Album koji napušta polje zabave i bezazlenosti. Najzabavnija ploča koju je Beck napravio sa producentom Godrichem donosi ugođaj nerazrešene napetosti
Susret
Beckove hip-hop strane sa producentskom rukom Nigela Godricha dogodio se tek na ovom albumu. Ovaj podatak na značaju u punoj meri dobija tek ako se ima na umu da Beck i Godrich stoje iza emotivne gromade
Sea Change (2002), verovatno najhrabrijeg autorskog izraza posle dvehiljadite. Na The Information, koji je delom rađen posle
Sea Change (zatim je došlo do pauze zbog prošlogodišnjeg albuma
Guero), dolazi do spajanja te ogoljenosti sa eksplozivnom stranom Becka kao autora.
The Information izneverava (u pozitivnom smislu) duhovito odbrojavanje bubnjara na samom svom početku, a na osnovu kojeg bi se moglo pretpostaviti da Beck nastavlja utabanom stazom jednog Guera ili Odelaya. No, umesto da nas još jednom provoza kroz žanrove, umesto da rutinski izmeša karte između centra i periferije, Beck sada otvara vrata jednom, to treba naglasiti, nestabilnom retro-hi-tech-junk svetu. Drugim rečima, The Information je manje parodičan, na njemu postoji težnja ka ozbiljnosti u izrazu.
Zvuk
The Information je prilično ogoljen, u njegovoj osnovi nalaze se bubnjevi, udaraljke, zviždaljke i ostale igračkice (
New Round nam donosi čitavu simfoniju ispadajućih lupova i programčića). Često su ovi instrumenti propušteni kroz ekvilajzere i mnogobrojne eho efekte. Od žičanih instrumenata dominira bas gitara (jedna od najboljih pesama,
Soldier Jane, potpuno se oslanja na ovaj instrument).
Elevator Music i
Cellphone’s Dead ulaze odmah u uši i sigurno će biti najviše zastupljene na medijima. U ovoj drugoj duhovito su spojeni halucinogeni plesni momenti ranih
Primal Scream i old school hip-hop zarazni trikovi.
Gitare su, uglavnom akustične i duboko naštimovane, preseljene na periferiju. U We Dance Alone, odličnom primeru Beckovog novog duhovitog minimalizma, uopšte ih nema, a zvuk električne gitare je obilnije korišćen tek u poslednjoj, The Horrible Fanfare/Landslide/Exoskeleton. Najuspeliji eksperiment, Motorcade, sastavljena je od minimalne blues gitare (dva tona) i karakterističnog Beckovog glasa obojenih u Kid A zvučni svet koji pred kraj potpuno prerasta u minimalni elektro.
Daleko od toga da je na albumu sve proračunato, na njemu na delu možete da čujete - još jednom! - šta čini Becka jednim od najvećih, ako ne i najvećim autorom današnjice: spontanost i osećaj za pravu sekvencu. To je upravo onaj osećaj koji karakteriše rane blues autore. Nemali broj Beckovih saradnika govori o tom porivu, o manjku tehničke izveštenosti ali izuzetnom instinktu da se iz instrumenta izvuče ono minimalno i ubedljivo. Iz takve situacije nastao je biser Nausea.
U celini gledano, The Information napušta polje zabave i bezazlenosti. I pored toga što je reč o najzabavnijoj ploči koju je Beck napravio sa Godrichom na njoj postoji atmosfera neizvesnosti koja se odnosi na pitanje pravca kretanja. Gudački aranžmani na pojedinim pesmama (već na Think I’m In Love) daju ugođaj nerazrešene napetosti, a atmosfera jezovitosti blago potcrtava celinu. Uostalom, pogledajte fotografije postavljene na sajtu, na njima Beck i njegovi drugari izgledaju kao da su se probudili u Zemlji čuda. Izraz njihovih lica nije ni malo bezbrižan i na odličan način odslikava atmosferu na albumu.
The Information se ni u jednom trenutku ne postavlja na jedan od konvencionalnih polova popularne muzike. On je na momente uspeo eksperiment, na momente njegov komercijalni potencijal izbija u prvi plan, ali ova razlika nikada nije konačna i jasna što stalno nagoni slušaoca da još jednom pusti The Information. Što se samog Becka tiče, njegov autoritet je ovim ostvarenjem samo dodatno porastao, pošto ovakav album može da iznedri samo neko ko je dovoljno samouveren kada su u pitanju kako rešenja psihodelije kasnih 60-ih, tako i savremena strujanja na elektro sceni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.