Novinari: Formula se zove „kreacija & kalkulacija“

Mesto: Mali klub Doma omladine
Vreme: utorak, 20. jun 2006.
Organizacija: POPBOKS.com
 

Tomislav Grujić – Radio B92: Sa devedesetdvojskom je sve u redu, s tim što većina drugih stvari naokolo nije u redu. B92 je stekao status medijske kuće koja podržava alternativnu scenu u Srbiji tokom 90-ih godina i meni se čini da je mnogo svrsishodnije pitanje šta se desilo, odnosno šta je sada sa alternativnom scenom. Pošto uglavnom cela domaća rock scena, barem onako kako je većina od nas zamišlja, je debela alternativa u odnosu na većinu drugih stvari koje možemo da čujemo u ovoj zemlji. Onaj deo pitanja koji se odnosi na tranziciju i da li je tako moralo da bude, surovi kapitalizam, odgovor je vrlo kratak i glasi – da!

U uslovima u kojima je medijsko tržište, diskografsko tržiste, diskografska industrija je i dalje u haotičnom stanju, možda samo nominalno zakonima regulisano. Ali, u suštini i dalje divlje i neuređeno.

Mediji, ne samo B92 nego i većina drugih medija koji moraju da se oslone na sopstveni džep, je u vrlo nezavidnoj poziciji da mora da juri rejtinge, publiku, gledanost, slušanost... Neka, odnosno redovna periodična istraživanja koja se organizuju - konkretno ću pričati o radiju, pošto sam urednik radija, i sa radijskom scenom sam malo bolje upoznat nego sa televizijskom - nam govore da konkretno samo u Beogradu 50% slušalaca radija sluša narodnu muziku, a 50% sluša tzv. zabavnu. Pitanje je šta potpada pod zabavnu muziku. Možemo da delimo taj procenat i dalje, na kraju će ispasti da muzika koju i dalje zovemo rock ’n’ roll je zaista u nekom procentu koji nije veći od petine ukupnog tržišta, odnosno slušalačke populacije. U takvoj situaciji prilično je neumoljivo da moramo da vodimo računa o tome ko nas sluša i ko bi mogao da nas sluša, a trenutno nas ne sluša onaj do koga ne želimo i ne moramo da dopremo. Najslušanija radio stanica u Srbiji je Radio S. Svi znamo šta Radio S vrti, i mislim da sa muzikom koju B92 trenutno pušta... naša druga pozicija, izuzimajući prvi program Radio Beograda, je čak nadrealno dobra.

Grujić: Izvini, radijski ili televizijski?

Grujić: Na moju veliku žalost, sa velikim sponzorima ne može da se razgovara. Oni pričaju jezikom uslovljavanja. Postavljaju 90% uslova, oni imaju svoju strategiju, ciljne grupe, svoje načine na koje dolaze do informacija gde žele da plasiraju svoju robu i mislim da je nerealno očekivati... jer ne treba zaboraviti da smo mi sada u fazi, što se tiče velikih sponzora, u onom stadijumu u kome su Rumunija i Bugarska bile pre 10 godina. Način na koje je ovo tržiste tretirano od strane, da ne spominjemo imena, velikih međunarodnih kompanija je možda za nas ponižavajući, ali u takvoj smo situaciji u kojoj nemamo mnogo izbora da bilo šta promenimo. Možemo da se bunimo, možemo da se natežemo oko nekih stvari, ali u suštini, konkretno ako Loud and Clear treba da bude emisija koja afirmiše na ovaj ili onaj način klupsku kulturu i tu vrstu zabave ona će takva biti. I tu jedino možemo da se sporimo oko pakovanja te emisije i oko načina na koji je to predstavljeno, ali strateški - mislim da je to uzaludna priča. Nije problem u tome šta zahtevaju veliki sponzori i na koji način oni žele da se predstave zato što i van toga postoji dosta prostora da se nešto uradi, ali jako je teško napraviti emisiju koja bi se time bavila.

Grujić: Sada pričamo o radiju?

Grujić: Trenutno ne postoji. Shoo Bee Doo je upravo završio sezonu i u nekom drugom obliku će se ponovo pojaviti na jesen. Nadam se u obliku koji će biti malo afirmativniji po domaću scenu. Mi stalno pričamo o tome da nema emisija koje se bave domaćom scenom, ali mediji su tu rekao bih u ovakvim uslovima tržista poslednji u tom lancu ishrane i mediji mogu da podrže nešto ali treba da vidimo prvo šta postoji i koji su uslovi u kojima ljudi pokušavaju bilo šta da naprave. Mi ne možemo da finansiramo snimanje 50 spotova godišnje ili da objavimo 20 albuma godišnje, prosto zato što nemamo para za to - surova istina.

Dragan Ilić - RTS: Probaću da odgovorim na ovo teško pitanje. Da bi shvatili svu složenost i problematiku rada u jednom velikom sistemu kao što je Javni servis RTS hteo bih da upoznam prisutne na koji način funkcioniše konkretno muzička redakcija u okviru RTS-a. Ona je jedan segment kulturno-umetničkog programa. Televizija ima informativni program, ima kulturno-umetnički program i naučno-obrazovni program. To su tri uporišne tačke u nekom programskom smislu i svaki program je podeljen na redakcije. U okviru kulturno-umetničkog programa pored muzičke redakcije postoji dokumentarna redakcija, kulturna redakcija, redakcija programskih akcija i zabavna redakcija od poslednjih godinu dana. Mi smo jedan segment kulturno umetničkog programa koji se bavi isključivo muzikom.

Sada, kako se mi to bavimo muzikom vidite sami. Moram da priznam, ne gledam mnogo RTS sem onda kad moram. Pratim muzičku scenu i na drugim medijima, uglavnom televizijskim, ređe radio osim kada vozim kola. U muzičkoj redakciji ja sam jedan segment koji pokriva zabavnu muziku, popularnu muziku, jazz muziku, sve ono što nije narodna i sve ono što nije ozbiljna muzika. Poenta cele priče je da muzički program, tj. sadržaji koji su u mom resoru, su u poslednje vreme značajno zapostavljeni i za to ima više razloga.

Jedan od osnovnih razloga je tranzicioni period u kome mi jesmo kao javni servis. Mi jesmo to postali po mnogo čemu, znači uzimamo pretplatu i to je činjenica, to ne može niko da ospori. Međutim, programski i sadržajno mi se još nismo opredelili da sledimo pravac javnog servisa, tu sistematizaciju koju bi trebalo da podrazumeva jedan javni servis. Mi još uvek nismo usaglasili programske modele, šta mi to treba da pratimo, šta je cilj RTS-a. Naravno, RTS bi po defaultu trebalo da prati sve sadržaje, znači narodne i zabavne, klasične sadržaje i etno, ne znam, raznorazne manifestacije.

Vi vidite da postoji svega toga, ali moguće je zato što treba da obuhvatimo čitav taj muzički dijapazon, verovatno se tu negde malo pogubimo pa odemo na jednu stranu, odnosno na stranu koju možda svi vi ovde koji ste prisutni verovatno ne pratite jer se to „traži“.

Ja ne smatram da je tako, ali očigledno da tu ima puno pritisaka, pogotovu sada preko leta kada se pojavljuju razni festivali. Imamo jedan paradoks ako pratite trenutnu situaciju: na RTS-u imamo puno narodnih emisija koje su u udarnim terminima i imamo EXIT koji je propraćen dosta, skoro svakodnevno.

Ilić: To nije deset minuta dnevno izvini, ne znam koliko si gledao. Deset minuta su oni krateži. Ne želim da se pravdam, primedba stoji. To je jedan paradoks koji čini situaciju da kažem nekako, to je kao neki „circulum vicius“, tako da se izrazim. Imamo sa jedne strane narodnu muziku i onda odjednom imamo taj Exit i onda smo sve bacili na tu stranu da pokažemo kako televizija pokazuje interesovanje za rock ’n’ roll i za te multikulturne događaje.

Situacija je negde između, na žalost, i samo bih hteo da pomenem još jedan primer. Mi smo imali jednu emisiju koja je prerasla u kultnu emisiju, a to je emisija Garaža koja se možda jedina bavila svirkom bendova uživo što mislim da je glavna suština televizije.

Ilić: To nije ništa originalno, ali je u svakom slučaju funkcionisalo i kao takvo je imalo svoje mesto i svoju publiku. Desilo se da smo prošlog leta upravo zbog tog tranzicionog perioda bili prinuđeni da otpustimo sve spoljne saradnike. Emisija tipa Garaža podrazumeva profesionalce ne samo iz kuće nego i sa strane: muzičke producente, scenariste, voditelje, koje nismo imali u kući. I onda smo nekim dekretom morali da ukinemo spoljnu saradnju i Garaža se ugasila.

Mi se trudimo, jer nije problem oživeti emisiju, problem je omogućiti joj kontinuitet. Kada se nešto prekine druge emisije zauzmu taj termin i onda je jako teško izboriti se za taj termin. Ja očekujem da od septembra meseca ponovo pokušamo da uspostavimo Garažu.

Ilić: Evo kada si pomenuo diskografske kuće, mi imamo matičnu kuću PGP koja je u okviru... Bilo bi dosta logično da mi reklamiramo pored muzičkih spotova i nova izdanja. To se dešava ali u jako maloj meri...

Ilić: To bi trebalo tako da bude, mogu i o tome da pričam. Ja sam pre nego što sam došao u muzičku redakciju bio deset godina muzički urednik u PGP-u, tako da znam problematiku. Problem je sledeći - mi jesmo zvanično jedna kuća i formacijski PGP pripada marketing službi, i trebalo bi da reklamiramo sve što oni izdaju. Međutim, ja nisam siguran kao muzički urednik Televizije da sve ono što PGP izdaje je vredno pokazivanja i prikazivanja.

Tu ima značajnih prodora u rock ’n’ rollu. U poslednje vreme se PGP nameće kao lider što se tiče domaće rock muzike i značajan broj bendova želi da snimi ploču tj. CD u PGP-u. Problem je ono drugo - gde PGP insistira da se svako izdanje prikaže na RTS-u. Dobro, ono može da se prikaže u okviru reklame ali da svi izvođači zaslužuju svoje mesto u muzičkim emisijama, u to nisam baš siguran. Tu dolazi do kolizije, znači mi programski ne želimo da puštamo baš sve, a oni žele da se to sve emituje tako da tu dolazi do problema. Ono što je kvalitetno mi to emitujemo.

Ilić: Ne bih da se pogrešno shvati. Moja funkcija je upravo zahvaljujući radu i stručnosti u toj oblasti, ali ja se mnogo ne pitam ko će i u kojoj meri da se emituje i da se reklamira na Televiziji. To što grupa Eyesburn ili DLM nema toliko, ja bih pre objasnio generalno stanjem svesti ljudi koji se za to pitaju. Bojim se da je tu stvar i ukusa i da je njihov ukus na onoj drugoj strani koju si pomenuo.

Ilić: Medijski prostor je sužen, to je definitivno.

Grujić: Mislim da mora da se krene od jedne vrlo jednostavne stvari a to je da - pominjao si neki Hit meseca, top listu. Hit meseca je postojao tamo 80-ih godina. Ali ni tada, pa ni sada, u ovoj zemlji nije i dalje ne postoji zvanična top lista. Znači, u ovoj zemlji ne postoji zvanični javni podatak koliko je ko prodao koje vrste nosača zvuka. Stvari su na krajnje bazičnom nivou poremećene i neće tu pomoći ništa sve i da mi vrtimo Veliki Prezir 19 puta dnevno i da PGP vrti Eyesburn u svakom poluvremenu, ukoliko ne postoji osnovna infrastruktura za rad muzičara i za rad diskografskih kuća. Mediji su tu zaista poslednji koji mogu da promene stvar, šta treba da menjamo svest.

Grujić: Začaran je krug. U situaciji u kojoj ti treba da reklamiraš besomučno neko izdanje koje po svojoj prirodi nije komercijalno da bi se ono prodalo u 150-200 primeraka više. Ne bih rekao da to čini nešto za same muzičare i za same autore. Onog trenutka kada oni budu dobijali... mislim postoje paradoksalni primeri da ne navodim sada imena, ali muzičari i grupe koje se relativno vrte na televiziji, radiju, dobiju godišnje 100 EUR od SOKOJ-a.

Dragan Ambrozić – POPBOKS.com: Ja ne mogu biti dalje od države, mada sam jednom bio u prilici da budem u ministarstvu, u jednoj maloj komisiji koje je Ministarstvo kulture pokušalo da sastavi povodom nekog nacrta o tome kako rešiti problem piraterije kod nas, to je bilo pre neke tri godine. U suštini pravi čovek za tu priču bi ti bio, iznenađujuće, ali Moma Rajan čiji je jedan tekst u Vremenu ponukao Ministarstvo kulture da razmišljaju o svemu tome na možda jedan drugačiji način, a taj malo drugačiji način je bio jedan uslovno rečeno „mekši pristup“.

Mi smo tada imali situaciju da je piraterija prosto ovladala tržištem, i da su se čitave prodavnice, čitavi lanci prodavnica, dobar deo nazovi muzičkog biznisa kod nas, zasnivao na pirateriji.

Ti ne možes da menjaš stvari ako prvo ne sagledaš kakvo je realno stanje, kakvo je stvarno stanje na tržištu, pa je onda koliko se sećam Momčilo predložio jednu ideju koja je naišla na ogorčen otpor nekih. To je bilo da se na neki način napravi jedan prelazni period koji bi omogućio da ljudima koji su držali te prodavnice u nekom roku od godinu-dve legalizuju svoje poslovanje i da se jednostavno prebroje ti piratski diskovi koje imaju i da se ustanovi koji su njihovi izvori. Bukvalno. da prijave ono što imaju, da im se omogući da to drže još neke dve godine recimo, dok bi se sa druge strane prema inostranstvu radilo u tom smislu što bi se zamolile velike izdavačke kuće da pomognu koliko mogu.

Ja znam da je to vrlo teško moguće, ali da pomognu da se problem piraterije u Srbiji prevaziđe tako što bi nekako spustile trgovinske marže za naše tržište u tom nekom graničnom periodu od dve godine. Mislim da je to dosta zanimljivo razmišljanje koje na kraju nije naišlo na ničije odobravanje.

Osnovna ideja je bila zapravo da se omogući ljudima koji su napravili porodični biznis od toga da ga nekako legalizuju u nekom razumnom periodu, a zašto to nije prihvaćeno stvarno nije moje da razmatram. To očigledno nije moglo proći zbog različitih interesa, i mislim da trenutno ne bi ni moglo jer je osnovni problem kod nas stanje opšte bede. Čak i kada su mejdžori spustili svoje cene na nivo fabričke cene i radili samo za ne znam... prodavali diskove po ceni od sedam evra, ovde kod nas je za veliki broj ljudi to teško dostupno. To nas opet ne dovodi na situaciju iz 80-ih godina kada smo mogli sebi da priuštimo da kupimo jednu-dve-tri ploče mesečno, i da ne zapazimo tu činjenicu, nego da zadovoljavamo svoje interesovanje.

Grujić: Veliki problem je što se kod nas carstvo piraterije dogodilo u trenutku kada se u celom svetu događa tehnološko pretumbavanje, i kada mnogo jače ekonomije i mnogo jače diskografske industrije imaju ozbiljne probleme zbog novih digitalnih medija. Ja zaista moram da priznam da nemam predstavu kako to može da se razreši ovde kada na primer i u Americi, Britaniji, Nemačkoj ljudi ozbiljno lupaju glave kako da naplate muziku u toj formi.

Ambrozić: Znaš šta ja mislim, ne znam tačno kako da se reši, ali ako je neko dopustio mogućnost da se iz nekog razloga proizvede idealna kopija bez kontrole, onda je to uradio sa nekom namerom. Mislim, ostaviću ovo pitanje otvoreno. Izvinjavam se, ali činjenica je da čim pustiš nešto takvo tehnološki - onda to vodi u drugom smeru od onoga u kom mi razmišljamo i tu postoji nešto drugo. Mislim da nas to tera na malo drugačiju koncepciju muzičkog biznisa nego što je to bilo do sada. Na možda drugačiju koncepciju tih nekih odnosa koji vladaju unutar celog muzičkog biznisa. Naravno da će muzički biznis takav kakav je ostati neophodan - apsolutno kao neka vrsta posrednika između nekih širih krugova. Već sada vidimo da veliki broj muzičara direktno komunicira sa svojom publikom, i da im apsolutno ništa ne fali. Neki prilično bitni bendovi su zapravo samo na toj komunikaciji izgradili svoju popularnost pre nego što ih je izdavačka kuća pokupila, a opet drugi su samo na osnovu broja downloadova došli na prvo mesto engleske liste i to se događa ovog trenutka.

Grujić: Mogla bi da bude paradoksalna situacija da ova naša beda u kojoj se nalazimo može da bude čak zgodan faktor u kome možemo da preskočimo taj manipulativni segment diskografske industrije, ali neka se neko seti kako je to izvedeno.

Ambrozić: Jeste, grešiš. Seti se TV Pinka tokom 90-ih godina i koju je ulogu odigrao taj segment popularne kulture.

Ambrozić: Postoje mnoge druge oblasti koje država jednostavno nije stigla da uredi. Jedini moj kontakt sa državom je bilo zapravo Ministarstvo kulture. Ja sam tu bio takođe 2003. godine u jednoj njihovoj komisiji koja je rešavala one muzičke projekte. Ukratko poenta je u sledećem - postoji užasno malo projekata uopšte koji stižu u Ministarstvo kulture. Među njima užasno malo kvalitetnih projekata, znači čak i kada država ima preko Ministarstva kulture neki budžet da pomogne projekte u oblasti popularne kulture... znači postoji konkurs za muzičke projekte pa se tu javlja iz klasične muzike, iz jazza znači svih sedam, osam koliko ima jazz festivala u Srbiji itd. Najmanji broj ljudi je iz oblasti onoga što ti smatraš popularnom muzikom, znači elektronska muzika, rock muzika - tu se svega tri-četiri projekta pojavi, od kojih su dva kvalitetna. To je opšti problem. Veliki broj ljudi misli, čak i kad se seti da traži pare na taj način, pošalje nešto što je polunebulozno. Ne ume da popuni obični formular koji stoji na sajtu Ministarstva kulture. Čak i kada to postoji kao da ljudi ne žele, ne znaju, ne umeju da iskomuniciraju tu svoju potrebu - da saopšte šta njima ustvari treba čak i kada sa druge strane, u Ministartstvu kulture postoji, dobra volja. A garantujem da je u ovoj komisiji u kojoj sam bio bilo dobre volje da se pomogne. Nema kvalitetnih projekata koji bi bili ovoj državi na koristi, i čak kada bi neko sa druge strane želeo da uvidi šta je sada to čemu treba pomoći - jednostavno se ljudi ne javljaju. Država nije zaista u poziciji da jurca okolo i govori - mi bismo tebi hteli da pomognemo.

Ambrozić: Ne znam u čemu je stvar, ali činjenica je da postoji jedna vrsta blokade, kao da nemaju poverenja u državu. Konkretno u Ministarstvu kulture su, uslovno rečeno, ljudi naše generacije, čak i mlađi, koji su odrasli sa rock muzikom. Ako nije ministar, onda ostali koji su pomoćnici ministra većinom jesu, i ako ništa drugo senzitivni su i možeš na njih da apeluješ. Bora Ðorđević je bio pomoćnik ministra, i možeš na njihovu svest da apeluješ, nije baš tako... Mi kažemo „vidiš kako je u Ministarstvu kulture u Sloveniji, oni imaju smisla za to i pokušavaju da pomognu svojim rockerima“, a tu imaš dve činjenice: to je mala sredina i tamo je lako uočiti koju od četiri-pet popularnih grupa ili festivala treba podržati i ti festivali odnosno grupe se jave. Komplikovano je sa stanovišta države nekoga nagovarati zato što su oni u obavezi da budu pasivni i da poštuju one obaveze koje imaš iz npr. tendera. Moraš da budeš u toj poziciji da ti primaš projekte i onda da reaguješ na njih. Drugog načina nema i drugi način ne bi bio ispravan, jer ako ne možeš ti sam za sebe da sedneš i potražiš ono što ti treba, onda je malo i besmisleno. Naravno, hvala bogu, ne postoje neki pokušaji sa stanovišta države da formuliše strategiju u toj oblasti, to je potpuno drugi problem.

Grujić: To je ključni problem. Mislim da država ne treba da pomaže direktno kao „evo vam pare da snimite ploču“, treba da stvori uslove i okruženje.

Ambrozić: Pogledaj kako izgleda to kod filmadžija. Oni imaju svoje esnafsko udruženje, to je upravo ono što nedostaje sa ove strane. Njihova esnafska udruženja pokreću te inicijative i te inicijative bi trebalo iz muzičkih krugova da dolaze. Nema esnafskih udruženja ili nisu dovoljno aktivna prema onim ljudima iz države koji bi možda mogli da im pomognu. Filmadžije nisu došle na te pozicije da imaju tu podršku države koju trenutno imaju nego su napravili neku vrstu pritiska, kulturnog pritiska, ali su napravili atmosferu da njima treba da se pomogne između ostalog zato što imaju i međunarodna dostignuća, međunarodne rezultate. Kada bi postojala neka vrsta esnafske solidarnosti sa ove muzičke strane i kada bi domaći muzičari, kompozitori i producenti mogli da izgrade tu vrstu svesti, da je neophodan nastup prema državi, verovatno bi cela ova stvar drugačije izgledala. Poredim ovu situaciju sa situacijom u drugim državama, ne otkrivam toplu vodu.

Ambrozić: Oni su vrlo organizovani na nivou muzičara. Ne znam tačno, možda bi Dejan najpre mogao da nam odgovori kako je to izgledalo nekada i kako izgleda sada. Ja verujem i koliko znam ima i tu pozitivnih pomaka samo čini mi se da su malo spori, ali verujem da je to zbog toga što smo u prilično siromašnoj situaciji i zato što opšta ekonomska situacija ne pogoduje nikakvoj primarnoj aktivnosti, a kamoli nekoj perifernoj.

Grujić: Kada smo već kod države, država može da uradi jednu stvar, a to je da propiše tzv. kvotu - znači sve RTV stanice će od sutra morati da 20 ili 30% muzike koju puštaju... da to bude muzika proizvedena i snimljena ovde, znači domaća muzika. To postoji u Francuskoj i još nekim zemljama. To samo po sebi ne znači ne znam šta ukoliko ne postoji mehanizam da sve radio stanice dostavljaju svoje košuljice uredno SOKOJ-u, da plaćaju uredno svoje paušale od kojih će muzičari dobijati prema tačno izračunatim procentima, i na osnovu tih spiskova dobijati svoje naknade. Toliko stvari je povezano, da nije samo stvar u tome da li će država nekome dati pare. Najlakše je dati pare i pare najčešće mogu da nestanu bez ikakvog posebnog rezultata.

Svetlana Ðolović – DJ Radio 949: U kom smislu nismo bili pripremljeni? Psihički ili zakonski?

Ðolović: Zakonski da, s tim što neki pokušaji koje smo mi vremenom... kada je tek prvi nacrt Zakona o radiodifuziji dat imali smo neku ideju, čak smo napravili inicijativu u okviru firme, ali to nije bilo previše dobro organizovano, nažalost. Imali smo ideju da nađemo neki način da se u zakonu nađe mesto za finansiranje ovakvih projekata. Radio kakav je 949 ne može da bude komercijalan, i u tom kontekstu da zadrži svoj identitet kao takav, tako da nismo naišli na razumevanje u ministarstvu - prvo u firmi nismo naišli na razumevanje, pa posle ni u ministarstvu. Generalno kada pominjemo tu inicijativu o kojoj govori Dragan, meni je ta reč vrlo draga, ali mislim da je sada vrlo ofucana - entuzijazam i inicijativa u Srbiji. Zaista, nama treba jako puno razumevanja za sve oko sebe da bih mogla da krivim nas ili muzičare zašto stvari ne funkcionišu. Ja sam sada kao gnevna strana u ovoj finoj diskusiji.

Ðolović: Nama dosta zameraju to što nismo veću halabuku digli oko tog gašenja. Nama je par puta rečeno, pogotovo u konsultacijama sa ministarstvom – da bukvalno to nema smisla, tim rečima i da ne treba praviti nikakvu dževu oko toga, jer će se vremenom kako se stvari budu menjale, kada taj zakon bude usvojen naći neki modus da se neke stvari promene, itd.

Ambrozić: Obrati pažnju na ono što je Ilke malopre pomenuo da su otpustili na RTS-u sve honorarne saradnike. Pogledaj sad situaciju, ja znam jer sam sa ove druge strane kao organizator koncerata, koliko je teško pronaći nekoga ko može da proprati koncert koji organizujemo, strani ili domaći, bilo najavom, a još gora je situacija sa kritikom. Ne samo da nemaš nego jedva da imaš normalnu muzičku kritiku, muzičke kritičare koji redovno objavljuju kritike u nekoj dnevnoj ili nedeljnoj novini nego sad odjednom počinju da se izopštavaju i degradiraju... nestaju kompletne kulturne redakcije. Nemaš jednostavno ljude čak i novinare opšte prakse koji prate kulturna dešavanja nego skidaju agencijske vesti i to objavljuju. To nama postaje ogroman problem kada moramo da reklamiramo neki koncert i već godinama primećujem neobičnu pojavu da moji tekstovi izlaze nepotpisani po gomilama drugih novina zato što ja napišem press materijal, pošaljem okolo i svi to iseckaju.

Grujić: Zato se pišu press materijali.

Ambrozić: Znam, ali to je stvarno glupost. Ja se zaista osećam polaskano i srećan sam kada vidim da je neko prepričao taj tekst. Mogu tačno da ti kažem u kojoj novini i ko ima taj stav razmišljanja. To je pitanje za izdavače i urednike.

Grujić: Problem copy-paste novinarstva je širi od muzičkog i kulturnog novinarstva.

Ambrozić: Nije problem u tome, problem je što očigledno prisustvujemo procesu gašenja kulturnih redakcija.

Ðolović: Zato što se uvek smatralo, to je prosto takav sistem ovde u Srbiji, da je muzička redakcija poslednja redakcija u celoj kategorizaciji i sistematizaciji poslova u bilo kojoj firmi, i to je nipodaštavanje koje traje od vajkada. Pokušavam da shvatim celo vreme baveći se ovim poslom zašto je to tako.

Zašto je manje značajno birati muziku na radiju nego cepati vesti sa teleteksta ili sabirati rezultate posle završenih utakmica? Mislim, ljudima je očigledno to nebitno u generalnoj postavci stvari. Jako je nezgodno što u Srbiji ništa nije postavljeno na svoje mesto tako da ljudi ne osećaju konkurenciju, ljudi ovde baveći se istim poslom... znači super popularan mladi bend oseća konkurenciju od strane super nepoznatog debitanta koji je malo zaintrigirao javnost. Postoji neka vrsta nesigurnosti na svim planovima i u tom smislu meni je jako žao što ne postoji u našem sistemu kakav jeste a tržišni nije sigurno, mesto za sve nas pošto mi faktički svi radimo nešto drugo.

Mi možda šaljemo istu poruku i neku istu ideju. Ali, činjenica da onaj zadatak koji je vrlo težak - a koji obavlja B92 u naše ime, za najširu publiku, i onaj zadatak koji obavlja 949 za neku užu publiku, koja je posvećenija, koja je možda prosto drugačijeg profila i koja ne ide na posao ujutru u osam, ili koja ne gaji decu - mislim sve su to zadaci koje obavljamo mi iz medija čestito, trudimo se. Činjenica je da nema mesta za sve nego svi moramo da budemo u uranilovci, da svi ličimo jedni na druge, zakon tako kaže. Sada ćemo imati 14 lokalnih radio stanica koje sve moraju da budu komercijalnog tipa. Mislim, ja ne znam u čemu je onda smisao imati 12 stanica koje će da vrte zabavnu muziku u rasponu od Nataše Bekvalac do Shakire, i imati tri koje će tako malo da skrenu i na neki house, francuski soft house i da eventualno završe na nekom popu ako su baš široko nastrojeni.

Dejan Cukić – TV Metropolis: Pozdrav svima. Hvala ti na pitanjima, ja bih pokušao na početku prvo malo da se osvrnem na opštu situaciju, pošto ja imam svoj omiljeni refren još od početka 90-ih koji nažalost nije dopro negde javno: to je da čitava stvar sa domaćom muzičkom industrijom ide u pogrešnom pravcu, ide ka propasti.

Ja mislim, pošto je sada trenutno 2006. godina i nekih 15 godina kako sam počeo to da pričam, mislim da je zaista jedino rešenje da ona ode u potpunu propast - znači da je maltene jedino rešenje za domaću muziku da ne postoji u medijima, da se potpuno zabrani i ode totalno u ilegalu jer bi se onda možda nešto desilo. Da ne ponavljam ponovo stare fraze o tome, stvar je bila u jednom trenutku kada su mediji... upravo ovde sedimo ispred medija, ja ovde u pet tela vidim jedno 15 osoba, po pet urednika, dva muzičara, tri rock novinara, tri diskografa itd... ali čak nažalost i jednog člana Upravnog odbora SOKOJ-a u ostavci.

Dakle, stvar je postala potpuno bolesna onog trenutka kada su glavne diskografske kuće u ovoj zemlji ustvari bile delovi medijskih sistema i televizijskih sistema i počele linijom manjeg otpora. Umesto da se bave prodajom svojih proizvoda, odnosno prodajom autorskih radova svojih štićenika, da ih tako nazovemo, bavili su se prodavanjem sekundi svojih televizijskih kuća tim istim štićenicima, neko u manjoj neko u većoj meri - Javni servis ima svoje obaveze pa to radi drugačije, B92 ima druge kulturne ambicije pa to radi drugačije, a neki opet to rade isključivo direktno. Na žalost, njima je upravo taj sistem najviše odgovarao i došlo je do situacije u kojoj je preovladala muzika koja je imala poslovnu logiku. Stvar je vrlo jednostavna, kada govorimo o muzičkoj industriji, da to podrazumeva neku poslovnu logiku. Na ovoj strani, na strani pop rock muzike u jednom trenutku u ovoj zemlji je nestala svaka poslovna logika, dok su oni imali ideju da prodaju dve krave i tri njive, skrate suknju, slikaju se i kupe izdanje svog diska da bi imali afirmaciju na najjačoj TV stanici i došli u kafanu u Klagenfurtu...

Dejan: To su sve posledice, izvini što ja tebe sada prekidam. Mi se 2006. godine bavimo posledicama i to je kraj. Mi prolazimo zaista jednu tranziciju koja se podudara sa tranzicijom u svetskoj muzičkoj industriji, koja je u totalnoj panici. Ono što može da bude dobar signal, i ono što ja vidim kao rešenje, drago mi je što ove tribine organizuje jedan internet sajt i to je u stvari put. Mislim da nove tehnologije treba koristiti, a ne plašiti se njih. Muzička industrija drhti pred Internetom i pred downloadima.

Ljudi iz nekih bendova kao što su Arctic Monkeys, do etabliranih bendova kao što je Simly Red. Ja sam pre neki dan pričao, večeras će to ići telefonom, sa vođom grupe Simply Red koji je napravio svoju firmu, odvojio se i nema veze sa Time/Warnerom. Pravi se jedna nova kultura, kultura downloadovanja muzike, i to je po meni znak jedne nove kulture u kojoj eventualno domaća muzika, domaća pop rock muzika može da traži svoju šansu. Ona trenutno ne postoji - znači nje nema na mapi.

Dejan: Znaš šta, mi pokušavamo. To je zaista problem. Darko Vlahović koji je muzički urednik i ja svaki dan pričamo o tome, kao: ’ajmo više domaće muzike. Imamo problem kvaliteta, ne treba to zaboraviti, ali za taj kvalitet je krivo okruženje. Neki najtalentovaniji ljudi više se ne bave tom muzikom. Bubnjara kojeg znam kao najboljeg mladog bubnjara od pre par godina, koji je svirao u grupi Bjesovi, video sam pre neki dan na najvećem koncertu. Stvari se menjaju svuda u svetu.

Ne treba tražiti anomalije gde ih nema. Svuda u svetu postoji televizijska publika i muzička publika. Jedan Ozzy Osbourne, koji je za moju i Draganovu generaciju zvezda zadnjih 40 godina, je u stvari tek sa ovom idiotskom serijom postao zaista zvezda za TV publiku, koja je potpuno šira, znači u svetu nije to usamljena stvar. Zbog odnosa koji vladaju u našoj muzičkoj industriji, koju su potpuno preuzeli mediji, po meni je to potpuno pogrešno, i televizija u kojoj ja radim je napravljena iz tog razloga. Čovek koji je imao malu firmu Metropolis napravio je televiziju sa dva VHS aparata da bi mogao da pušta neke svoje bendove koje nije mogao da progura na drugim televizijama, koje su puštale svoje bendove, pa je to posle kupio drugi čovek i iz neke naše ludačke sreće to nije preraslo u nešto drugo.

Dejan: To je jedan od problema zaista, i to je objektivan problem sa kojim moramo da se suočimo. Recimo, kad pričamo o muzičkoj i TV publici naravno da televizija kao najjači medij ima svoj prostor za muziku, i ima svuda u svetu prave emisije koje su pogodne - po meni, možda se većina vas neće složiti, da je jedan od najboljih muzičkih programa Jools Holland, upravo zato što izbegava getoizaciju muzike.

To je emisija u kojoj mali polusimpatični klavijaturista predstavlja super zvezdu, jako poznat bend, još jedan jako poznat bend i neki bend za koji niko nikada nije čuo i to je jako važno za taj bend za koji niko nikada nije čuo - mnogo važnije nego da se pojavi u emisiji u kojoj se pojavljuje pet bendova za koje niko nikada nije čuo jer će većina publike promeniti kanal. Pokušaj u Srbiji da napraviš emisiju u kojoj će ti iz nedelje u nedelju gostovati super zvezda, jako poznat izvođač, još jedan jako poznat izvođač da bi afirmisao taj jedan bend, a ustvari si ostavljen na kraju sa time da samo afirmišeš nepoznate bendove.

Muzika, kada sam ja rastao se delila na narodnu i zabavnu, onda 80-ih godina tokom ekspanzije domaćeg rocka je bio rock i estrada, sada klinci dele muziku na domaću i stranu - to sam shvatio pre par meseci kada sam imao neka predavanja za klince iz osnovnih škola u Dečijem kulturnom centru o istoriji rock ’n’ rolla. Oni dele muziku na domaću i stranu!

Probajte da zamislite šta to znači: to znači jedan deo onih kao frikova, oni slušaju ono što mi svi slušamo, sluša B92, gleda TV Metropolis kada ima neka dobra muzika, a ovi slušaju kao domaću muziku, znamo šta za njih znači domaća muzika. To je pogubno za onu muziku otpevanu na našem jeziku, koja se ne uklapa u šablon koji je opšte prihvaćen, i ta muzika je potpuno na margini, čak bendovi, izvođači iz susednih nekad bratskih republika kada dođu imaju pune sale. Naša YU grupa - ljudi šta god mislili, to je institucija ove zemlje, braća Jelić sviraju 35 godina - i imali su 500 ljudi u sali Doma omladine, ali to je tako.

Ambrozić: To je Art and Music Festival u Puli koji je sada ponovo obnovljen, kao što je nekada bio onaj slovenački Novi Rock i tu sam imao prilike da čujem kako zvuči njihova demo scena i naša. Po njihovom mišljenju naša je originalnija, ali opet naši bendovi čak i kada su loši -originalni su.

Ambrozić: Jeste i među tih osam polufinalista, čak su tri iz Srbije.

Dejan : Mislim to ne postoji nigde u svetu, kao sad država ti da prostoriju za vežbanje. Glavni problem ovde je što ne postoji poslovni momenat, nema menadžera pre svega koji bi se bavili bendovima..

Ali da se vratim na Metropolis i da završim priču pozitivno. To je veliki problem Metropolisa kao televizije koja je bazirana na emitovanju video spotova i onda više ne znaš... To je nešto o čemu smo Darko i ja pričali puno: dakle, da li si domaćem bendu učinio više koristi ili štete ako pustiš njihov spot negde pored nekog ultraspektakularno urađenog spota nekog stranog benda? Opet, potpuno je glupo getoizovati stvar kao sada ćemo domaću muziku sirotinjski puštati u jednom satu.

Užasno je veliki problem koji nastaje i zbog toga što ljudi koji snimaju spotove u ovoj zemlji uzimaju velike pare snimajući reklame. Recimo, DLM je jedan sjajan bend, izašla im je ploča, i ne mogu da snime jedan spot, onda drugi, sad ne znam ni da li više postoje. To je sramota, to su bendovi koji vrede, to su talentovani ljudi koji imaju karijere na koje treba druge karijere da se naslanjaju. Mislim, mi se ponašamo svi zajedno prema njima, i oni sami prema sebi što je najgore.

Ono što Metropolis može da pokuša da uradi: sticajem srećnih okolnosti je otvoren novi studio u nekadašnjem klubu Oh Cinema, koji je srećom pukao pa je počeo da funkcioniše isključivo kao TV studio.

Stidljivo smo počeli neke programe, od jeseni će ići mnogo agresivnije... znači tu postoji bina, tu postoji za bendove koji nemaju svoju opremu oprema koju smo dobili od sponzora Mitros Musica, angažovani tonac, tu je pored video tehnike koja je postavljena i audio tehnika za višekanalno snimanje, tako da je ono što je naša ambicija da od jeseni damo priliku velikom broju i afirmisanih bendova, što da ne.

Hoćemo da napravimo emisije koje će biti zanimljive, jer ono što je osnova znači ono gde ja vidim svetlo na kraju tunela to je Internet, nove tehnologije, direktna komunikacija, potpuno preskakanje diskografije i živa svirka - to je nešto što ne može da se zameni, znači dobar koncert.

Ðolović: Ja sam htela da pomenem u vezi sa tom promocijom domaće muzike, da Diskomer Studija B čini to toliko godina unazad, 30 i više. Sloba Konjović je uspeo da nađe tu čarobnu formulu, očigledno, za srpske prilike, da se ne oslanja toliko na tržišno postojanje bendova, prosto na istom mestu mogu da se nađu vrlo afirmisani bendovi sa svojim odličnim pesmama dobrim ili solidnim pesmama i pored njih totalno neafirmisani demo bendovi.

Diskomer je u tom smislu kao jedna užasno specifična top lista koja je negde tokom godina ostala kultna, ali mislim da je insistirajući ne samo na tom, da promoviše vrednost, jer ja znam koliko snimaka nama dođe nedeljno domaće muzike... Ja sam svaki put u fazonu „Slobo, hajde da stavimo“ ne znam... i vidim on nekako nikada ne izražava negativno mišljenje o stvarima, ali užasno je važno taj kriterijum održati.

Znači, ja sam uvek u rebusu - imamo pet novih domaćih stvari koje donesu bendovi i on ne stavi nijednu kao novitet. Hm, kao – zašto? Pa, zar ne treba malo kao da guramo tu scenu? Njemu nijedan nije bio dovoljno dobar. Mislim, naravno, u tom kontekstu možete da dovedete u pitanje njegov muzički ukus, ali u tom smislu je jako važno i to je meni najveća dilema u vezi sa promocijom domaće muzike u medijima - da li treba podržavati ideju kao takvu i sad davati tu kvotu 20-30% i ajde sad da vrtimo... mislim, i ako mi je sve to totalno bljak, ili da stvarno insistiramo.

Ako ima pet domaćih pesama koje su super - hajde da ih vrtimo non-stop, da ih ne uopšte ne skidamo sa programa, neka bude 50% dnevno rotacije samo tih pet domaćih pesama. Ali tu je jako teško naći balans, jer ljudi ne mogu baš da kriterijume izjednače.

Mislim, ja bih volela da postoji neko dobro merilo po kome se na kraju ispostavi zaista da su najafirmisaniji domaći alternativni bendovi stvarno sa najboljim pesmama, tako nekako one inače i nađu put do slušalaca i na kraju krajeva prodaju i nešto diskova. Koncerti su im dosta posećeni, tako da ja u suštini, pored sveg ovog napora o kome mi pričamo sada i sa svih strana, i autorskih i medijskih i izdavačkog, ja verujem da kvalitet nađe put do slušalaca bez obzira na sve. To deluje sada kao neka hipi utopija, ali činjenica da para mnogi nisu videli od ovog posla u svojoj karijeri, i mnogo popularniji, pa sada ako je to glavni adut da odustajemo - onda da odustajemo.

Ambrozić: Mislim da domaća muzika ima ogroman tržišni potencijal. Poslednji dostupni podaci koje mi imamo iz 80-ih godina govore o tome da su tiraži uspešnih rock ploča prevazilazili najuspešnija strana izdanja za po četiri-pet puta. To je faktički podatak kojim raspolažemo, tipa da su albumi Riblje Čorbe ili Bajage bili 300.000-400.000, kada ih porediš sa Michael Jacksonom koji je bio u tom trenutku 25.000, to ti mnogo toga govori.

Ogroman broj ljudi ovde jednostavno ne vladaju engleskim jezikom i tačka. Jedna ograničena populacija vlada stranim jezikom, i ta populacija je zapravo neki intelektualniji deo našeg stanovništva, i samim tim svako ko na domaćem jeziku uspe nešto da speva iz te muzičke forme ima mnogo veći potencijal nego bilo šta što dolazi iz inostranstva.

Ja to najbolje vidim na hip-hop koncertima. Svi strani hip-hop koncerti koji su održani u ovoj zemlji su bili u minusu, neki u vrlo debelim minusima. Nije održan nijedan jedini hip-hop koncert iz inostranstva da nije bio u minusu, a svi drugi domaći koncerti u principu su dobro prolazili. Tu sad postoji kakav je socijalni background ekipe koja sluša tu vrstu muzike i sve ostalo, ali oni komuniciraju samo sa onim što razumeju a razumeju ono što je otpevano na našem jeziku, i to je tako.

Tu ima i nekih drugih činjenica: recimo, ta neka generacija koja je odrasla u malo povoljnijim 80-im, ta neka generacija bendova koja je se u 90-im godinama nekako probijala, cela ekipa od DLM preko Block Outa, Darkwoooda i KKN - jednostavno nije imala vremena ni snage, niti je bila u takvim ekonomskim odnosima da izrasta iznad tog nekog srednjeg nivoa popularnosti. To je čini mi se prosto istorijska činjenica i nisu mogli da dođu do veličine EKV.

Osim toga, tokom 90-ih se desila jedna autonomizacija tržišta na svetskom nivou, tako da neko ko je počeo da prati samo ono što on sluša i to je nekako pritisak industrije.

To se dobro vidi i na načinu na koji su mediji kasnije, pogotovu novine, šta se dešavalo sa novinama. Mislim da se tokom 90-ih godina raspala ta neka opšta slika popularne kulture koju smo imali do tad.

Do tada je nekako još bilo i uobičajeno moguće zapravo imati novine koje pretenduju da poređaju šta je bitno u popularnoj kulturi, a šta nije. Posle toga su se stvari raspale na specijalizovane novine - tako da su se one novine koje su pretendovale na to da reflektuju šta je opšta slika popularne kulture u suštini povukle, ugasile i nestale. Ostale su dosta stabilne na tržištu.

One novine koje prate dance muziku, hip hop, čak i one koje su pratile drum`n bass... tako da te novine i dalje postoje i funkcionišu, imaju stabilno tržište a one druge se polako gube.

Slična stvar se desila sa tržištem. Znači: ko voli Del Arno Bend voli Del Arno Bend; ko voli Block Out obožava Block Out i ide na sve njihove koncerte; a ko voli Jarbole ide na Jarbole. Tako da imaš i taj element, ali generalno odgovor na tvoje pitanje je – da, mislim da domaće tržište ima ogroman kulturni i tržišni potencijal.

Ambrozić: Siromaštvo, ogromno siromaštvo. Da li znaš kako funkcioniše domaći bend? Domaći bend živi od koncerta do koncerta. Kada skupe nešto novca, onda odu i snime ploču i onda odu kod izdavača pa ga zamole da to izda, a ako su srećni dobiju uz to dva spota.

Ako se ta dva spota emituju negde na nekoj televiziji - dobiće još neki koncert zarađujući malo više novca. To ti je ekonomija domaćeg benda.

Grujić: Poenta je u tome da čovek koji svira u bendu kaže: „Pa, nismo dugo svirali, nisam baš pri parama“. Znači, to je to.

Ima još jedna stvar, ne znam ko je pomenuo taj neki mainstream način obraćanja publici koja bi bila spremna... a u principu je uvek spremna da sluša domaću muziku. Radi se o tome da je tokom 90-ih rock muzika u ovoj zemlji postala vrlo politizovana - ako ne u direktnom smislu, u načinu na koji se obraća slušaocima. Postala je prilično simbolična za određen način razmišljanja, određen politički stav i određen kulturni model.

Bojim se da su generacije bendova koje su stasavale kroz 90-e... ne govorim sada o Block Outu, Darkwoodima ili KKN, već o sledećoj generaciji. Ona je na izvestan način, da ne upotrebim prejaku reč, ali možda pogrešno spojila da treba da se obraća publici na potpuno alternativan način, i onda se čudi zašto nema više publike. Stvar je u tome da ovde u ovoj zemlji... da bi domaća rock muzika bila popularnija, ovde su potrebna dva, ne znam Vlade Divljana, dva Saše Lošića ili tri Nena Belana da bi nekako pokrenuli zamajac navike slušanja domaće rock muzike. Bez toga, džaba 50 fantastičnih demo bendova koji su svi fantastični u svojim uskim okvirima u kojima se muzički kreću, ali to širu publiku videti neće - mi ćemo onda ovde sedeti do prekosutra da o tome razglabamo.

Ðolović: Ali, kako su nestali u tom smislu bendovi tipa Oružjem protivu otmičara, Kristali, Eva Braun? To je jedan talas muzike koji je apsolutno nestao sa scene krajem 90-ih.

Grujić: Nestao je zato što muzika kojom su se obraćali ljudima nije prosto korespondirala sa vremenom u kome je nastala. Bila je potpuno van vremena, a nije bila potpuno eskapistička da bi masa ljudi mogla da se za to nakači. To je bila muzika za sladokusce, kako bih rekao.

* * *

Dejan: Ne, ja potpuno shvatam ovo što si rekao da ide u korist onoga o čemu ja pričam. Naravno da stvar u ovom trenutku nije zrela, pogotovo što kod nas postoji slična stvar, a to je novac, nažalost. Kod nas ne postoji sistem da u Srbiji možes da platiš nešto, mislim, ja kupujem knjige tako što mi šalju iz Engleske, razumeš. Ploče preko interneta najnormalnije kao ukucam i stigne mi. U Srbiji ja ne mogu da kupim od Jarbola novu pesmu zato što ne postoji sistem.

Dejan: To je prvi uslov, a onda posle i svi ostali zakonski. Nisam rekao da je trenutak ovaj sada, ali to ne možemo da zaobiđemo. U ovoj zemlji postoji mnogo ljudi koji se trude da ona ostane crna rupa u Evropi, i to je jako zgodno jer se nekima to vrlo isplati zato što to dobro funkcioniše. Nadamo se da neće biti tako i da upravo ova nova tehnologija je nešto što neće moći da se spreči, i da će kod nas moći da funkcioniše normalno.

Dejan: Pirat si samo ako to preprodaješ.

Ambrozić: Hteo bih nešto da dodam. Ima jedna opšta filozofska napomena. Mi smo svi uvučeni godinama i godinama u nešto sasvim pogrešno. Kao da postoji neki rascep između umetnosti i računice, odnosno između nečega što je kreacija i nečega što je kalkulacija.

Uopšte nije tako, imam prijatelje koji se bave muzikom ili slikarstvom: kao da on može nešto da naslika a da nije kupio četkicu, boju, štafelaj itd. Tako da kad razmišljate i o takvim stvarima kao što je veb-sajt, bilo čemu drugom, svi su nekako pogrešno naučeni. To se vuče kroz naše obrazovanje iz nekog razloga, kao da možes imati kreaciju bez neke računice koja ti omogućava da uopšte dođeš do te kreacije. Ne možeš uopšte, to je ogromna iluzija.

Dejan: Mikelanđelo je isto radio da bi ga platili.

Ambrozić: Nije to nikakva sramota, nema toga. Nemojte da se upuštate u nešto a da niste izračunali koliko će to da vas košta na kraju, kako i u kom smeru idete sa tim i šta želite, i kome želite da se obratite. Takođe, nemojte to da radite ako ne znate kome se obraćate uopšte, ili ako ne osećate dubok lični poriv da nešto kažete, pa neka neko samo čuje. Ne postoji postoji razlika između toga, te stvari su celina - kreacija i kalkulacija.

Ambrozić: To je iluzija na koju sam naišao kod mnogih muzičara koji misle kao da se neko njima sveti, da se poigrava neko sa njihovim sudbinama... Uopšte nije tako, gomila ljudi zapravo je pogrešno naučena negde usput da je to sramota, da ako si umetnik moraju da te plaćaju da budeš umetnik, i da si bogom dan.

To pričaju ljudi koji su akademici, to su takve gluposti da pritom stradaju generacije zbog te iluzije, stradaju ljudi koji nisu nimalo krivi, koji posle to osećaju po svom džepu i ne znaju šta im se dešava u životu. Ja pokušavam sada da ti prepričam razgovore koje sam imao sa drugim muzičarima, koji veruju da ih je neko duboko, lično prevario zato što nisu plaćeni da se bave jednim društveno korisnim radom. Čak i da je to istina na neki način su oni neodgovorni prema sebi, ako nisu razmislili. Oni na taj način ne ugrožavaju samo sebe nego i neke druge ljude. Znači, treba voditi računa o tom aspektu bar kad su ovakve javne prilike u pitanju. Moramo da pričamo ljudima da stvari u realnosti stoje malo drugačije.

Ðolović: Da, ali ima jedna druga situacija u kojoj bendovi sviraju za svoju dušu, i onda ti koji sviraju za svoju dušu... postavlja se pitanje zašto uopšte objavljuju, zašto imate želju da objavljujete, zašto svirate koncerte - sedite u svojoj sobi i svirajte za svoju dušu. To su prosto te stvari o kojima govori Dragan, zvuči u jednom trenutku kao neki okultizam, kao da mi kompromitujemo svoju umetnosti time što razmišljamo o zaradi, broju karata, broju prodatih ploča i samo o tome, ali to je zaista biznis, mislim Grand Produkcija je biznis, i ovo je neka vrsta biznisa tako da u tom smislu ta reč bavljenja muzikom u Srbiji ima neko pežorativno značenje na raznim osnovama.

Ambrozić: Pazi, i najmanja alternativna kuća je biznis. Ja poslujem sa jednom kućom iz inostranstva, kao što je jedna mala kuća Too Pure koja ima dvoje zaposlenih, samo dvoje zaposlenih, jednog urednika i jednog radnika koji otpakuje i radi sve ostalo, PR itd. Ta kuća je svojom prodajom mogla da obezbedi mesta za dvoje zaposlenih, ali to dvoje zaposlenih je izdalo nekoliko jako bitnih ploča i ostali su upisani... To nije nikakva sramota nigde u svetu, to je jedna vrsta svesti koja kod nas nekako ne dospeva, kao da su umetnost i biznis nespojivi, i kao da je sramota razmišljati o biznisu kao o delu umetnosti odnosno da dve stvari čine jednu celinu, jedno drugo omogućava i pokreće.

Ðolović: Ja sam u dva posla koja sam radila imala priliku da se susretnem sa tom situacijom i pravo da vam kažem nisam došla nešto bliže rešenju zato što znam kako funkcioniše izdavaštvo u Srbiji - dosta traljavo i dosta komplikovano. Nisam srela bend, moram da priznam, koji ima toliko entuzijazma, energije i slobodnog vremena, i toliku posvećenost da prosto pregazi sve prepreke na koje će da naiđe, da kaže – „ne, ja želim, hoću i moram“. Sve vreme pričamo o tome kako prebacujemo lopticu sa jednog terena na drugi, ali činjenica je da na svakom terenu postoje neki slabi igrači, tako da očigledno moramo sva ta polja da sredimo, i onda sve te taktike i sve te strategije kada su usaglašene daju neki rezultat. Ne možemo u ovom trenutku da nađemo, ja bar ne vidim neko rešenje, i samo poštuj ove korake pa ćeš uspeti.

Dejan: Za mene prvi korak, koji čini mi se da je izgubljen u muzici u ovoj zemlji je ono što bi Amerikanci rekli „think big“. Beatlesi kada su krenuli, dok su se jurili sa kurvama po Hamburgu, oni su rekli – „mi ćemo biti najbolji bend na svetu“, i na kraju su postali.

Svaki bend koji kreće mora da ima ambiciju. Svirka za dva piva i pet ortaka - to može kući, ali tako je scena propala u Srbiji. To nametnuto kao kul fazon. Kao, to je kul, ’ajde da sviramo za dva piva. Kao, oni što sviraju za pare - oni su bezveze. Tu nestaje talenat!

Jednostavno, ljudi koji su zaista talentovani kažu „što bih se ja bavio, ja neću to i onda se bave nečim drugim“. Šteta, jer muzika je predivan posao. Zaista smatram velikom srećom u životu što i dan-danas sa svojih 46 godina imam priliku povremeno, jako retko nažalost, da izađem na binu da pevam ljudima, bez obzira plate me manje više nekada, ali to je predivno.

Šteta je da ljudi koji su mladi, koji su puni energije koji bi mnogo bolje to mogli da rade i sa više strasti to ne rade i što ne razmišljaju na veliko, da hoće da promene svet svojom pesmom. To je bila ideja 60-ih kod rock ’n’ rolla, napravila je to zbog čega se frapantna količina ljudi skupi ovde večeras da bi pričala o tome, znači mi smo tu neki zaluđenici koji se time i dalje bavimo zato što su tamo neki ljudi hteli da menjaju svet.

Ðolović: Pitanje je ono što kao profesionalni sportisti, profesionalni muzičari... ja i dalje ne vidim ako si pitao to da pravimo bend i da živimo do toga - to je tek totalni rebus. Mislim da super pomažu stvari kao Internet za ljude koji se bave kod kuće muzikom, i ja znam preko našeg Diskomera da je na vrh liste došlo nekoliko vrlo talentovanih, vrlo nadahnutih izdanja. To su ljudi, ljubitelji muzike, nešto sami prčkali sa kompjuterom i sa nekim prijateljima. Tako nešto je stvarno demo, ali to je prosto ideja... i vrlo skockana ideja zaista može da nađe put – govorimo, naravno, u kontekstu neke manje scene, i govorimo uvek o ambicijama. Kao što je rekao Dejan, bendovi moraju da znaju šta tačno hoće, hoće li da se time bave stvarno, u slobodno vreme da sviraju vikendom - ili da žive od toga.

Ðolović: Za sve nas koji sedimo ovde, mislim da smo možda svi u jednom trenutku počeli ovime da se bavimo kao hobijem.

Dejan: Kada sam imao 19-20 godina u ovu istu zgradu je došao Siniša Škarica iz Zagreba, iz Jugotona. Ovde smo vežbali na bini, i bilo je kao „dečki to je dobro“ ... odmah je bio avans, karte, hotel u Zagrebu da snimamo. Danas to kad pričam klincima koji dođu na Metropolis sa svojim prvim spotom, oni me gledaju kao da sam pao sa Marsa, zato što se totalno promenilo sve. Ja sam ostavio fakultet zato što sam počeo da zarađujem od muzike.

Ilić: Hteo sam da dodam, pričalo se ovde: sa jedne strane kreacija, sa druge strane posao. Tu smo izostavili... Evo u Dejanovom izlaganju sam primetio, priča o Beatlesima. Zaboravio si jednu vrlo bitku stavku - Brian Epstein! Impresario, menadžer, organizator, kako god hoćeš. Kod nas to ne postoji trenutno institucija menadžera, lovca na talente, zovite to kako god hoćete. To je čovek koji premošćava upravo priču benda koji ne zna kako da dođe do medija, ne zna kako da snimi svoj prvi album - to kod nas ne postoji. Izgubilo se iz raznoraznih razloga, pretežno zbog nemaštine.

Diskografske kuće više nemaju takav odnos, da imaju svoje ljude koje puste po provinciji, gradu, klubovima, i onda odlaze ljudi i snimaju bendove. Čini mi se da je Vlada Džet ostao jedan od retkih ljudi koji se i dalje bavi rock ’n’ rollom, i koji negde te talente lovi i na neki način ih pušta u svojim programima, pravi svoje koncerte i promocije tih mladih bendova. Generalno, tu je problem. Znači, nemamo ličnost koja će da premosti situaciju: 1. bend, talentovan, manje talentovan, ali ambiciozan - 2. diskografija - 3. mediji. Ta branša se nekako izgubila, uglavnom menadžeri sada rade po principu – ti se prvo probij pa ću onda ja da ti organizujem koncerte, što je potpuno na kontru: ako se ti probiješ i ako si dostupan javnosti, onda će menadžeri sami doći do tebe i ponuditi saradnju.

Ðolović: Moram da napomenem baš u vezi sa ovim slučajem, slučaj koji ne znam kako će da ilustruje ovu priču, slučaj - Super s karamelom. Oni su bend koji je fabrikovan, kojima je pomognuto sa svih strana da uspeju. Ne znam kakav odnos imate prema tom bendu, da li je to idealna formula, i da li su oni nešto pomerili u našem odnosu prema popularnoj muzici... da li su oni pomogli našoj opštoj situaciji. Bend koji nastao kao projekat talentovane dece koja su mogla da naprave nešto, ali prosto su isforsirani da na emtivijevski način uđu u mainstream. Da li su imali dovoljno kvaliteta za to - ne znam.

Ðolović: Moguće je kada taj neko drži pare i ima uslovno rečeno neku moć, i kada se to nekome dopada.

Ðolović: Veza u medijima - da, prosto je neophodna.

Ilić: Mislim da je to više izuzetak nego pravilo.

Ðolović: Jeste, ali mislim da je to možda eksperiment, jer sa jedne strane su postojali su neki bendovi 90-ih koji su sami zatalasali... i onda na tom talasu se krenulo dalje. Recimo, Oružjem protivu otmičara. Na tom principu je trebalo da uspe i recept Super s karamelom, ali taj recept je zakazao u ovom slučaju, i tržište je zakazalo jer nije prodato dovoljno tih izdanja da bi se to nazvalo uspešnim projektom.

Ilić: Imali smo u vreme naše najveće popularnosti čoveka koji se brinuo o tom profesionalnom aspektu. Organizovao je koncerte, turneje, prevoz, sve do najsitnijih detalja - postojalo je to.

Dejan: Kod nas na tržištu Srbije, da se ne lažemo, u to najsrećnije vreme funkcionisali su preprodavci. Moj prijatelj Nikola Čuturilo, koji je bio gitarista Riblje Čorbe, živeći u Londonu je jedno vreme ušao u statistiku. Bavio se istraživanjem tržista i onda je sa tim znanjem koje je tamo stekao, vratio i analizirao neke svoje zapise iz onog vremena. Došao je do vrlo obeshrabrujućih podataka - da u vreme kada su naši bendovi, koji su 80-ih godina prodavali te tiraže – Čorba, Bajaga i Instruktori, Bijelo Dugme i ako je Srbija zauzimala jako veliki deo teritorije tadašnje Jugoslavije... manje od 19% našeg posla je bilo vezano za teritoriju Srbije i u to vreme. Nije to ipak od juče, ovo tržište je jednostavno za pop rock muziku je uvek, kao i sad, bilo katastrofa.

Ilić: Možete pesmu Evrovizije sa mamom da gledate.

Ilić: U kom smislu?

Ilić: U Garaži su bili svi, od Van Gogha...

Ilić: Možda je problem imidža RTS-a. Očigledno da se još nismo oslobodili...

Ilić: Ima jedna druga stvar, a to je problematika... Vi znate da smo mi do skoro imali III Kanal, i da je ideja III Kanala da se obraća mlađoj populaciji. Sa prelaskom na javni servis III Kanal više ne postoji.

Konkretno, radimo na tome da pokušamo da nekako inkorporiramo emisiju Dodatno ubrzanje, koja je bila jedina relevantna top lista, gde je mogao da se vidi po neki novi spot... Pokušavamo da sada tu emisiju negde ubacimo, ne mogu da kažem na mala vrata, ali jednostavno takve emisije mi nismo radili od Hita meseca 80-ih godina, i pokušavamo da je ubacimo u našu programsku šemu. To će biti od septembra jer je sada leto.

Ilić: To je vaše mišljenje, prihvatam.

Ðolović: Sve to stoji, ali znaš meni je sada vrlo indikativno što si ti pričajući o svom bendu rekla - kad izađe album ja ne znam šta ćemo mi sa tim. To je nedopustiv stav u kontekstu toga da ti imaš bend. Čak i da mi sada sredimo sve okolnosti da budu idealne, da kad moj album izađe... da sve bude potaman, da može spot da se emituje, da mogu da odem tamo da gostujem, da mogu da puste pesmu, stave na listu... Situacija u kojoj bend ne zna da im je izašao album, kao DLM, to je meni potpuno sumanuto.

Ðolović: To je u kontekstu uskog kruga ljudi koji to prate, po prijateljskoj, poznaničkoj osnovi. Govorimo o tome kako da se bend afirmiše.

Grujić: Da li vi imate menadžera?

Ðolović: Mislim da taj problem tipa, da možemo da napravimo sa svojih 10-20 prijatelja, mi smo to prevazišli. Govorimo o tome kako da se afirmišemo dalje.

Ðolović: Ti mi zvučiš stvarno kao da činiš neko humano delo za srpsku kulturu i da niko to ne zna da ceni.

Ðolović: Zato što iz tog odnosa, kao mi ćemo to da snimimo - pa šta će sa tim da bude pitaj boga...

Grujić: Vi ste jako dobar primer za jedan deo priče koju smo pričali večeras. U suštini vama ne treba RTS, vama ne treba čak ni B92, vi ste uradili super stvar zato što ste okačili svoj album na Internet. Koliko je ljudi skinulo to svejedno, ali koliko se ja sećam podatak je bio da je to neuvredljivo mali broj ljudi. Poenta je u tome da je najlakše kukati na medije, pogotovu na velike medije, a najlakše kukati na RTS. Poenta je naći alternativni način da se obratiš ljudima do kojih ti je stalo. Možda ti nije stalo da imaš 50.000 ljudi na koncertu, ni 5.000, možda ni 500, a možda je tvoja najveća želja da sviraš za 350 ljudi, svojih najboljih prijatelja, ali način na koji ćeš doći do njih mora da bude adekvatan onome šta želiš. Ako želiš da sviraš na Ušću, onda zna se šta treba da radiš.

Ðolović: Poenta je što ne vidim iz tvoje priče šta vi kao bend želite tačno, kad pominješ RTS.

Grujić: To je poenta cele priče, na kraju ćemo se uvek vratiti - postoji problem u medijima, u diskografskoj industriji, ali mislim da mi ovde čeprkamo po jednom groznom sociokulturološkom problemu, u koji ja nemam hrabrosti da se upuštam. Šta ljudi koji danas žele da se bave tom muzikom, i koji žele da slušaju tu muziku, šta oni zapravo umeju ili se spremaju da urade da bi napravili nešto od sebe.

Ilić: Nadovezao bih se s obzirom na moje stanovito diskografsko iskustvo, ako je to prvi album u pitanju, a jeste koliko vidim - šta je u stvari prvi album? To je lična karta, izvadili ste ličnu kartu - znači u tom momentu imaš proizvod u rukama. Možeš da kažeš - mi smo taj i taj bend snimili smo to i to. To postaje dostupno javnosti i sudu javnosti, znači da neko kaže valja - ne valja... Ne možeš od prvog albuma da očekuješ da se on pušta u najmanjoj meri kao neki bendovi koji se već puštaju i slušaju se. Poenta je da ti taj materijal imaš u ruci, znači ti si overila ulaznicu za nešto što se zove diskografija, karijera, a kako će to da bude... Primeri iz inostranstva, pričamo toliko.. Mislim, bendovi rade, izdaju za neke nezavisne privatne bilo kakve bootleg firme, i tek posle četiri-pet albuma neko se seti i kaže - ova pesma je jako interesantna, postane radijski hit. Time što si izdala nisi kupila tapiju na popularnost, ili bilo koju priču tog smisla - znači jednostavno imaš nešto da kažeš, da si se izdvojio od gomile bendova koji vežbaju, i koji možda nikada neće snimiti nešto slično. U tom smislu bi trebalo da nekako usmeriš svoje ambicije.

Ambrozić: Ne može ni da bude. Godine ’95. se završio taj period o kome si ti pričao. To su tvoja lepa sećanja, i onog momenta kada su informacije postale lako dostupne, ta vrsta novina je izgubila smisao, ne samo kod nas nego svuda u svetu - NME je sada NME. com.

Ambrozić: Novine o kojima ti pričaš, sve te novine ranije, u inostranstvu i kod nas su imale istovremeno ulogu informatora i nekoga ko ti donosi vrednosni sud - šta treba slušati, a šta ne treba, neka vrsta kritičnog vodiča kroz kompletnu popularnu muziku. To je jedno drugo vreme. Onog momenta kad je ta informacija postala toliko dostupna, da ti možeš direktno da komuniciraš sa bendom koji voliš - sada se zahteva potpuno drugačija vrsta prezentacije muzike, promišljanja muzike... Ti si sada slobodan da pratiš samo post-rock scenu ako te interesuje, i da li tebe interesuje zaista da u novini koja bi izašla kao takva, kao što ti sugerišes, čitaš recimo istovremeno veliki intervju npr. sa Madonom, pa onda neki esej o novozelandskoj alternativnoj rock muzici, pa posle toga da čitaš prilog o koncertu 50 Centa... Situacija je takva trenutno na tržištu da se, kao što sam rekao, toliko toga izautomizovalo, pa se to reflektuje i kod nas, insistira da ima novine i medije više kao jedan oblik komunikacije sa jednim sektorom tržišta. Čak se tamo istopila ta funkcija kritike koje se ti sećaš, a i ja sa nekom toplinom. Kritika je postala stvar PR-a i kritika tamo, osim na sajtovima kao što su Pitchfork, verujem da ga pratiš.

Ambrozić: I on je postao PR jednog drugog segmenta. Kritika je, na žalost, počela da gubi tu vrstu funkcije kulturnog vodiča - šta je vredno, a šta nije. Nažalost mislim da je trenutna situacija takva...

Ambrozić: Ja bih voleo da nije tako zaista, ali mislim da stvari globalno idu polako u tom toku.

Grujić: Da li si pratio šta je na naslovnim stranama magazina Mojo. Oni imaju sledeći repertoar naslovnih strana: Oasis, Bob Dylan, neko od Beatlesa, Stonesi, Bob Dylan, Led Zepelin, pa opet Oasis itd. To je takav segment tržišta - reizdanja.

Ambrozić: Mislim da sam razumeo šta si hteo da kažeš. Kada smo mi počinjali da pravimo Ritam, stvarno smo planirali da imamo jedan lični pristup, da promovišemo jedno malo subjektivnije pisanje, a to je opet bio odgovor na jedan nivo akademizma koje je tokom 80-ih godina dolazio iz one Poletove škole koja je obavila jednu dobru funkciju tokom 80-ih godina, pa je onda počela da se urušava. To je sad priča razvoja naše kritike, ali ja tačno da vidim da od 90-ih godina stvari počinju da se recikliraju, i da nemaš novi model razmišljanja, da ljudi idu utabanim stazama razmišljanja - znači ko sluša alternativni rock samo se dublje ušančio u to, ko sluša hip-hop sluša samo to itd.

Mogu vam reći, pošto sam jedan od osnivača Popboksa, da kada sam pričao sa Goranom Tarlaćem - koga nismo pomenuli, a koji je na žalost u bolnici - on bi potvrdio da je prva i jedina stvar koju sam rekao kao savet – nemojte uopšte da se usuđujete da pravite Popboks i da ga merite sa Džuboksom i Ritmom koga ste stavili tamo kao arhivu, ako ne mislite da napravite nešto puno bolje. Nemojte ni da sanjate o tome da pokušavate tako nešto da napravite, ako nećete da budete bolji. Mi smo bili dovoljno drski da verujemo da ćemo napraviti nešto mnogo bolje nego što je bio Džuboks, i ako neko u ovoj prostoriji ima tu drskost, i taj osećaj sopstvene misije, tu svest da može to da uradi, svaka čast, i ja ću uvek da mu pomognem da to i uradi. To nije problem, ali mislim da je vreme za nekog drugog da napravi tu novinu koja je bitna, a mi koji smo stariji, pogotovu mi koji imamo nekog iskustva ćemo svakako pomoći, ja koliko stignem pišem za POPBOKS, i uvek sam tu za savete.

Ðolović: Ja samo moram da kažem u vezi sa Popboksom, da pitam ljude. Sistem ocenjivanja na Popboksu - da li vam je realan za domaću muziku posebno, jer imamo paradoks, stalno pričam sa Goranom o tome, i to je uvek problem današnjeg pisanja i postavljanja muzičkog kritičara u prvi plan. Znači, da li je nama bitan njegov stav, da li ja čitam šta Dragan Ambrozić misli o tom bendu i toj ploči, i da li je taj kritički sud ustvari objektivan? Mi imamo paradoks na Popboksu, ja ne mogu stvarno da pristanem na to, da grupa Strip ima ocenu osam, da Aleksandra Kovač ima ocenu pet. Hoću da kažem da ljudi treba da rezonuju, i u tom sistemu vrednovanja na domaću muziku, kada već pričamo o tome kako stvari funkcionišu. Mislim, da li je to individualni pogled kritičara na taj album?

Ðolović: Ti mi kao zamenik urednika Popboksa reci da li je to redakcijski stav.

Grujić: Znači, Aleksandra Kovač ima ocenu 4. To je uređivačka stvar, o Aleksandri Kovač treba da piše neko ko se razume u muziku koju ona svira.

Ambrozić: Ima jedan problem koji je jako interesantan, ako smem, pošto imam malo uredničkog iskustva. Teško je naći nekoga ko piše o domaćem bendu. Lako je naći nekoga da napiše nešto o novom albumu Bruce Springsteena, U2, ili nekom novom bendu iz Sijetla.

Ðolović: Što je to toliko veliki problem?

Ambrozić: Postoje dve vrste problema. Prvi problem je kada znaš nekoga i gledaš ga svaki dan, i imaš teškoću prosto da izraziš neki sud o njemu pošto ste suviše bliski. Drugo, mislim da postoji problem kako domaći bend staviti u neki od postojećih kulturnih matrica. Ovde kod nas je veliki problem kako uopšte rock muziku postaviti, u koje koordinate u kulturi - to je mnogo veliki problem. Meni je inače pravo uživanje da pišem o domaćim bendovima, i uvek sam se nudio da sam pišem ako vredi.

Dejan: Mislim da je Toma pomenuo ključnu stvar koja nikada nije postojala, čak i u zlatno doba našeg muzičkog novinarstva, a to je ta podela koja postoji uvek u britanskoj štampi - znači nepogrešivo se zna da će stručnjak za hevi metal recenzirati hevi metal ploče, a neće recenzirati hip hop ploče da bi je zajebavao. To je u Srbiji uvek bilo, kao ne znam ništa o muzici neke grupe, ali kao baš bi ih malo zezao, pa ću da pišem o njima.

Ðolović: Trebalo je da predstavlja ono što i danas, taj neki alternativni pogled na savremenu muziku, znači da bude izdvojen iz tog glavnog toka koji je prvi program predstavljao. Mi smo uvek bili etiketirani na prvom programu kao previše alternativni, to je bilo vreme posle bombardovanja. Ideja je bila da to bude jedan posvećen pristup savremenoj muzici, i svim njenim žanrovima, uz neki osvrt na glavna kretanja u popularnoj muzici.

Ðolović: Jesmo, samo što sam ja imala utisak da će, ono što sam na početku rekla, da prosto postoji mesto za sve. Znači, ne pretendujem ja da uzmem mesto RTS-u ili B92, nego dajte samo tih 10.000 ljudi ili 2.000. Negde, ono što je Olja pričala u vezi sa Autoparkom, ona verovatno nema ambiciju da ide na Ušće. Mislim, možda će u jednom trenutku poželeti, i u tom smislu meni je samo zasmetalo što ne postoji ni taj minimum mesta na jednom prostoru, da ne bude tesno.

Onda se ispostavlja da sad, tom nekom čistkom, po odnosu prema stvarima, prosto nekom ne odgovara da to postoji, ne znam zašto. Nisam sklona teorijama zavere, ali da toliko baš nema čak ni onog latentnog fazona kao - ajde evo vam, nosite se, nema čak ni toga. Želi se da se urede stvari, ali baš preko nas, što je malo suludo i nisam sigurna da će svi radio papci i radio žapci... sve te radio stanice biti očišćene zauvek iz etra bez preimenovanja, kako sad stvari stoje.

Ðolović: Dnevni program je tako koncipiran. Mi smo napravili nekoliko koraka ka tome, pre svega u onim gostujućim specijalima, znači kada se bend snima u studiju.

Ðolović: Ne, u okvirima specijala emisije Kreni, kada Uroš snima bendove u studiju, znači to je vrlo pionirski, i to je isto jedan zanimljiv detalj: da su za pripremu trebali meseci i nedelje. U tom smislu ja mislim da tu treba da se stvari ležernije posmatraju, da bendovi mogu da budu malo nesavršeni, da mogu da se prikažu u nekom prirodnom svetlu i to je neki deo inicijative koji imamo, tu se Uroš Milovanović najviše trudi...

Ðolović: Nemam ništa protiv toga da se da kvota, čak sam i sama zacrtala sebi da bih rado puštala 20% domaće muzike, ali činjenica je da se desi u talasima da ima baš dobrih pesama nekad. To je opet ona priča – pakao individualizma kada je radio u pitanju, znači milosti i nemilost onoga ko pušta muziku, ako se njemu sviđa super, a ako mu se ne sviđa žao mi je.

Volela bih da postoji više interesovanja za domaćom muzikom, ali da to bude konstantno, da ne bude jedan mesec da imamo super pesme, sledeća tri meseca nema nikakve domaće muzike.

Dejan: Nije baš tako sjajan.

Dejan: Problem koji postoji kod mladih bendova postoji i kod afirmisanih. Zadnji put kada sam radio studijski album... od tada pijem lek za pritisak svako jutro i to me je koštalo desetine hiljada... nečega. Mislim, za to sam mogao da vodim kao decu na more. Nepostojanje industrije, jednostavno činjenica u kojoj se ti nađeš, da snimajući nečiji album finansiraš nečiji muzički ukus. Ja znam da ti voliš moju muziku, ali jednostavno, ti ćeš dobiti karte džabe preko radija, ovi ostali koji vole neće doći. Jednostavno nema para u tom poslu i to je činjenica. Postoje, kada je teorija zavere u pitanju... u ovoj zemlji jeste u jednom trenutku odlučeno da taj rock ’n’ roll bude jedna stvar koja ne bi trebalo da postoji. Pre svega, zato što za mene suštinska stvar kod rock ’n’ rolla nije u distorziranoj gitari, ili bilo kojoj vrsti zvučnog efekta koji postoji, nego je suštinska stvar kod rock ’n’ rolla to što pokušava da saopšti nešto u šta autor veruje. Autor zaista misli, za razliku od estradne scene, u kojoj autori svesno i vrlo otvoreno pišu stvari za koje misle da će se dopasti ljudima kojima se obraćaju. To je ključna razlika, i negde je neko odlučio da neko ko tu sad peva to što misli, nije naročito dobra ideja. To je ta strana. Druga strana je ono o čemu smo pričali ovde, a to je nepostojanje industrije, nekih osnovnih poluga industrije, znači menadžeri koji trebaju i njoj i meni. Menadžer je taj koji treba da novi bend uputi ka osvajanju tržišta, treba i meni da me spreči da pričam previše.

Ilić: Dodao bih da je bila jedna priča 80-ih godina o tome da je postojao prećutni sporazum između dve najveće diskografske kuće tadašnje Jugoslavije, PGP-a i Jugotona, da se podeli tržište, da rock i pop scenu uzme Jugoton, a narodnjačku scenu da uzme PGP. Ne znam koliko je ta tvrdnja istinita, ali sklon sam tome da poverujem s obzirom da je cela plejada bendova iz 80-ih, od Idola do Šarla akrobate i Električnog orgazma, izdavala za Jugoton i za RTV Ljubljanu. Kod nas je bilo malo toga, tako da praktično, možda su koreni svega toga, i onaj recidiv koji se sada javlja kod nas što se tiče narodne muzike, uticali da je ta podela na neki način izvršena, tako da sad bojim se da nema vađenja.

Ambrozić: Hteo bih nešto da kažem pošto sam urednik u Domu omladine. Originalno su bile zamišljene tri tribine sa Popboksom tokom juna, i vidiš da su skoro nesnosni uslovi, već je suviše vlažno i toplo ovde, ali ukoliko bude interesovanja, znam sigurno da Tarlać i momci iz Popboksa razmišljaju o tome da se nastavi na jesen, i da se produži sa nekim drugim temama.