Zbog ovakvih bendova i ploča je potpuno razumljivo zašto se core-gothic scena povlači u sve dublju ilegalu, i sve više insistira na alternativnoj i DIY čistoti svog mraka. Međutim, za one kojima gothic kao profesionalno (a ne duboko intimno) opredeljenje benda ne smeta, SWR je odlična niskokalorična zamena za popularne klasike
Ne znam da li je pametno da kažem na početku teksta, ali ovo je album čoveka koji je svojim repovanjem upropastio
Placebovu pesmu
Spite & Malice sa albuma
Black Market Music.
Ovom prvom rečenicom sam poštedeo veliki broj čitalaca od saznanja da je ovaj bend otkrio Fred Durst iz Limp Bizkit. To bi ih verovatno dotuklo. Međutim, kada se presluša, album nimalo ne liči na dve prethodne referentne tačke.
Za
She Wants Revenge je najpogrešnije misliti da su došli da se nadinterpoljuju sa Interpolom. Oni su predstavnici primenjenog disco punka, bend koji pokušava da iskoristi već izgrađene konvencije jednog stila i da se plasira na tržištu koje su prethodno izgradili
Rapture, Interpol ili
Bravery. Ili, još preciznije, She Wants Revenge je karika koja je nedostajala na
Curiosa Tour setu predgrupa koje su organizovane kao podrška poslednjoj ploči The Cure, a na kojoj su svirali
Muse, Cooper Temple Clause, Auf Der Maur, Cursive, Scarling, Head Automatica, Interpol, The Rapture i
Mogwai. She Wants Revenge zvuče kao sublimacija svih ovih pristupa koji na neki način vuku koren iz The Cure.
U tom smislu, She Wants Revenge zvuče kao grupa klupskih pimpova koji su čuli da devojčice vole Interpol i odlučuju da sviraju tako nešto ne bi li došli do njihovih tela ali ne i srca. U njihovoj muzici nastupa sveopšti revival svega što im dođe pod ruku, od The Cure, preko
Joy Division, sluzavijih momenata
Depeche Mode (ili još bolje rečeno Gahanovog solo albuma), pa čak možda i Bauhausa.
Međutim, slično kao Nightmare of You, sve to, ma koliko sračunato i nisko bilo u polazu, dosta solidno rade, i zbog svoje eklektičnosti nikada nisu dosadni i sadrže crossover potencijal, a sa razvratnošću vokala na tragu Billy Idola, uvek imaju pribežište i u kempu.
Najkomunikativniji klupski singl je
I Don’t Wanna Fall in Love koji zvuči kao ubrzani
Blue Monday New Ordera sa andreweldritchevskim vokalom i neobuzdanim tempom koji čini da svi jeftini trikovi koje She Wants Revenge potegnu - zapravo uspevaju!
Emotivno težište ploče je petominutna numera Sister koja je kanonski goth momenat iz prvih post punk dana. Broken Promises For Broken Hearts uspeva da dobaci do obećavajućeg naslova. Veliko ljubavno zaključenje albuma sadržano je u završnoj She Loves Me, She Loves Me Not u kojoj se akcija iz kluba preseljava u mračnu đačku sobu, sa zvučnika u slušalice.
Kako odoleti američkom bendu koji, slično Green Day, žanrovsku ortodoksnost potvrđuje i lažnim engleskim akcentom pevača? Reč je o neodoljivom kiču u kome su format i tehnika nekih drugih umetničkih dela fetišizovani do apsurda. Sva gorčina koja se iz punk pobuda unela u sentimentalnu muzičku supstancu tokom razvoja žanra, u rukama She Wants Revenge biva (zlo)upotrebljena kao plesni akcenat, i na kraju konzumirana kao pop slatkiš.
Sa stihovima na ivici parodije, She Wants Revenge je praktično studija jednog pravca koja usput može da se konzumira i kao njegov legitimni izdanak. Nešto ovako eklektično i polemično se i moglo očekivati od benda koji čine dvojica losanđeleskih disk džokeja. Štaviše, iako ova pretpostavka nije fundirana u konkretnom podatku, možda je i sam naziv benda aluzija na off-projekat Petera Hooka?
I da: dovoljno je dobra ploča da se oprosti Justinu Warfieldu što je svojim nastupom upropastio Placebovu pesmu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.