnoza srpske muzičke scene – Javne tribine Popboksa:
Video:
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.