Menadžeri: „Bendovi su lenji, ne donose novac i od nas očekuju previše“

Mesto: Mali klub Doma omladine
Vreme: utorak, 13. jun 2006.
Organizacija: POPBOKS.com
 

Goran Tarlać – POPBOKS: Dobro veče, hvala vam što ste opet došli. Da li zbog sunčanog vremena ili svetskog prvenstva, ove nedelje smo u nešto manjem broju. U svakom slučaju, vama koji ste došli hvala na tome. Kao i prošli put, takođe da napomenem, nadam se da se nećete pokajati zbog sadržaja večerašnje tribine, onoga što ćete ovde čuti. Večeras su sa nama, u drugoj sesiji Popboksovih tribina – Dijagnoza srpske muzičke scene, ljudi koji čine srž onoga što bi moglo da se nazove muzičkim biznisom kod nas, gledano sa različitih aspekata. Mislim na urednike koncertnih prostora, šefove izdavačkih kuća i menadžere.

Večeras sa nama je Petar Janjatović u ime izdavačke kuće Dallas Records, koji zastupa EMI za područje Srbije; Predrag Ivanović iz male koncertne agencije i izdavačke kuće Odličan hrčak; Marko Grubić koji večeras zastupa Mascom Music Publishing, poznatiji kao vođa grupe Vrooom; Ognjen Uzelac u ime PGP RTS-a; Rodoljub Stojanović u ime Multimedia Recordsa, zastupnik Universala za Srbiju i Crnu Goru, Bosnu i Makedoniju; i Zlatko Jošić iz muzičke redakcije Doma omladine, prostora u kom smo večeras. Eh, da, gospođa mama je pre mesec dana dobila obećanje da će večeras ići na koncert Sisters Of Mercy, tako da imamo sedmog pridruženog člana, Jošića mlađeg.

Razgovaraćemo o istim stvarima o kojima smo razgovarali i prošle nedelje, ja ću postaviti neka pitanja koja su prošle nedelje od strane ljudi koji su sedeli za ovim stolom postavljena u formi pitanja, i, što se mene tiče razgovor možemo da počnemo odmah.

Mehanizam rada tribine je isti kao i prošli put. Najpre ćemo razgovarati, a u drugom delu ćete vi imati priliku da postavite pitanja. Molim vas da sačekate mikrofon pre nego što postavite pitanja. Ne bi bilo loše da se predstavite, a to govorim zbog činjenice da će sve ovo kasnije biti audio i tekstualno objavljeno na Popboksu – sadržaj prošle tribine je objavljen danas. Biće takođe i emitovano na nekolicini radio stanica. Sve ovo je trebao da snima i TV Metropolis, međutim oni su zbog iznenadnog puta u Italiju ostali bez kamera.

Ognjen Uzelac - PGP RTS: Dobro veče svima. Pitanje je prilično opširno. Moj zvanični naziv tamo je rukovodilac poslovne jedinice. Poslovna jedinica takođe može da podrazumeva, a svi to jako dobro znate, vremenski, prostorni i praktični jaz. Deo velikog sistema RTS-a, diskografski gigant sam po sebi, koji je koliko-toliko uspeo da preživi u čitavoj ovoj ujdurmi u poslednjih 15-ak godina i koji će se, nadam se, smestiti na prvo mesto u sadašnjem sistemu muzičkih vrednosti. Što se konkretno popa i rocka tiče, PGP pravi određene vrste kalkulacija. Sistem toliki je koliki je – košta. Pop i rock muzika ovako organizovana kod nas, nije sama po sebi mnogo isplativa. To ljudi koji sede oko mene, mnogo bolje znaju. Ja sam u produkciji nepunih pet godina, i bavio sam se nekim drugim stvarima, muzikom najmanje. Bavio sam se pravima i otprilike znam kako je čitav sistem zamišljen. Znam kako izgleda u praksi, i tu je tek jaz. PGP je u poslednje dve godine napravio tu vrstu iskoraka, u smislu, ako već ne može da dobije, da bude bar na nekim pozitivnim nulama što se tiče pop-rock izdanja, ne bi li se vratio na stare staze. Očekujemo, a to je zadatak svih nas ovde, da onog momenta kada se tržište muzičkih vrednosti, etra pre svega, postavi na zdrave osnove, da će onda i prave muzičke vrednosti za koje ja iskreno, lično, što možda nije dobro zbog funkcije na kojoj sam, pokazati da je ta muzika isplativija.

Ognjen Uzelac: Po sadašnjoj zakonskoj postavci, koliko sam ja uspeo da razumem, a trudio sam se - PGP je stariji od televizije. Nastao je pod okriljem Radio Beograda, i kao takav je sa Radio Beogradom ušao u čitav sistem RTS-a, sada javnog servisa. Jedan od ključnih problema se odnosi na finansiranje, a drugi se odnosi na medijsku koncentraciju. Malo je problematično, zato što javni servis, sam po sebi ne može da se tretira kao klasično privredno društvo, kojima je zabranjena medijska koncentracija. PGP se orijentiše kao vlasništvo RTS-a, a nezavistan je od njega.

Ognjen Uzelac: To je bio prvi problem, drugi problem je taj što se PGP ni u kom slučaju ne finansira iz pretplate. To je prvo i osnovno, to je najveći problem PGP-a. On mora da počne da se ponaša kao potpuno nezavisno preduzeće u okviru RTS-a, zato što ne sme da ima dotacije iz RTS-a koje potiču iz pretplate. Ja sam apsolutno ubeđen u to da PGP može sam sebe da finansira, i to jeste u stvari moj cilj i cilj ljudi koji trenutno tamo rade, jer pokušavaju da ga svedu na pravu meru, a onda iz te prave mere da naprave prave vrednosti i ostvare naravno dobit. RTS iz svojih drugih prihoda, znači, postoje jasno odvojeni računi gde se vidi šta su prihodi od pretplate, od marketinških usluga, ali PGP nema veze sa pretplatom, iako bi to možda neki voleli. Ja bih najviše voleo da PGP postoji kao neka vrsta institucije od nacionalnog značaja. RTS bi bio javni servis sa sloganom – Vaše pravo da znate sve, a PGP – Vaše pravo da čujete sve.

Ognjen Uzelac: Apsolutno.

Ognjen Uzelac: PGP planira da pokrene čitavu seriju nazvanu Retrologija. Otprilike, redizajnirali smo stari RTB-ov znak, malo smo ga obrnuli, i otprilike bi trebalo to da se izvrti. Ne znam, ovde su ljudi koji čak bolje i od mene poznaju šta je to PGP, sasvim sigurno, šta PGP krije u svojim arhivama. Nešto krije, nešto ne krije, ali drago mi je zbog toga što neke stvari kriju, jer za neke stvari, ubeđen sam, nisu se stvorili uslovi da se tek tako eksploatišu. Mislim da je to prava stvar. Ja pokušavam unutar te kuće da stvorim zdrave osnove, i čekamo da na tržištu to može da se u punom obimu eksploatiše, da se pokaže koliko je to, u stvari prava vrednost. Mi svi na tržištu ne moramo da izmišljamo ništa novo. PGP to samo treba da izvrti unazad...

Ognjen Uzelac: Konkretno smo krenuli sa Oktobrom, mislim da su sledeći Džentlmeni, biće tu i Bajaga, EKV... ima dosta tih stvari.

Ognjen Uzelac: Trenutno smo u pregovorima sa par nekih, kako bih rekao, kultnih grupa, ali ne bih da ih najavljujem, još uvek, dok pregovori ne budu sigurno privedeni kraju.

Rodoljub Stojanović – Multimedia Records: Za sada jedini kriterijum koji je postojao je, da smo mi u suštini sa svim bendovima sa kojima smo sarađivali u principu, drugari. Ja nisam planirao da ulazim u domaću produkciju, i dve godine sam izdržao da ne uradim to, pošto je moja firma zastupnik Universal Music, za teritorije koje si malopre najavio. Krenuli smo kao distribucija, jer prvenstveno, da bi se bilo koji posao isplatio, vi morate prvo da napravite jedan određeni searching tržišta, morate da uradite dobru distribuciju, i da posle toga uđete u neku priču sa medijima koji moraju da vas podrže, da biste uspeli da izreklamirate sve to.

Te prve dve godine, mi nismo imali tu infrastrukturu. Počeli smo da je pravimo, i onda smo jedan od prvih albuma objavili grupu Block Out. To je bilo jedno od prvih izdanja. Zašto Block Out? Nikola i ja smo kumovi, drugari iz detinjstva. Sukob interesa. U svakom slučaju Nikola i ja se znamo dosta dugo, i on je izrazio svoje negodovanje u odnosu na sve dotadašnje ponude koje je imao, i negde smo seli, napravili nekakav dogovor, i probali to da ostvarimo, ja se nadam da smo uspeli.

Onda su redom dolazili i svi ostali bendovi, ljudi sa kojima sam ja do tada imao kontakata kao menadžer i čovek koji već 15 godina ima studio. Staća, koji je svirao do tada u Sunshinu, pre toga u Blood Bathu, je napravio svoj projekat koji se zove X Centar. Tu smo dosta uložili, s tim što smo kao i svi ostali morali da se pripomognemo sponzorskim varijantama, tako da su nam neke firme izašle u susret, jer ne bismo mogli da izguramo tako dobru produkciju, video produkciju naročito, da nije bilo sponzora. Onda su došla prva licencna izdanja iz Hrvatske, i tu smo se prvi put predstavili malo ozbiljnije tržistu i nekim ljudima koji su do tada mislili da imaju, recimo, na tim Hrvatskim izdanjima primat. Tu su Gabi Novak, Cubismo, Massimo Savić, i poslednji album Olivera Dragojevića smo uspeli da dobijemo, a to sve na osnovama koje se zovu music business. Nismo se takmičili finansijski sa velikim diskografskim kućama, jer nismo još uvek u situaciji. Naš prvenstveni i osnovni cilj je da napravimo bazu nečega, i da iz toga kao jako dobar program nečega što ćemo ponuditi nekom klijentu ili bendu, kako god se to zvalo, mi prelazimo u klasičan biznis, a ne više u nešto što može da se nazove - ljubavlju ka muzici.

Rodoljub Stojanović: Da postoji određeno razumevanje sa obe strane za početak, u smislu posla, puno rada i u smislu da ćemo mi da se potrudimo sa naše strane da uradimo sve što smo rekli i obećali – prvenstveno napisali i potpisali. Ima tu dosta interesantnih imena. U svakom slučaju, sa tim bendovima sa kojima sam radio, znao sam da diskografske kuće ne potpisuju ugovore. To je bilo vreme 90-ih, to je sve bilo trange-frange, kako ja to volim da kažem. Prvi put smo se pojavili sa tom varijantom, da postoji sa naše strane obaveza, i sa druge strane obaveza, i da svako sa svake strane da maksimum.

Rodoljub Stojanović: Bendovi verovatno bolje znaju nego ja. Svaki ugovor je drugačiji. Nijedan nemam unificiran. Nemamo odštampano hiljadu ugovora, zaključnicu, i sad dođu i samo popunjavamo ime, prezime. Sa raznim ljudima smo razne ugovore pravili, različite dilove.

Bane, eno ga tamo, može da vam potvrdi da smo napravili koprodukciju Bane iz grupe Rare. Pa smo napravili potpuno specifičan ugovor, napravili smo koprodukciju sa njihovom diskografskom kućom. Za razliku od, recimo, varijante kada diskografska kuća uđe, pa finansira sve od studija, video produkcije i svega ostalog, potpuno su različiti uslovi poslovanja. Znači, ako mi uložimo više, nama se više procentualno vraća, a ako postoji koprodukcija onda se, u zavisnosti od toga i... sad me pitaš neke stvari koje su kao i svakom drugom poslu.

Rodoljub Stojanović: Evo ja mogu da kažem da godinama postoji, priča između Rarea i mene. Ja sam pokušavao da objasnim grupi Rare da nije problem u meni, da nije problem u svim tim stvarima, mislim možda oni bolje znaju o čemu ja pričam sada, možda bi bila šira priča za auditorijum, ali otprilike, celo vreme sam ja pričao o poslovnoj, a ne o ličnoj strani. Znači, ja pokušavam celu stvar da prevedem na posao, a ja mislim da se i dalje cela ova stvar svodi na ličnu, a ne na poslovnu, i celo vreme pokušavam to lično da prebacim u poslovno, jer kad prebacite u poslovno, imate jedan totalno drugi odnos. Ja sam svakoj grupi koja je došla da potpiše ugovore sa mnom rekao, izvoli ugovor, idi kod svog advokata, razgovaraj sa njim i pročitaj šta smo napisali. Sutra kad dođeš i kažeš, ja sam ti rekao ovo, a ti si mi rekao ono, nema priče. Ja sam tu vrlo striktan, poslovan, ja sam direktor kompanije, i suvlasnik, neko drugi je vlasnik. Znači, koliko god smo mi dobri drugari, kumovi, sve ostalo, ja sam ljudima, svojim prijateljima rekao - izvoli neka ti advokat protumači, nemoj da ti ja tumačim tvoj ugovor.

Rodoljub Stojanović: Ako pogledaš kompletnu našu diskografiju, tih 15-20 izdanja koje si malopre pomenuo, možeš da vidiš da smo mi prvenstveno išli u pravcu kvaliteta, a ne nešto što je komercijalno. Znači, komercijalno je došlo zato što smo postavili sistem. Komercijalno je došlo sa strane, nije došlo odavde. Mi ni jedan srpski komercijalni bend nismo izdali, osim Marčela koji je nešto potpuno drugačije u odnosu sva ostala srpska izdanja. Znači, komercijalno, kada smo postavili sistem, i kada smo došli do sistema određenih vrednosti, koje su prepoznali naši partneri sa one strane, oni su nam dali komercijalne stvari. Pričam prvenstveno o Oliveru Dragojeviću i Massimo Saviću, tako da, to je ta komparacija između te dve stvari.

Rodoljub Stojanović: Na nekima da, na nekima ne.

Rodoljub Stojanović: Odgovor je - da. Ako su ljudi pratili ono što sam pričao, te prve dve godine smo napravili najbolji ugovor sa našom inostranom kompanijom, čiju licencu nosimo, znači, mi smo napravili takav ugovor da novac koji zarađujemo ovde, ono sto je profit, da ćemo prvih nekoliko godina ulagati u domaću produkciju i nećemo ga iznositi napolje. Naravno da se podrazumeva da smo platili proizvodnju diskova i autorska prava, ali ono što je profit, sve smo prelili u domaću produkciju.

Petar Janjatović – Dallas Records: Počeli smo da radimo u proleće 2003. godine, tačno na dan kada je ubijen Ðinđić, što će reći da prvih šest meseci te godine ništa nismo radili, samo smo gubili novac. Što znači da ove dve godine o kojima govori Rođa kod nas, ovih dana ističu. Ne znači, naravno, da razna izdanja nisam preslušao, da sam gađao svoje šefove u Sloveniji, Hrvatskoj jako želeći nešto da objavimo, međutim, jednostavno, nema love. Nije došlo do toga da se pojavio nekakav ozbiljniji profit koji može to da podrži, što ne znači da se za mesec dana nešto drugo neće desiti.

Petar Janjatović: I Rođa i ja to radimo, dakle, Rođa nešto od domaćih izdanja, ne samo svojih, nego i tuđih izvozi. Mi smo napravili neki dil i sa PGP-om, tako da smo napravili neku varijantu, pošto Dallas ima svoju liniju, svoje prodavnice u Hrvatskoj i Sloveniji, tako da smo neke stvari za koje procenjujemo da su zanimljive tamo dali.

Rodoljub Stojanović: Mi smo radili distribuciju svih naših izdanja, i radili smo ceo katalog B92.

Rodoljub Stojanović: Tako je.

Petar Janjatović: Pola si u pravu, pola nisi. U principu se ne skrivaju izdanja, jer svaka prodavnica želi da napravi profit. Međutim, medije je jako teško probiti, osim ako nisu neke izrazito efektne stvari, tipa rok zvezde do `91. godine imaju svoju protočnu medijsku moć. Recimo, Rođa ima dobro iskustvo sa Marčelom, pošto mislim da je medijski u Hrvatskoj Marčelo dobro prošao.

Rodoljub Stojanović: Mislim da, ali to je prvo izdanje koje je medijski prošlo. Mislim da je šest meseci pre toga Darkwood Dub prošao odlično, ali to je nešto što je prvenstveno lična zasluga njih samih.

Petar Janjatović: Pa dobro, ni Vroom nije loše prošao.

Rodoljub Stojanović: Ne znam, nisu u mojoj diskografskoj kući. Znam da smo radili dosta dobru kampanju za Darkwood Dub, i da su oni bili jako zadovoljni. Posle toga su imali dve-tri mini turneje od po nekoliko koncerata, po celoj Hrvatskoj, i mislim da tu postoji neka priča koju treba definitivno razbiti, ali s obzirom da radimo taj neki reciprocitet, mi uvozimo njihova izdanja, i ovde ih plasiramo, i oni to rade sa njihove strane. Mislim da to polako počinje da živi jedan svoj normalniji život.

Petar Janjatović: Pa znaš šta, štampani mediji su fleksibilniji, normalniji. Elektronski su problem.

Rodoljub Stojanović: Problem je, kada govorimo o tome, ja bih rekao da je potpuno drugačija medijska slika u tom elektronskom smislu kod njih nego kod nas. Znači, oni nemaju toliki broj radija i televizija. Oni to imaju svedeno na jednu normalnu meru. Kod nas je to preterano, i zbog toga, da kažem, skupog programa, jednostavno oni tretiraju na jedan određeni, drugačiji način, ali kod njih je publika okrenuta upravo ovome što je rekao Pera - štampi, okrenuta je radio stanicama, web stranama koje, recimo, imaju pet strana kod njih koje su čitane i koje imaju taj primat u tom muzičkom smislu.

Kod nas se taj deo, mislim da ćeš u drugom delu ove priče imati dodirnih tačaka sa ovim sto sam ja sada dotakao, a to je ta medijska slika i medijska priča ovde, tamo itd. Samo da ne mešamo sve te teme, ali u principu mislim da je kod njih čistija slika.

Marko Grubić – Mascom Music Publishing: U Hrvatskoj to još nije izašlo, trenutno je na granici. Tako da u narednih par dana bi trebalo da se pojavi u prodavnicama, ali mislim da je ovo kuriozitet, da mi nemamo distribuciju, znači Automatik Mascom-a koji nas je izdao u Hrvatskoj i Sloveniji, nego imamo Nikino izdanje grupe Vroom za Sloveniju, album Evolucija, Menartovo izdanje za Hrvatsku albuma Evolucija. Oni su u maticama, da tako kažem, to štampali. Pojavilo se u prodavnicama, i eto na tom koncertu u Zagrebu smo praktično krenuli u promociju, i da se nadovežem na ovu priču koja je apsolutno tačna. Relativno je lako, sudeći bar po našem iskustvu, doći do štampanih medija, do posećenih sajtova, radio stanica. Sasvim druga situacija pojaviće se u Hrvatskoj u okviru nekog TV-a. Ja sam za sada imao iskustva, odlične kritike su nam izašle po svim medijima koje sam pominjao, međutim, na TV-u se još nismo pojavili u Hrvatskoj, iako ljudi iz Menarta pričaju suprotnu priču, da je to sada itekako moguće, ali ostaje da sačekamo naredni mesec ili dva, da vidimo da li će se to desiti. Mi ćemo ići još dva puta u Zagreb do kraja godine. Ići ćemo na jedan festival u Sisak i imaćemo turneju od sedam koncerata po Istri u avgustu. Oko svega toga bi trebalo da bude neke kampanje, tako da, kada budem video kako to izgleda, moći ću da kažem nešto više na osnovu ličnog iskustva.

U Sloveniji je sasvim druga priča. Kada smo snimali promotivni koncert u Ljubljani, svirali smo još 5-6 koncerata po mestima u Sloveniji. Pojavili smo se, dakle od Dela, koji je tamo čitaniji od naše Politike nekih 3 puta, do raznoraznih sajtova. Mislim da je bila nacionalna televizija i još dve televizije su nas snimale, tako da, za Sloveniju mislim da ne važi ta priča. Naravno važi priča, sad, kao vi imate izdanje, imate spot, pa da li će taj spot biti deo programa, popunjavati one rupe, bio deo takozvanih košuljica, to je stepenik više, ali bar ovaj deo koji se tiče prikaza određenog događaja, albuma itd. u Sloveniji, mislim da ne postoji problem ni sa jednom vrstom medija.

Marko Grubić: Mascom Music Publishing nije izdavačka kuća u kolokvijalnom smislu reči. Mi se ne bavimo štampanjem diskova i prodajom diskova.

Rodoljub Stojanović: Diskografska kuća se bavi time, pogrešan izraz. Diskografija je štampanje diskova i umnožavanje, prodaja i distribucija, a vi se bavite izdavaštvom, vi jeste izdavačka kuća. To što se kod nas dve reči non-stop mešaju, izdavaštvo je izdavaštvo, a diskografija je diskografija.

Marko Grubić: Tako je, dakle, kažem u kolokvijalnom smislu nismo izdavač. Mi se bavimo eksploatacijom autorskih prava, u jednoj rečenici.

Marko Grubić: To znači, kad autor stvori jedno autorsko delo, hajde da se zadržimo na muzičkom autorskom delu, automatski za to delo su vezana tzv. autorska prava koja imaju svoj moralni i svoj imovinski deo, da sad ne držim dugo predavanje. Od tog momenta on je slobodan tim pravima da raspolaže, dakle niko nema prava da iskorišćava to delo ni na koji način, osim u jako retkim slučajevima koje ne bih sada da apostrofiram, da zbunjujem, bez njegovog odobrenja. Njemu je često u interesu da ta prava ustupi tzv. publisheru, što smo mi, ne bi li se on bavio efikasnije od samog autora eksploatacijom autorskih prava, a zauzvrat određeni procenat od prihoda dao samom autoru. To u praksi znači da svako eksploatisanje autorskog dela, ali, znači odvojimo snimak autorskog dela –apstraktne kompozicije, bi trebalo da se na neki način naplati. To znači svako javno emitovanje, svako javno saopštavanje.

Marko Grubić: Zaštita autorskih prava nije baš pravi izraz, mi tu nastupamo sa biznis pozicije, i autor ima biznis odnos sa nama, ništa mi tu njemu ne štitimo, nego se mi trudimo zajedno da skupimo neke pare od eksploatacije autorskog dela. Sistem je prilično komplikovan. Najčešće se većina tih autorskih prava koje sam malopre pomenuo, a koja uključuju i pravo, između ostalog mehanička prava, na umnožavanje tog dela, kao što rekoh, javno saopštavanje i javno emitovanje, distribucija dela.

Marko Grubić: Ima ih mnogo, Kornelije... I zavisi, ne radimo sva ova prava koja sam ti rekao, mislim da je bitno pomenuti pravo na sinhronizaciju i pravo na adaptaciju.

Marko Grubić: Da.

Marko Grubić: Non-stop pokušavam da kažem da je priča vrlo komplikovana. Još uvek sistem naplate kod nas nije stao na prave noge. I dalje je stepen ilegalnih pojava u ovoj oblasti na izuzetno visokom nivou. Znači, počevši od činjenice da vi imate gomilu knjiga sa tekstovima iz pesama, notnih knjiga, gde ljudi to izdaju, distribuiraju, prodaju, ni na kraj pamet im nije da pitaju autora, što je realno krivično delo, do upotrebe dela za ring-tonove, znači neovlašćena adaptacija dela. Meni je bilo potrebno sigurno sedam-osam meseci da uopšte ubedim te takozvane content providere da potpišemo ugovore. Sad je sledeći stepenik da poštuju taj ugovor. Većina, kako bih rekao, prava sa spiska autorskih prava, onih koji ulaze u domen autorskog prava i mi ostvarujemo kroz SOKOJ. SOKOJ naravno ima problema za najmanje tri tribine ovde. Naš SOKOJ mislim da uspe da skupi prihod koji se raspodeljuje na sve autore koji, grubo govoreći, pet-šest puta manje nego Hrvatske, ne znam koliko puta manje nego Slovenačke. Bukvalno 30-40 puta manji nego Mađarska. Drugim rečima to znači, ja kao autor u Vrooomu, samo da sam Mađar, sa ovim rejtingom, ja bih bukvalno od Mađarskog SOKOJ-a živeo jako dobro.

Predrag Ivanović – Odličan hrčak: Odličan hrčak kao izdavačka kuća, je deo d.o.o. koje se bavi organizovanjem koncerata i izdavaštvom. Ta potreba za izdavaštvom je nastala pre svega iz potrebe grupe Jarboli za pojavljivanjem njihovog EP izdanja Uslovna sloboda, to je bilo pre godinu-dve. Posle toga imali smo još dva izdanja, to je sve bilo pod okriljem firme Mojo Beat. Imali smo izdanje grupe Popečitelji Ko radi?, imali smo izdanje knjige i cd-a Ključ i lav, Zorana Kize Radovića, pevača grupe Presing, i cd je išao uz knjigu.

Predrag Ivanović: To se tako vodi, koncertna agencija. Ja se dugo vremena bavim organizovanjem koncerata u smislu da organizujem koncerte po teritoriji današnje zemlje nam Srbije i ex-yu prostora za nekolicinu bendova i pomažem im pri organizaciji nekih koncerata.

Predrag Ivanović: Ne može se tako reći. Ja sam pre svega, moram da napomenem da Odličan hrčak kao koncertna agencija i kao izdavačka kuća ne ide po nekom strogom poslovnom principu. Više se zasniva na nekim ličnim kontaktima, poznanstvima i poverenju pre svega. Tako da, mi nismo postavljali nikakve uslove bendovima po pitanju saradnje, nikakve potpisane ugovore. Zahtevati od nekoga da zavisi od tebe, ta njegova nazovi muzička karijera, ne znam, neki period pola godine, godinu dana... Bitno je, pre svega reći da svaki bend ovde, i svi ljudi koji sviraju u poznatijim bendovima žive maltene na ivici životne egzistencije, tako da njih uslovljavati bilo kojim uslovima i insistirati na nekim pravnim normama, po meni je krajnje neukusno.

Zlatko Jošić – Dom omladine: Otprilike da, nije samo to, ali za ovaj deo o kome se ovde priča, to je najinteresantnije.

Zlatko Jošić: To su sve relativne stvari, kao što je relativno sve ovo što se ovde priča. Prvo da kažem, pošto sam ja u stvari najmanji deo mog života i moje biografije predstavljao ovo malo sto sam u Domu omladine, ovih poslednjih godinu dana, ja sam odmenadžerisao i odradio koncerte skoro svim domaćim bendovima u poslednjih 15 godina. Mislim da jedino Van Goghu nisam napravio koncert, svima ostalima sam nešto napravio, osim ovih mlađih, pošto sad ne znam, ovde ima dosta mlađeg sveta, oni se mene ne sećaju, stariji me znaju - srednje ime Zlaja KST.

Prošlo se tu koncerata... Mislim, sad napraviti neku paralelu kako to funkcioniše na svetskom nivou kada radiš u nekom prostoru, koncertnom, ovo je ustvari, kako Englezi zovu Venue, odnosno koncertni prostor. Kako to funkcioniše na Zapadu i kako to funkcioniše ovde, to nema veze jedno sa drugim.

Mi pokušavamo da radimo što više koncerata i da što više damo nekakvih dobrih uslova ovde, u Domu omladine, za neke svirke, manje ili veće. Mi raspolažemo sa ta tri prostora pa je onda to zgodna prilika za manevrisanje, prebacivanje koncerata iz jednog drugi prostor.

Principijelno gledano, ono što je dobro za srpsku rok scenu, to je ono što je u konkurentsku kuću SKC, za direktora došao čovek koji zna nešto o muzici, to je Cera - krajnje otvoreno da pričamo, konkurencija je, jeste. Mi smo otvoreni konkurenti, stalno se bijemo oko koncerata, oko preuzimanja, ali je realno u odnosu na ono kako je to bilo pre... recimo, ti si pre samo tri-četiri godine imao u oba prostora dva direktora koja su otprilike negde u prolazu videli gitaru. Sada je drastično bolje. Ja ću sada pričati samo sa naše strane, posle toga ono što je bila sledeća tačka, to je da je prvo došao moj dragi kolega Dragan Ambrozić, pa onda ja, pa smo onda napravili neki plan, ideju, da od Doma omladine pravimo jedno pravo, ozbiljno koncertno leglo gde će moći da se radi sve i svašta, pa imamo mi tu i neke šire planove. Reci mi šta tebe ustvari zanima?

Zlatko Jošić: To je stara priča, i nema veze sa muzikom koliko ima veze sa ovdašnjim mentalitetom. Dakle, ako postoje dvojica obućara u ovom gradu, oni će napraviti radnju jedan pored drugog, znači, jedan drugom za inat. To veze nema sa životom. Mi se svi jako dobro poznajemo. Svi mi koji sedimo ovde za stolom, i oni koji su sedeli prošle nedelje i oni koji će sedeti narednih nedelja, svi se jako dobro poznajemo, ali to nas i dalje ne sprečava da jedni drugima podmećemo, da pravimo sitne zezalice, ili da bude ona čista najsrpskija moguća varijanta, ma bole me... šta ima tamo, ja ću da radim ovde.

Zlatko Jošić: Ne bih se složio, procenti su prilično obrnuti. U ovom slučaju je sasvim slučajno u našu korist, pošto je kod nas bio KKN, koja je imala otprilike pet puta više ljudi nego tamo što je bilo, pa su onda procenti malo obrnuti.

Zlatko Jošić: Ne bi bilo 20% više ljudi, tamo bi bilo uz malo sreće 100% više ljudi.

Zlatko Jošić: Dobro, ali šta ja sad tu mogu da uradim. Mi smo najavili taj koncert, objavili ga ranije, oni su znali šta, kad i kako. Mogli su da pomere jedan dan napred, pozadi. Mogli su da rade šta hoće, zakazali su baš za taj dan, to je njihova volja, ali, ja idem i dalje od toga, nema to nikakve veze. Zašto bi smo se mi zbog toga svađali ili raspravljali. Mislim da u oba benda, oni su i dalje drugari...

Zlatko Jošić: Oni koji su hteli da vide te iste večeri oba benda, da, ali ovo je veliki grad pobogu, imaće oni prilike da vide i jedne i druge, i KKN ponovo i Veliki Prezir. Ja se slažem sa tobom da to nije trebalo da se dogodi. U ovom konkretnom slučaju, nismo mi krivi. Ali, principijelno gledano, to je nebitno, to bi se sada svelo na lično prepucavanje, da li je on rekao meni, ili sam ja rekao njemu, to je nebitno. Dovoljno je veliki grad... mislim, ovo je u suštini malo selo, da se razumemo.

Ono što je Rođa pokušao da kaže između redova, ili Ogi i Pera, da probam ja da prevedem u dve rečenice šta su ljudi pokušali da kažu, pošto si me zato doveo, da bih lajao. Sad ću ti reći vrlo jednostavno, svako ko uzme digitron u ruke, ako ne ume da sabira sitne brojeve, i sazna kako se kreću tiraži domaćih diskova, znaće jednu glupu i banalnu stvar, a to je da smo mi jedno slatko i malo tržište. Od kako se raspala stara Jugoslavija - za kojom će najviše da plače Pera, pošto je on tada bio najaktivniji, plačem i ja pošto sam ovde drugi po starosti, pa se najbolje sećam - otišlo je sve dođavola, otišlo nam je tržište, tržište nam je propalo i opustošeno je. Izdavaštvo se ne isplati, koncerti se jedva isplate, znači, sve se svodi na smešne cene karata i još ponešto.

Zlatko Jošić: Ja sam to radio dosta godina. Imamo sa obe strane priču, kakvi su nam muzičari, dobri su nam menadžeri, da se ne lažemo.

Iz publike: To nije tačno.

Zlatko Jošić: Ja koliko imam lepih iskustava sa muzičarima, isto tako ih imam i loših. Ja sam se godinama bavio menadžerisanjem, radio sam sa mnogim bendovima. Jednostavno sam pre par godina kada sam posle one čuvene rock`n`roll turneje za izbore ostao da radim samo sa Negativom iz tog razloga što sam bio malo kivan na to sve što se dešavalo okolo. Moramo da tražimo korene problema, a koreni problema su u malom tržištu, to je ono, mala bara puno krokodila, nema para. Ovde dva čoveka žive od ovog posla, maltene u celoj zemlji. Pričamo o nekim fiktivnim stvarima. Ja moram da otvaram kafić da bih preživeo. Muzičari moraju da imaju posao, ne mogu da žive od muzike. Nemoj mi reći da Jarboli žive od koncerata, ljudi, uozbiljite se. Ne može da živi, maltene, Van Gogh od koncerata. Znači, pričamo o tome šta je realno, čim tu ima nekih problema, da se potežu razna pitanja, nije lako. Sve je u principu borba. Borba se svela na to da smo mi koji smo radili te koncerte, radiš sa po tri četiri benda pa nahvataš dovoljno para. Ne može, recimo, gitarista Jarbola da svira u četiri-pet bendova, sa te strane lakše meni, sa one strane lakše njima. Malo skačem sa teme na temu. Otprilike to si hteo da saznaš.

Zlatko Jošić: Rekao sam ti, to su klasične priče, da li je on uzeo 100 evra, da li je uzeo 200 evra. Ono što je problem je to što, kad nema para, onda je jako malo ljudi koji hoće ozbiljno da rade. Sad pričamo o kritici sa menadžerske strane. Ja sam se izmakao iz tog dela priče. Kažem, još pre četiri-pet godina, lično ne mislim da su se kolege koje su se u međuvremenu time bavile nešto proslavile, niti sam video da je neko povukao dva-tri pametna poteza zaredom. Osnovni problem je što muzičari očekuju mnogo od nas, a da bi mi mogli mnogo da uradimo, mi moramo imati, opet sa jedne strane materijalna sredstva... vrtimo se u krug.

Zlatko Jošić: Jesam, na žalost jesam. Radio sam sa tri-četiri benda. Jedino je tako bilo moguće, sa jednim bendom ne može. Odnosno moglo je, uspevao sam dok su KKN dobro radili, do te turneje išlo nam je sasvim solidno i bio sam menadžer Negativu gde je išlo, funkcionisalo. Ali kažem opet, u jednom i drugom slučaju to sve je funkcionisalo zato što smo imali obostrano poverenje, i to je fukcionisalo dok je funkcionisalo. Malo sam kratak da ti objasnim jednu stvar, da moraš povlačiti neke poteze, moraš imati dobre ideje. Ne svodi se sve to samo na ono, zakazati koncert u Donjim Plačkovcima, onda tu često mnoge stvari padaju, zato što koncert u Donjem Plačkovcu može da zakaže bilo ko, da kaže - stavite mi tamo ozvučenje. Ono što je srž problema kada se priča o menadžerstvu, moramo prići malo zapadu. Menadžeri na zapadu nisu samo... postoji velika razlika između toga šta je promoter, a šta je menadžer. Promoter je čovek koji samo uradi koncert, menadžer je onaj koji vuče konce iza cele grupe.

Zlatko Jošić: Nisam primetio u poslednje vreme.

Rodoljub Stojanović: Da, ovo poslednje - da. Znači ja sam najnormalnije mogao da živim. Godine 2000. sam radio tri turneje. Radio sam turneju Orthodox Celts, radio sam turneju Eyesburna i završio sam tada već pošto je ’99. počela turneja Van Gogha, završio sam je 2000. godine. Nisam radio uporedo sve tri turneje nego su išle jedna za drugom, otprilike svaki bend je odsvirao... Van Gogh možda najviše - 120 koncerata, Eyesburn je odsvirao nekih 80 koncerata i mislim da su Celtsi odsvirali nekih 60 koncerata.

Rodoljub Stojanović: Ja mislim da jesu, jer ja sam živeo, ja sam se tada oženio, dobio sam dete i moja porodica je živela od tih para koje sam ja zaradio na tim koncertima.

Rodoljub Stojanović: Ne, to je bila pozicija menadžera. Moram da se nadovežem na Zlajinu priču, a priča ide malo šire. Praktično, vi u jednoj ličnosti imate nekoliko funkcija koje morate da uradite zato što u tom trenutku tržište kao takvo ne postoji, odnosno postoje neki diskografski dilovi, znači diskografska kuća štampa diskove, prodaje ih, i eventualno dobijete neku vrstu minimalne promocije, u smislu aktivne reklame, ali zaista minimalno. Sve ostalo je na vama, morate da osmislite turneju, morate da osmislite marketing, morate da osmislite PR, promociju, naravno to radite sve u dogovoru sa grupom. Kada to sve uradite onda je na vama da to i sprovedete u delo.

Na kraju svega, mogu da kažem, zašto kažem na kraju svega toga, zato što i najmanji deo svega toga je koncertni deo. Koncertni deo je najmanje 20% vremena koje ste potrošili ukupno od 100%, a 80% je jako puno rada i jako puno gostovanja, emitovanja, marketinga, obilaska svega onoga što i mi danas pokušavamo da postavimo kao standard kroz ovu priču sa diskografijom. Konkretno, ja u Multimediji imam poseban deo firme koja se bavi PR-om i promocijom, poseban deo koji se bavi marketingom i deo koji se bavi menadžmentom.

Znači isključivo se bavimo u funkciji proizvoda. Ne bavimo se koncertnom promocijom. Kada mi uradimo svoj deo posla kako treba onda grupe mogu da rade svoj deo posla. Na žalost, u nekim slučajevima nismo imali tog menadžera koji bi bio praktično ta ličnost između nas i benda, pa bi radio taj deo povezanosti svake aktivnosti, da bi mi mogli da ispratimo to – svirali ste ovde, pustili smo informaciju novinama zbog toga i toga itd. Još uvek škripe te neke stvari, znači još uvek mi radimo i dorađujemo sve te stvari, ali recimo u slučaju Marčela, to potpuno drugačije izgleda. Možda su ljudi imali prilike da vide njegovu vrstu nastupa.

Rodoljub Stojanović: Naša uloga u svemu tome je da smo mi prepoznali kod njega jednu drugu vrstu kvaliteta koji možda nisu videli u njegovoj prethodnoj diskografskoj kući. Ja sam kao što možda znate, seo sa njegovom diskografskom kućom, sa kojom je on imao potpisana tri ugovora za naredne tri ploče, seo i dogovorio se oko finansijskog obeštećenja diskografske kuće koja bi time zaradila na te tri ploče.

Rodoljub Stojanović: Mi pričamo ipak o skromnim iznosima novca, ali sam ja negde prepoznao to, shvatio sam njegov kvalitet, ali kad sam ja to shvatio. Prosto je Marčelo napravio, ako se sećate one numere Gola vera zajedno sa X Centrom, i pošto sam im ja omogućio da snime tu numeru kod mene u studiju, ja sam došao u studio da upoznam tog Marčela o kome je tada krenulo nešto da se priča, shvatio da je on jedan skroman, pametan dečko. Da nije nadobudan, da hoće puno da radi i da zna šta hoće u svom životu.

Rodoljub Stojanović: Da.

Rodoljub Stojanović: Prestala je onog trenutka kad dođe možda do prezasićenja sa jedne strane, a sa druge strane kada se naša viđenja stvari potpuno raziđu.

Rodoljub Stojanović: U smislu viđenja stvari da u datom trenutku grupa može da odluči da više nije dobro ići u tom pravcu u kom smo krenuli, jer ja na početku svake karijere... evo vratiću se na Sunshine. Kada sam ja razgovarao prvi put sa Banetom iz Sunshina, razgovor je tekao ovako: Vidi Bane, ja bih sa tobom napravio jednu ozbiljnu priču na nekoliko godina. Ti od sadašnjeg KST-a u kome nastupaš imaš puno fanova, 300 do 400 ljudi. Mi možemo čitavu ovu priču da dovedemo do toga da imaš 5000 ljudi. Bane se nasmejao i rekao mi – „Brate, ti mene zajebavaš“. Ja sam rekao ne, ajde da mi radimo na tome. Ja ću da radim svoj deo posla, ti nemoj da brineš...

Rodoljub Stojanović: Može u jednu – rad, jedna reč.

Rodoljub Stojanović: Rad, sedneš i radiš po projektu u koji veruješ.

Rodoljub Stojanović: Nije sporno ni danas da većina grupa ima dobre pesme. Oni moraju da rade za sebe. Moraju da učestvuju u tome. Znači, najlakša stvar je doći do ovoga. Nekada je to bilo kao bauk, davili su Bjesovi, ’94-te su dobili cd od ITMM-a, a ostali bendovi nisu, znači prodali su 1000 kaseta. Danas, ovo je nešto što je osnovno sredstvo za rad. Bez ovoga ne počinjemo razgovor (pokazuje na disk).

Ognjen Uzelac: Hteo sam da kažem da čitava priča možda ide u pogrešnom smeru. Ako mogu da napravim slobodnu metaforu, ovo mi se čini kao opremanje kuće nameštajem, a da nisu gotovi zidovi, da nisu stavljeni prozori, vrata, krov i urađene neke najosnovnije stvari.

Ognjen Uzelac: Hteo sam da kažem da ovde ne treba izmišljati toplu vodu. To je najosnovniji problem. Mala bara, puno krokodila. Mali su i krokodili, i bare oko kojih se ti krokodili tuku.

Ognjen Uzelac: Ali nismo mi tržište, zanemarite sve izdavačke kuće ovde, ovo je problem kojim država treba da se pozabavi. Vi morate pre svega da znate... Marko je pomenuo priču o publishingu, autorskim pravima...

Ognjen Uzelac: Mislim da je to jedini način, jer onog momenta kad vi... Pretpostavka je da ovo tržište, tržište etra vredi, ako smem da lupim 5 miliona, 7 miliona evra. Znači to je tržište, to je živ novac. Ovde niko nije naplatio pare osim možda od RTS-a, od Pinka, Metropolisa.

Ognjen Uzelac: Upravo ono o čemu smo ovde pričali. Znači suština je u poštovanju autorskih i srodnih prava. Onog momenta kada vi čujete zvuk negde, vi morate da shvatite da se on sastoji od tri komponente: od autora, interpretatora i od onoga koji je uložio novac u taj snimak. Svi oni moraju da se naplate od onoga koji koristeći taj snimak, taj zvuk privlači mušterije, čini im boravak u njegovim prostorijama ugodnim, pravi program od toga. Diskografija ovakva kakva je prestala je da bude diskografija zato što je ovo postalo neisplativo. Ovo je jako jeftino. Piraterija je jako velika. Suština novca u diskografiji, u izdavaštvu muzičkom, kako god ga nazvali je u emitovanju, znači novac treba uzeti od onoga koji ga imaju tj. od onih koji ga zarađuju koristeći muziku.

Ognjen Uzelac: Zamisli da su to dva odvojena preduzeća iako to pravno nisu. PGP koristi kao i svi drugi proizvođači diskova, nosača zvuka, dužan je da plaća autorsku naknadu SOKOJ-u, tom famoznom SOKOJ-u koji radi kako radi. Mislim da PGP to jedini radi kako treba, da ne grešim dušu, pretpostavljam da postoje i druge izdavačke kuće koje to rade. Znam da to na tromesečnom nivou to PGP košta oko pola miliona dinara, samo što se autora tiče. Ne postoji društvo za zaštitu interpretatora koje takođe postoji u uređenim zemljama zapadnih ekonomija. Osnovana je agencija, udruženje izdavača OFPU, verovatno ste čuli za nju. To je društvo koje zastupa treću komponentu na jednom snimku. Znači mi imamo, ne formirano tržište, nego osakaćeno. Mi smo jednostavno `91. godine stali, i mi samo treba da zaboravimo šta se dešavalo ovih 15 godina i da primenimo gotove modele, koje će ova država nekim dekretom, policijom, vojskom nametne neke stvari. To su Hrvatska i Slovenija jako dobro uradile. Zato je sad fazon prodati 5.000 diskova, i nije problem sto se tamo niko ne pojavljuje na televiziji. Tamo će ljudi od emitovanja zaraditi pare.

Zlatko Jošić: Hteo sam da kažem jednu stvar. Ne samo što je ovo tržište poprilično zaostalo, nego, ovde su na delu, ne znam zašto niko ne pokreće to pitanje... Ovde deluje jedna klasična opstrukcija tržišta koja se radi po uzoru na, pošto su ljudi uglavnom svi kompjuterski pismeni, i svi znaju kako Bil Gejts, kako Microsoft uništava druge firme. Oni otkupe program, ugase ga i naprave svoj drugi koji prodaje. Njemu nije nikakav problem da par miliona dolara tamo nekom, kojeg će da ugasi zato što pravi konkurenciju njegovom programu. Ono što imaš ovde, a to je ono što radi sada Pink sa ovim izdanjima od 150 din. koja se prodaju. Ja sam bio protiv toga što je to i PGP uradio sa nekim izdanjima, ali poneo se za tim jer je morao, zato što je morao da prati korak, ali to je počelo. To je potpuna destrukcija i uništavanje tržišta. Šta postižeš time što prodaješ diskove za 150 din? Postižeš to da onda kada se pojavi izdanje Vrooma, Jarbola, bilo kog benda, ne može da izdrži takvu trku, nego mora da ima normalnu cenu diska od 1000 din, i onda će svi da pogledaju i da pljunu i njega i njegovu izdavačku kuću iz sve snage, jer kad može Željko Joksimović da prodaje po 150 dinara koji si mi sad pa ti da naplaćuješ disk 1000 dinara. To su stvari koje se rade svesno radi uništavanja tržišta i uništavanja konkurencije, ali to nije dobro zato što se time uništava kompletno tržište. Razumete šta hoću da kažem.

Ognjen Uzelac: Ja zastupam tvoje stanovište i protivnik sam te kiosk kulture, ali plašim se da će muzika uopšte prestati da postoji na nosačima zvuka, i potpuno je suludo ići na veštačko držanje cena. Mi imamo fantastičnu situaciju da sa ovim, uslovno rečeno, alternativnim bendovima kojima PGP može da se pohvali, recimo zauzima prvih pet mesta B92, a da je to recimo izdanje na godišnjem nivou neko 15 mesto po prodavanosti.

Zlatko Jošić: Na spotu Korna Y’All Want a Single vam je sve lepo napisano ko ima priliku da nađe taj spot. Sve se nalazi u ciframa, kako to funkcioniše u svetu. Da Sony objavi nedeljno ne znam koliko hiljada izdanja, od čega su dva komercijalna, ostala mu služe samo da bi pokrpio ostalo, i na osnovu ta dva zaradi pare za ostalih 998 otprilike. To je o čemu ja pričam, to gašenje tržišta koje i u svetu postoji. Tržište postoji, evoluira i menja se, kako što su se 80-ih godina pravile mamutske turneje da bi se prodavale ploče, ali su turneje bile u minusu. Vremenom je to evoluiralo da sada stižemo do toga da su sada trenutno jedini način za opstanak grupa festivali. I to je ta moda festivala koju sada imamo u Evropi non-stop. Vidim da sam malo skrenuo sa teme, pa ne bih mnogo da elaboriram.

Rodoljub Stojanović: Da. Sticajem nekih okolnosti pre godinu dana, na skupštini diskografa ja sam postao predsednik Upravnog odbora i imam sve podatke. Svetsko tržište je oštećeno u SCG za nekih 25 miliona dolara, to je procenat stranaca. Postavljaju se razna retorička pitanja, šta da nije to tako, ili da je ovako, u svakom slučaju nas terete za nekih 25 miliona dolara da je oštećeno strano tržište. Ja moram da se nadovežem na Zlatkovu priču o kiosk izdanjima, u tom smislu da kažem da je nama u prvih četiri meseca prodaja stranog kataloga porasla za 100% u odnosu na 2005. godinu.

Rodoljub Stojanović: Zbog kiosk izdanja. Znači ako ne potrošite novac na domaći disk, vi ćete ga potrošiti na nešto drugo, odnosno linija potrošnje građana je ostala, samo što nećete više trošiti na KKN, Jarbole, Block Out ili bilo koji bend od 600 din, i te pare ćete prebaciti u svoj budžet za novi album Madonne, Metallice, RHCP ili Stinga, to je prosto i jednostavno. Znači ništa se tu nije promenilo, tržište je ostalo isto. Ja sam jako zahvalan Pinku sto je sam sebe upropastio i ako sam im ja pričao da politika cena je nešto što je jako bitno za jedno tržište i da mi u svom katalogu imamo disk i po četiri evra, i po šest, 20 i po 100 evra.

Petar Janjatović: Samo se naslanja na urušavanje koje se generalno dešava, tako da time ubrzavaju proces. Ja se potpuno slažem da najverovatnije za četiri-pet godina izdanja neće postojati uopšte, zato što deca imaju iPodove i zato što skidaju sa Neta sve što hoće da skinu.

Rodoljub Stojanović: Pitanje da li neće postojati ili hoće postojati. Kao što su pričali za ploče i kasete, pa i dan danas postoje ploče i kasete.

Petar Janjatović: Dakle, mi ovde nismo pripremljeni naravno zato što ova zemlja to ne može da podrži, a svet jeste pripremljen, sve što downloaduješ – platiš. To što se ovde u ovom trenutku ništa ne zna, i ko zna kada će to biti realizovano kod nas, to je drugo pitanje.

Predrag Ivanović: Jedan jedini razlog postoji zašto je to objavljeno, a objavljeno je bukvalno dva dana nakon masteringa ploče i nije bilo nikakve ni želje ni volje za čekanjem i traženjem izdavača - nije se videlo ništa na vidiku i objavljeno je čisto da ploča izađe na vreme. Ploča se radila dve godine, i bilo je bitno da se ploča pojavi. Ja od te ploče očekujem samo da vrati uloženi novac u samo izdanje, u spotove, studio i to je to.

Predrag Ivanović: To je bio minus.

Marko Grubić: Dakle pošto Vroom naravno nije deo velike svetske muzičke industrije onda su i sva ta naša putovanja po svetu prošle godine, u principu mereći u odnosu na ostale domaće bendove bila na zavidnom nivou, nema nijednog pravila koga se držimo. Uglavnom su to bila, sa jedne strane aplikacije na neke festivale na kojima smo prošli pa smo se eventualno dobro pokazali, pokupili kontakte pa otišli još jednom ili dva puta na slična mesta preko tih kontakata, nešto smo bukvalno preko Interneta se prijavljivali, prolazili preko nekih kontakata koji su pali sa neba.

Sad mogu da se nadovežem na ovu priču o menadžerima i idejama. Ja moram da kažem da sam i ako sam sarađivao sa nekoliko menadžera ovde, kao član grupe Vroom, nisam dobio ono što sam hteo, ne u smislu da sam mislio da me neko krade, to mi nije bilo na kraj pameti, ali baš u tom idejnom smislu. U ovoj zemlji je moguće živeti od ovakve vrste muzike, živ sam primer, do pre nepunih godinu dana kada uz to radim i ovo, ali pod uslovom da tu ideju o plasiranju muzike proširite. To nije samo sviranje, naročito ne sviranje po srpskim provincijama i zarađivanje od koncerata. To svakako nije zarađivanje od prodaje diskova, tu je zarada jednaka nuli. Autorska prava su kao što rekosmo široka tema od koje se takođe zarađuje simbolično. Morate imati širu viziju. U našem slučaju mi smo muziku plasirali na mnogim mestima gde je to bilo potrebno, recimo primenjena muzika, predstave, filmovi... Druga stvar je bila plasman u inostranstvo na nekim festivalima koji su bili onako ok, pri tom ne mislim na ono što smo bili u Francuskoj, Italiji, nego je povremeno i Slovenija bila unosna i isplativa. Kao posledica partizanskog nesistemskog rada na sve strane po Evropi, došli smo do tačke u kojoj će nam izaći pesma na jednoj kompilaciji u Francuskoj, do menadžerske kuće iz Pariza koja hoće sa nama da radi, i već imamo prve plodove tog rada, dakle trebalo bi dva puta u septembru da nastupimo u Parizu na nekim festivalima i sledeće godine u Strazburu.

Rodoljub Stojanović: Da li mogu da se nadovežem na Markovu priču. Jako bitna stvar je gomila grupa dolazi, donosi svoje materijale i priča – „da li možemo mi nešto u inostranstvu da uradimo“? A propo svega, ne možete. Zato što, da bi strane kompanije se zainteresovale za vas, vi morate da imate neku vrstu baze u svojoj državi, morate da ste popularni, morate da imate neku već urađenu priču da bi se neko zainteresovao, jer se računa samo ako ste na lokalnom nivou jako dobri. Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, ali zaista, ako ste na lokalnom nivou jako dobri to znači da ćete moći da napravite internacionalnu karijeru. Zašto su najveću karijeru napravili Goran Bregović, Zabranjeno pušenje i svi ostali? Upravo iz tog razloga. Ja sam pre neki dan na koncertu Apocalyptice razgovarao sa jednim gospodinom koji je iz Pariza došao da razgovara sa grupom Apocalyptica, pošto menjaju diskografsku kuću, ali da ne promene i njega kao publishera. Znači njemu nije teško, a ujedno je posetio i Gorana Bregovića sa kojim je potpisao pre mnogo godina publishing. On je pratio i još uvek prati šta se dešava ovde. Kako on to prati. Pa preko Markove firme, preko Perine firme, preko moje firme, zna kolika je prodaja, zna koliko je tržište i u datom trenutku će samo jednoga da izvuku. Odličan primer je bio pre nekoliko godina bila ruska grupa Tatoo, koja je napravila fenomenalnu svetsku karijeru, svidelo se to nama ili ne, kao muzika, kao žanr. Ali su napravili upravo to, zato što su Rusi prodali milione ploča i jednostavno su stranci shvatili i rekli dajte da napravimo od njih svetsku atrakciju.

Pitanje sa prošle tribine: Ognjene, KKN su snimili album prošle godine vrlo hvaljen. Koncertna aktivnost je vrlo učestala, međutim, nije usamljen utisak da su oni od strane svog izdavača, odnosno od strane RTS-a ostavljeni bez značajne medijske promocije. Moram reći po cenu da ću biti subjektivan, takve stvari mislim da se ne dešavaju ni u Multimediji ili Mascom-u koje nemaju svoje televizije, zašto?

Ognjen Uzelac: Nema ni PGP svoju televiziju.

Petar Janjatović: Ali imate reklamu na RTS-u.

Ognjen Uzelac: Mislim da uskoro ni nju nećemo imati.

Petar Janjatović: Sad je imate.

Ognjen Uzelac: Nemamo, sad je Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Petar Janjatović: Bio je Van Gogh sinoć, ja sam video.

Ognjen Uzelac: Kažem da se uslovno rečeno nalazi na top listama B92 i da se tamo vrti više nego na RTS-u. RTS je javni servis i PGP u tom smislu sarađuje sa njim.

Ognjen Uzelac: PGP se okreće alternativama, jeste RTS javni servis, i najgledaniji, ali mislim da je nespojivo sa tržištem da PGP ima takav ulaz u RTS a da druge konkurentske kuće čiji je to isto javni servis nemaju. U tom smislu PGP neće imati tu vrstu veze sa RTS-om.

Ognjen Uzelac: Ja se iskreno nadam da ne. To ni u kom slučaju ne bi valjalo iz prostog razloga, opet ću da ponavljam jedno te isto, onog momenta kad se uspostavi efikasan mehanizam ostvarivanja autorskih i srodnih prava, onda neće postojati nikakav problem ni za menadžere, onda će oni najmanje da zarađuju u čitavoj priči. Onda će onaj koji je proizveo disk, i taj neko ko je napravio jedan hit u životu biti bogat.

Ognjen Uzelac: Ja se nadam iskreno za godinu do dve dana. Hrvatima je manje trebalo. Kod njih to funkcioniše. Ja sumnjam da će to doći iznutra, pre nekim pritiskom takozvane međinarodne zajednice... Mi jednostavno moramo, ili da se uklopimo u taj sistem ili da se totalno rasturimo.

Petar Janjatović: U ovom trenutku?

Petar Janjatović: U tragovima. Meni se čini da poslednjih par sezona su nam... Mi smo oduvek, kada pravimo neke inventare, pričali, slaba godina, slaba godina, međutim ja ne mogu da se setim previše pesama koje su preživele, koje su se pojavile u poslednjih par godina, tako da potpuno blentavo zvuči ali zaista, čini mi se da nam je neuporedivo kvalitetnija scena bila u prvoj polovini 90-ih nego u prvoj polovini 21. veka.

Petar Janjatović: Naravno, duboko je to kurje oko.

POPBOKS: Što se tiče mene, toliko, možda se kasnije javim, priliku da postavite pitanje imate vi, publiko.

Zlatko Jošić: Evo ja ću ti odgovoriti, radio ga je Maksa Æatović – Komuna.

Petar Janjatović: Ali suština cele priče da je celu stvar inicirao Boban Petrović koga se stariji sećaju, bio je lider grupe Zdravo, jer je cela ta ideja bila da promoviše svoju ćerku koja pravi karijeru u svetu.

Zlatko Jošić: Ovo je direktno upućeno meni tj. Domu omladine. Ono što smo mi uspeli da uradimo ovde, evo sad prilike da malo reklamiramo Dom omladine. Ono što smo uspeli to je da ovde napravimo situaciju da je ovde, na žalost, najbolja oprema za svirke u gradu od stacionarnih klubova. Kažem na žalost zato što je ovo ovde loše, ali koliko je loše na drugim mestima, možeš da zamisliš. Ovde u ovom klubu je trenutno najbolja oprema u gradu, stacionarna, stabilna i nije problem, dogovaramo bendove da sviraju na procenat, znači ne moraju ništa da iskeširaju i slično, nego se procentualno dele zarade, što znači ne moraju da ulože ništa a odu kući sa nečim.

Zlatko Jošić: Ti si čuo drugačije. Dobro, nemam nikakav problem sa tim što si ti čuo drugačije. Da li si pričao sa mnom? Sa ljudima koji su svirali si pričao. Odlično, dovedi tog čoveka koji je to uradio drugačije i pitaj mene zašto. Svima se nude dve opcije kada sviraju ovde, da rade za fiksne pare ili da rade na procenat. Oni sami biraju, uvek. Barem je ovde tako, pričamo za ovu salu. Ako želiš da radiš koncert u velikim prostorima, onda moraš da platiš. Zašto? Zato što Dom omladine nema opremu za te sale, nego se ti koncerti rade na drugačiji način. Plaća se zakup sale tj. renta sale Domu omladine, a ozvučenje, osvetljenje se nabavlja sa drugih mesta. Ja pričam o klubu, i to je princip koji važi svuda. To je princip koji važi u Sava centru, na stadionu Tašmajdan, na Zvezdinom stadionu, pa samim tim i u Domu omladine, a to da je nažalost ovde oprema najbolja, samo kažem, ovde imaš D12 za nogu i 57-icu jednu ispravnu čak. Mislim, smešno jeste, ali na drugim mestima nemaš ni toliko.

Marko Grubić: Voleo bih da se nadovežem jednim malim, ali značajnim podatkom vezanim baš za tu fiksnu opremu. Kada smo svirali dole u najvećoj sali u Domu omladine, bilo je potrebno iznajmiti dobro ozvučenje, jer ne postoji fiksno, ali to je problem svakog koncerta koji se ovde dole organizuje, to je najveća stavka koju imate u troškovniku. Sa druge strane imate recimo, proslavu nove godinu koju finansira gradska vlada ako se ne varam, i ta zabava koštala je prošle godine, možda vi bolje znate, ali nekih 200.000 evra. Sa tim parama, ili sa pola tih para, kad bi se uložilo u salu Doma omladine, učinili bi se milion puta veći korak u kulturnoj politici jer bi jednostavno organizacija svakog koncerta oko 1000 ljudi bila trostruko jednostavnija odnosno. Možda bi bile i karte jeftinije, bilo bi dostupno i publici, ali eto, to je sistemski problem na koji sam hteo da ukažem.

Rodoljub Stojanović: Mi pričamo generalno o autorskom radu, ne pričamo o jednoj ili drugoj vrsti muzike. Problem je što niko ne dobija taj novac, niko, kako god se zvala, koja god muzika se zvala, mislim, žanrovski podeljena. Pitanje o kojem mi pričamo je od suštinskog značaja za funkcionisanje i ulazak ove države u mnoge međunarodne institucije, između ostalog, ne znam, MMF, Evropsku uniju, Svetsku trgovinsku organizaciju i sve ostalo. Ne radi se samo o muzičkim autorskim pravima nego generalno svima autorskim pravima.

Rodoljub Stojanović: Radio stanice ne mogu bez muzike, to je suština radio stanica. Ne radi se o tome da li se vrti ovo ili ono, mi imamo tu drugu vrstu problema. Mi trenutno imamo previše radio stanica. Sa druge strane ti imaš jednu stvar koja se dešava već 25 godina, na čelu svih naših organizacija, diskografskih kuća su sedeli harmonikaši, i još uvek sede. Prosto, ako pričaš o žanrovskim podelama, znači, sa druge strane PGP onako kako ga ja vidim i kako je organizovan u drugim državama, u Sloveniji, Hrvatskoj, on ima kulturnu i kulturološku vrednost i on jeste u okviru javnog servisa. Zbog toga se u Hrvatskoj Jugoton privatizovao i postao Croatia Records i postavio nezavisna diskografska kuća, ali oni imaju sada u okviru HRT-a, imaju diskografsku kuću koja se zove Orfej, koja se isključivo bavi nacionalnim blagom, koja je dotirana od strane države. Drugo je tržišna vrednost, ako me razumeš i potpuno su te stvari odvojene od svega ovoga. U Sloveniji ZKP RTV Ljubljana nema nikakvu vrednost osim što radi posao od nacionalnog i kulturnog značaja kao diskografska kuća.

Ognjen Uzelac: Bitno je samo što se to ne naplaćuje, to bi već dovelo do toga. Ako radio stanice jure slušanost ništa ih ne sprečava da emituju samo Cecu, stvarno ih ništa ne sprečava.

Zlatko Jošić: Ako budeš imao sto stanica koje emituju samo Cecu, svima će pasti slušanost. Deli se, jednostavno, ne mogu svi imati apsolutnu slušanost i da vrte apsolutno istu vrstu muzike. Podela posla, podela kolača, znači 25 stanica koje vrte Cecu, koja je 50% tržišta, ako budeš imao samo jednu stanicu koja je rock’n’roll i koja vrti 50% posto tržišta ta jedna stanica će biti jača od ovih 25 koje vrte...

Rodoljub Stojanović: Neće imati marketinšku vrednost da ulože u stanicu koju sluša 1000 ljudi, ali moram da primetim ovo, ako pogledaš recimo, u poslednjih četiri-pet godina koncerte koji su se dešavali, ja tvrdim da je veća populacija koja sluša pop-rock muziku nego koja sluša folk. Šta je problem, problem je njegova agresivnost, pop-folk muzike. Direktno su agresivni, oni rade za sebe oni grizu. Rok muzičari ne grizu za sebe. Rok muzičari, pop muzičari misle da time što su izdali album se njihova stvar završila, svi ovi bendovi koje sam ja naveo, sa kojima sam ja radio, dok god su radili, i dok još uvek rade, oni imaju jako uspešnu karijeru. Ja ne znam ni jedan bend neuspešan koji je radio, a znam milion bendova koji su me na koncertu startovali, potapšali po ramenu i rekli vežbamo, sad ćemo. Nisu uradili demo snimke, nisu uradili prave snimke, samo kućne snimke od kojih pokušavaju da naprave samizdat varijantu. To nije ono što tržište očekuje od njih. Zašto bi ti naterao nekoga ko ide da kupi produkciju A klase, svetsku, najnoviji album bilo kog domaćeg benda. Moraš da ih zainteresuješ za to, moraš da im daš kvalitet.

Rodoljub Stojanović: Pa mi to radimo.

Ognjen Uzelac: To je prilično tačno. Mada i Eyesburn i KKN pevaju malo i na engleskom, zar ne. Dragana Mirković je u čitavoj priči marketinški potez, kako je neko rekao na jednoj promociji, duvaju neki novi vetrovi kroz PGP. Ne vidim da su to neki novi vetrovi u čitavoj priči. Problem je, mislim da si ti ostao uskraćen za konačan odgovor. Problem je naplate para. Svako da pokupi svoj deo kolača svako će videti koliko vredi na tržištu, i kada je to tržište postojalo uvek je Dragana Mirković bila isplativija od bilo kog pop ili rok benda, to je jednostavno, glasajte, pa ko dobije više. To je takva stvar, međutim treba svako u čitavoj priči da dobije isto. Što se tiče promovisanja, da li je više Dragani Mirković dato ili nekom drugom, da, u određenom trenutku je to tačno bilo tako.

Ognjen Uzelac: Mislim da pogrešno postavljate pitanja.

Zlatko Jošić: Krajnje jednostavno ću ti reći. Ja sam radio prvi album Night Shifta za PGP kao menadžer. Night Shift je imao duplo više reklama nego što sada imaju KKN, što su imali za poslednji album, inicijalno su imali iste uslove. Problem je u tome što sam ja kampovao u PGP-u. Ognjen Uzelac tada nije bio direktor, nego je bio advokat. On će ti reći da smo se skoro svako jutro viđali na kafi. Moraš nešto da uradiš i sam, neće sve kuća da uradi.

Ognjen Uzelac: Upravo to, bendovi to trebaju da rade. Problem je što PGP kao deo RTS-a, nije deo njegovog programskog saveta, postoji programski savet u RTS-u koji će da bira i određuje program javnog servisa. PGP nema takav uticaj u RTS-u i ne bi trebalo da ga ima, jer ako PGP to ima, onda to isto pravo imaju i City, Grand, Komuna... PGP treba jednostavno da napravi sadržaj za taj, uslovno rečeno, objektivni programski savet RTS-a koji bi trebao da oceni šta je to od javnog interesa. PGP to ne bi smeo da radi.

Predrag Ivanović: Ja bih da se nadovežem na Zlatka. Nije Dom omladine jedini prostor u gradu, ima još prostora u gradu. Budući da radim u SKC-u, tamo sam u muzičkoj redakciji. U zadnje vreme počeo je da radi Mali klub, dobili smo donaciju Japanske ambasade, dosta ozbiljan razglas je sada tamo. Ne znam da li je neko od prisutnih bio na koncertu grupe Obojeni Program, Veliki Prezir, Škabo... Takođe u gradu ima još nekih bitnih mesta za klupsku scenu grada uopšte. Po meni jako bitno mesto, u ovoj koncertnoj sezoni bio klub Ana 4 Pištolja, klub Plastic i klub Akademija naravno, i mislim da tamo tehnički uslovi nisu ništa ni gori ni lošiji od Doma omladine ili od SKC-a. Mislim da bi trebalo da bude što više klubova kako bi scena bila vitalnija.

Rodoljub Stojanović: U zavisnosti od toga kako i koliko postignete u svojoj karijeri, vi možete da očekujete honorar, ako pričamo o tome. Prvenstveno ako se plaća porez i ako je sve čisto i belo, zašto ne bi bile dostupne te informacije, prosto i jednostavno, ne mogu mali bendovi, uslovno rečeno, bendovi koji su na početku karijere ne mogu da očekuju odmah honorar ili veliki procenat. To je normalna stvar. Samo bih hteo, ako mogu da iskoristim priliku da dam jednu malu paralelu u odnosu na sve ovo. Ja sam radio sa Eyesburn, radili smo dva albuma za B92, jedan smo radili za Metropolis Records. U jednom trenutku oni su odlučili da svoju karijeru prenesu u PGP, ja im predlažem, ako su nezadovoljni, a potpisali su dobar ugovor, da tuže PGP, dobiće ih na sudu sigurno. Ako su se izborili kroz ugovor za svoje uslove poslovanja, zašto bi se ti brinuo o njihovom poslovanju. Neka tuže PGP, neka dođu kod mene, ja ću da ih posavetujem kako da tuže. Neka isto tako bilo koji bend ode kod Ognjena, neka ga Ognjen posavetuje da tuže mene ako su nezadovoljni, ako nešto u ugovoru ne piše. To je ono što sam pričao na početku ove priče, biznis, pročitajte gospodo šta potpisujete. Mi ne možemo da ostvarujemo vaše snove, mi nismo čarobnjaci, ne držimo čarobne štapiće, mi kalkulišemo ciframa, na žalost. Moje iskreno mišljenje za razliku od tvog, da je ovo najgori album grupe Eyesburn koji je uradio. Mogu da ti obrazložim zašto.

Ognjen Uzelac: PGP je svesno ušao u tu kalkulaciju.

Ognjen Uzelac: Ne, ali to se na kraju svodi na problem: nismo dobili honorare jer nas niste prodavali, a niste nas prodavali jer nas niste dovoljno reklamirali. Onda se postavlja pitanje šta smo mi u svemu tome, neka mašina za produkciju superstarova...

Ognjen Uzelac: Taj album je poprilično dobro reklamiran što se RTS-a tiče, reklama na RTS-u... pogotovo sad možete videti koliko je to skupo, RTS ipak ne može toliko da se rasipa čak i na PGP. PGP jednostavno kalkuliše sa tim, da ako sa takvim bendovima kao što je Eyesburn ne može da zaradi, da ne izgubi mnogo, jer poenta je u konačnom preseku stanja, da se ovakav zvuk uopšte pojavi. To je korisno za tržište.

Zlatko Jošić: Samoubico, tu sam, nema problema. Da li si ti svestan šta si ti upravo uradio, kakvo si pitanje postavio? Da li si svestan uopšte? Ako jesi svestan, 100% svestan, odgovoriću ti na to pitanje. Daću ti još 15 sekundi da razmisliš, neka neko nešto kaže. Da li želiš da ti odgovorim da na to pitanje. Da li želiš da zatvoriš Dom omladine, SKC i sve ostale prostore za svirke malih bendova. Da li želiš da ih zatvoriš zauvek za svirke malih bendova?

Zlatko Jošić: Naravno da želiš. Pitanje si postavio je zato što želiš. Sad ću ti odgovoriti vrlo jednostavno. Da bi uradio koncert ovde, treba da dođeš sa overenom firmom koja je registrovana za organizaciju koncerata, doći ćeš na četvrti sprat Doma omladine, u računovodstvo i kod našeg advokata gde ćeš potpisati ugovor. Odštampaćeš karte u zvaničnoj štampariji, javnoj, verovatno u Narodnoj banci. Doći ćeš sa tim kartama ovde, mi ćemo provesti karte kroz knjigovodstvo, prodavaće se dole na blagajni. Uplatićemo pazar na račun tvoje firme, od koga ćeš ti platiti sve poreze državi, i daćemo ti kompetno cele karte, ceo iznos od karata, sve što bude prodato ćeš dobiti ti. Ti uslovi će onda morati da važe za sve bendove i pitaće tebe zašto si ih sjebao.

Zlatko Jošić: Ovo važi za sve klubove u gradu. Ponovo ti kažem, razmisli šta pričaš pre nego što progovoriš.

Ognjen Uzelac: Nekada su im tražili pare da ne izdaju ništa.

Ognjen Uzelac: Dovoljno sam dugo tamo da znam kako stoje stvari. Pitanje je šta očekujete kao rezultat. Ima njih gomila... pogledajte postavku Cityja, Granda i drugih izdavačkih kuća. Zašto je njihova medijska prisutnost takva? Zato što su platili to medijsko prisustvo kroz izdavačku kuću. To se u PGP-u ne dešava, PGP svesno proizvodi neke gubitke. To je pomalo tragično. Mi ovde pričamo o unapređenju pop i rok muzike, a kad se neke stvari preseku, u samom startu je neko izdanje gubitak. Za određene stvari traži se da se pokriju bar inicijalni troškovi direktne proizvodnje. Koliko god se to prodavalo ili ne. Nekim ljudima treba uzeti pare i da se ne izda ništa. Problem je u tome, to može i žanrovski, po muzici da se podeli, nekima jednostavno ne očekuju zaradu od prodaje nosača zvuka, njima je to vid reklame. Nakačiti znak PGP-a, i kao super, ja sam izdao, to sad mogu da tezgarim za 500 evra na veče. Njima treba uzeti pare. Što se mene lično tiče, ne treba ih ni izdati, ali neke stvari smo primorani da radimo.

Ognjen Uzelac: Dovoljno je samo da snimiš demo i da dođeš u PGP.

Ognjen Uzelac: Samo to.

Rodoljub Stojanović: Da li znate bar jedan svetski bend koji je imao karijeru koju je posle, ako ste čitali njihove intervjue, da nisu sve živo radili i svom životu da bi uspeli u toj karijeri. Nikome se karijera nije desila. Reći ću vam jednu bitnu stvar. Trenutno na svom stolu imam nekih 20-ak diskova koje slušam ovih dana. Inače, godišnji prosek je da slušam 400 materijala, a prošle godine na Exitu sam gledao dva koncerta na main stageu, sve ostalo vreme sam proveo na demo stageovima i na ostalim stvarima. Organizovao sam 3-4 demo festivala u svom životu i pokušavao upravo od tih malih, nepoznatih bendova, naveo sam: prva ploča Kristala, Ništa ali logopedi, Oružjem protivu otmičara, Block Out itd. U vreme 90-ih godina, vratiću se na tu celu priču. Nismo imali ništa, imali smo sve. Nismo imali ništa, jer infrastruktura nije postojala, postojao je klub KST gde smo mogli da sviramo, klub u Domu omladine, verovatno kao i danas, ista je priča, ali bila je jedan dobra volja i želja svih nas da napravimo nešto drugačije i nešto novo. Ista želja treba da postoji i danas od strane bendova. Ja na žalost ne vidim da se bilo ko, na bilo koji način bavi time. Vratiću se na jednu drugu stvar. Početkom ove godine, kako je ukinut treći kanal, prestala je da postoji lista Dodatno ubrzanje. Ukinuta je emisija na B92 Shoo-Bee-Doo. Na RTS-u je bila emisija Garaža koja je ukinuta prošlog leta. Na Pinku nikada nije ni bilo takvih emisija.

Rodoljub Stojanović: Kod mene u studiju trenutno snima grupa Autopark. Vratiću se na onu malopređašnju priču. Ja sam pre PGP-a razgovarao sa poznatom grupom DLM. U finansijskom smislu, ja sam ponudio pet puta bolje uslove nego što su oni dobili u PGP-u. Oni su se odlučili za PGP. To je njihova stvar, nije moja, ne mogu ja da odlučujem o njima. Isto to je i sa Eyesburnom, isto i sa KKN. Jednostavno, morate da shvatite da se tržište kreće.

Rodoljub Stojanović: Ja ne znam kakve su ugovorne obaveze, donesite mi ugovor pa ću vam reći gde su pogrešili.

Rodoljub Stojanović: Znam da je PGP jedan stari mehanizam koji se prvo bori sa jednim osnovnim problemom, to je samoupravni socijalizam, i tu imate neki sindikat. Koliko god vi vučete napred nekih 300 ili 500 zaposlenih vas vuče nazad, jer negde u svojoj poziciji gubi svoju opštu priču koja je vezana za taj napredak. Svi se boje nečeg novog, to vam je isto kao i u drugim sferama života. To je tako. Mislim da Ognjen ima mnogo više problema, da li ima toalet papira, da li ima sijalica, ko je polomio utikače, ko je nešto maznuo, da li je štamparija uradila ili nije, nego što on stvarno kreativno može da se bavi u odnosu na mene, ja sam mali sistem, imam 8 zaposlenih, nas je toliko koliko nas je, i imamo tu produkciju koliku imamo, za razliku od njih, ja ne znam stvarno koliki je broj zaposlenih u PGP-u, i mislim da ja nikada ne bih bio u situaciji da sednem na Ognjenovu stolicu. Ne podilazim mu, nego je to jednostavno tako. Znam prethodnog direktora Vladu Markovića koji je bio jedan divan kompozitor, autor, koji ima iza sebe jako puno dela klasične muzike, čovek je prosto odlepio, počeo da se ponaša nevaspitano, da ne odgovara na pozive, prosto je poludeo od svega toga. Potpuno mi je jasno šta mu se desilo. PGP mora da doživi svoju transformaciju po meni u jednom potpuno drugom... ako Ognjen ima snage mi ćemo ga svi podržati u tome.

Ono što je drugi problem to je da ja mogu sebi da priuštim domaću produkciju jer imam iza sebe nešto što se zove strana produkcija pa od toga finansiram domaću produkciju. Nova domaća, bilo koja, diskografska kuća koja nema iza sebe bilo koje finansije ne može da opstane na tržištu. Reći ću vam, u januaru mesecu, od svih izdanja koliko ih imam, ja sam prodao 300 diskova domaće muzike, a prodao sam 4500 inostranih diskova. Ja legalno plaćam porez, mogu da vam kažem sve cifre koje hoćete. Neću navoditi imena zbog tih ljudi sa kojima radim, ali je prosto to tako. U finansijskom smislu, kada govorimo o 150 dinara i o normalnoj ceni, Massimo Savić, ili hajde da uzmemo Marčela... On je po punoj ceni po kojoj je prodavan finansijski jači od Zdravka Čolića na kiosku prodatog, finansijski jači, iako je tiraž manji. Cena diska, reći ću vam, u Hrvatskoj, domaćeg diska, je ekvivalentna ceni stranog diska. Tamo je 18 evra domaći i strani disk. Kada prodate 1000 diskova imate bruto 18000 evra. Kada prodate 5000 diskova, pomnožite sa 5, pa je zato posao isplativ. Svaki njihov izvođač dobije svoj novac. Zato što njihova Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih prava ostvari 10.000.000 evra prometa godišnje. Naš SOKOJ ostvari 500.000 evra. Njihova Kolektivna organizacija za ostvarivanje srodnih prava producenti, izvođači ostvari nekih 3.000.000 evra. Naša organizacija je ostvarila 300.000 evra prošle godine. Mi smo veće tržište, skoro duplo veće.

Rodoljub Stojanović: Mi svakodnevno, evo ja sam imao jutros imao sastanak sa jednim gospodinom, vrlo dobronamernim iz OSC-a koji se ovde bavi nekim drugim pitanjima ali je svojevremo radio u IFP-u, advokat je, poznaje autorsko pravo i poznaje jako dobro taj sistem raspodele. Ja sa njim pokušavam da napravim edukacionu varijantu za sve diskografske kuće. Da uradimo da edukaciji diskografskih kuća koje moraju da znaju šta su im prava i obaveze.

Ognjen Uzelac: PGP ima jedan mehanizam, pošto je hiperproduktivan, takav kakav je, sa čim ja imam veliki problem, ali radio stanice su problem same po sebi. Ja ne znam ko su ljudi na kojekavim radio stanicama, međutim, mi smo imali naširi mogući spisak od nekih 250 najslušanijih radio stanica u SCG, sada je to u Srbiji i ima ih 180, i svi mesečno dobijaju u proseku 10 izdanja.

Ognjen Uzelac: Iskreno mislim da je potrebno napraviti jedinstveni model što se tiče cene diskova. Mislim da bi cena diskova trebalo da varira između sadašnje maloprodajne i cene diskova na trafikama, jer pre svega niska cena diska ubija pirateriju. To je jedini pozitivan efekat niske cene, a sa druge strane je potrebno uvesti sistem naplate od emitovanja javnog saopštavanja gde će ti ljudi koji su uložili rad u nastajanju tog zvuka biti adekvatno nagrađeni, na stranu to što će zaraditi od svirke.

Zlatko Jošić: Ja ću da zastupam oprečno mišljenje, ne slažem se u potpunosti sa Ognjenom. Tvrdim da cena mora da ide gore i da, kao što odeš da kupiš cipele one koštaju 50 evra, italijanske, toliko moraju da koštaju i srpske. Tako isto ulaznica za koncert Stinga ne može da bude 200 dinara zato što smo mi jadni i bedni, jer Sting hoće da uzme svojih 200.000 evra i baš ga briga za bilo šta na svetu. Kao što mercedes kad kupiš ovde, platiš ga isto koliko ga plati i prokleti Nemac. Tako i neke stvari, ne kažem da disk treba da ide na 20 evra, ali da mora da ide gore, mora, i pozitivne strane toga bismo osetili posle prvih par meseci do godinu dana. To je moj stav.

Rodoljub Stojanović: Država treba da omogući normalne uslove poslovanja na tržištu. Ne treba nama nikakva donacija bilo čega. Nismo mi socijalne ustanove, mi pričamo o biznisu. Ono što bih hteo, da ti odgovorim na postavljeno pitanje, engleski jezik, srpski jezik - da, Zlatko Jošić i ja smo radili sa dva od tri pop benda koji su prošli na engleskom jeziku. U Srbiji su prošli Eyesburni, prošli su Celtsi, i Love Huntersi. To su bendovi koji su bili medijski zastupljeni i sve ostalo, možemo da se složimo u 90-im, jako teško, ali smo uspeli da uradimo nešto. Međutim, posmatrajte celu stvar potpuno drugačije, vi živite u Srbiji i vaš maternji jezik je srpski. Ja sam izdao jednu kompilaciju pre nekih godinu, dve na kojoj 90% bendova peva na engleskom jeziku. Reč je o jednoj heavy metal kompilaciji. Skoro svi bendovi su na engleskom, možda dve ili tri pesme na srpskom jeziku, nemam ništa protiv toga da prodajem muziku na engleskom. Ali, mislim da, ako ste autori, ako hoćete da se približite muzici... ja još uvek mislim da ljudi u Srbiji još uvek ne znaju dovoljno engleski. Putujući sa grupom Eyesburn tri godine, posmatrajući njihovu karijeru, ja tvrdim da oni klinci koji su u publici, oni ne znaju... Znači grupu Eyesburn je probila pesma Šejn. To su pesme na srpskom jeziku koje su horski pevane. Posle određenog broja koncerata njima se smučilo, verovatno danas ne sviraju te dve numere na svojim koncertima iako su to pesme koje su napravile od njih hit, i napravile su im veliki tiraž zbog kojih su u jednom trenutku diskografske kuće počele da se otimaju o njih. Kada se napravi zdrava trka između nas, mi jako dobro to umemo da ocenimo i da odreagujemo da pravi način.

Marko Grubić: Dao si mi šlagvort da se nadovežem na to pitanje o ponudi i potražnji. Koliko sam shvatio ovde nije osnovna tema muzička industrija uopšte nego je akcenat na pop rok muzici. Osnovna stvar je, da bi se ostvarila ponuda, pa posredno i potražnja, potrebno je, da mediji pre svega, televizija u slučaju zemlje Srbije, to ponudi. Rođa je pominjao da muzičke emisije umiru, a i te koje su postojale godinama su bile po mojoj gruboj proceni gotovo mentalno retardirajuće. Ne postoji klinac koji će da gleda te emisije koje su postavili, da pomisli da je to nešto pametno za čime treba da krene. Jednostavno prezentacija toga je bila katastrofalna, a sada ne postoji i to je situacija koja stoji sto godina. Postoji jos jedan dublji, sistemski problem, a to je problem monopola koji bi takođe trebalo da reši država. Imate Pink, koji ima svoju izdavačku kuću, takođe i B92 i RTS. To je faktički istina. Ja sam siguran da je to u svetu vrlo retka praksa.

Rodoljub Stojanović: To ne postoji!

Ognjen Uzelac: Pink i City su dva odvojena preduzeća.

Marko Grubić: Mi možemo sada da pričamo o tim formalno sistemskim stvarima, ali svi znamo faktičko stanje, to niko ovde ne može da opovrgne, znamo i posledicu toga. Ako pogledamo šta je PGP reklamirao od muzičkih izdanja pop rok karaktera poslednjih godina videćete da sigurno 60-70% bendova koji niti su komercijalni a još mnogo manje su umetnički značajni. To je najdirektnija posledica monopoloskog položaja. To je naš najveći problem, znači ako vi izdate za konkretno Automatik, u velikom ste problemu jer nemate proboj na tri najbitnija medija, da ne govorimo o nekoj manjoj kući.

Ako se slučajno probijete na mediju te emisije koje su, kretenske, moram da kažem, u koje se ne ulažu pare, koje baš briga za plasman te muzike, vi ne možete da se poredite u ovom trenutku istorijskog razvoja, nikako sa nečim što je totalni treš, ali plasirano bar u skupoj scenografiji, samo to. Jednom kad budemo napravili da je RTS kuća koja ima uslove, kojoj prilaze izdavačke kuće podjednako: PGP, Automatik, Multimedija, svejedno, znači da postoji sistemski uređeno stanje, mi ćemo moći da pričamo o zdravoj osnovi za plasman. Sledeći korak je da postoji volja da se plasira ovakva muzika kroz voditelje koji su obrazovani, pametni, šarmantni itd. Da se tim emisijama da određeno vreme, videćete, hipotetički kada bi se to desilo da bi potražnja za ovakvom vrstom muzike ogromno porasla i mi ne bi smo sada pričali o ovome, kao PGP nedovoljno reklamira svoja izdanja Eyesburna, to je nedopustiva situacija, to ne može da bude njihova privatna prćija, o tome se radi. I dokle god se to ne promeni, ovde neće biti jedan korak napred, i moj prijateljski savet svim mladim bendovim, sad već pričam sa stanovištva autora, realno je da se to u dogledno vreme neće sistemski rešiti i stvari neće krenuti deset koraka napred kao što treba da krenu. Dakle, moraćete tražiti paralelne kanale, moj savet je najpre preko Interneta, kontakata, sviranja negde za džabe da bi se napravila neka priča za dalje. Rođa je u jednom trenutku pričao o prodoru u inostranstvo, na svetsko tržište itd. I to je sve tačno što je rekao. To je neki logičan, sistemski put da uđete za nekog majora tamo, i da nešto napravite. Međutim, muzika u Evropi danas funkcioniše na 100.000 koloseka, i svaki od tih koloseka na određenom nivou je dovoljno isplativ da vi možete da se bavite onim što volite i da od toga zaradite. Mislim da ovde kod menadžera i bendova ne postoji svest o toj situaciji. Zauzmite kolosek koji nije mainstream, a koji će vam doneti mnogo.

Ognjen Uzelac: Upravo to sistemsko postavljanje stvari podrazumeva da PGP jednostavno ne može da prolazi u RTS-u tako, pa makar to bila Dragana Mirković, Van Gogh ili Eyesburn, sve su to proizvodi PGP-a. PGP to što ima još ima reklame reklamira onako kako misli da može da mu se vrati uložen novac. To je glavni problem, ali ovde se stvari sistemski postavljaju kako treba, pre svega javni servis počinje da funkcioniše. U tom sistemu javnog servisa će PGP zauzeti svoje mesto, ali ne kao odnosi Citya i Pinka, protivprirodno i tržišno nespojivo. Ali ono što sam RTS treba, koji se finansira iz pretplate, finansira se iz nekih drugih izvora, ali on sam treba da odredi šta je to javni interes. Ne može PGP kao izdavačka kuća koja ne sme da ima upliv u RTS da odredi šta je to od javnog interesa. Ja bih najviše voleo da kao glavni urednik PGP-a kažem „Eyesburni su takvi“ i da serviram neku svoju politiku, ali to nije dobro, nije podobno. Treba neko ko je pozvan da to u državi odredi. RTS nema muzičke emisije, eto vidimo da to nije problem samo RTS-a, ne postoji neka zvanična top lista. Ne vidi se šta se to traži na tržištu, a ja sam apsolutno ubeđen da onog momenta kada se tržište postavi kako treba, ono samo izbaciti kvalitet. I tu će svi kvalitetni bendovi zbog koji smo se okupili ovde naći svoje mesto i imati neku korist od svega toga.

Marko Grubić: Vi imate još samo jednu rečenicu, voleo bih da je kažem. Imate zaista apsurdnu situaciju da bendovi koji gotovo nemaju nikakvu minutažu na ovim uticajnim medijima, imaju više karata na koncertima, više svirki, angažmana, nego bendovi koji imaju neverovatne minutaže, neverovatne reklame u poluvremenu gledanih utakmica na RTS-u. To je dokaz da nešto opasno tu smrdi, i dok se to ne popravi neće biti ništa. Zaboravio sam još jednu sitnicu. Zakon o javnom informisanju postoji, to funkcioniše, ali ne znam u kojoj meri. U Hrvatskoj, Sloveniji i u svim normalnim zemljama imate tri, četiri ozbiljna medija koji imaju pokrivenost, koji imaju bitan minut koji ste potrošili kod njih, pričam o kvalitetnim emisijama koje se bave muzikom, i vi znate, da ako ste se pojavili na takvoj televiziji imate gledanost, imate značaj. Dokle god imamo 100.000 malih televizija to je rasipanje, i niko neće moći da se predstavi kao da nešto znači.