MCR su jedan od „mlečnih bendova“. Njih slušaš na početku pre nego što ti ispadnu i sazriš za slušanje pravih bendova
Posle dva energična mladalačka izdanja, na svojoj trećoj ploči
My Chemical Romance pokušavaju da ispričaju priču koja traje ceo album, da se okrenu konceptu, što su - u poslednje vreme, a među bendovima sličnih komercijalnih usmerenje i žanrovskog izraza - radili još samo Smashing Pumpkins sa
MACHINA-Machines of God i Green Day sa
American Idiot. Međutim, sa pristupom sa kojim Smashing Pumpkins trijumfalno okončavaju kanonsku fazu svoje karijere, a Green Day vaskrsavaju, My Chemical Romance tek započinju druženje sa nama.
The Black Parade je primer svih mogućih predrasuda koje možemo imati prema američkoj sposobnosti da stvore išta elegantno. Reč je pre svega o glomaznom i neukusnom delu koje u izvesnim segmentima nije lišeno kompetencije, solidne izrade i dovoljno je robusno da opstane.
Kad je o neukusu reč, biću iskren: u Americi su i mnogo zreliji umetnici od My Chemical Romance skloni lošem ukusu. Primera radi, Melissa Auf der Maur je svoj odlični album promovisala na turneji sa finskom grupom H.I.M. i na svom blogu je delovala vrlo uvereno kako je to odličan bend. Dakle, čak i neko ko je ikona američkog, ako ne nezavisnog a ono barem alter-arena rocka, ne ume da proceni ko su i šta su H.I.M., kako to onda očekivati od omladine iz My Chemical Romance.
Dakle, jedan temelj, goth power popa MCR je svakako H.I.M., Piloti za sataniste, i njegov love metal, u kome slabo postoje i love i metal ali ima dosta saharina i distorziranog gitarskog popa. Drugi temelj je svakako Meat Loaf i njegova saradnja sa Jimom Steinmanom, čiji su konceptualni Bat Out of Hell albumi ostavili značajnog traga na američku omladinu. Dvoje su se tako smuvali, osnovali Evanescence i zaradili milione.
Za razliku od H.I.M., My Chemical Romance dobro vladaju engleskim. Možda baš zato ne uspevaju da dobace do polupismene skandinavske energije stihova Would you die tonight for love/ Baby, join me in death, ali zamalo dotle dobacuju u svom najhimničnijem komadu gde kažu I don’t love you like I did yesterday. Gotovo kao Carole King, ali nekako nije uverljivo. Mada, puno je hormona pa je zato neodoljivo. Tako da ne možeš a da sa oduševljenjem i osmehom, ali i sa puno simpatija, ne kažeš, Au, kakva trešina, fenomenalno.
Nažalost, na albumu nema dovoljno takvih momenata. Štaviše, neki od potencijalnih tematskih favorita koje bi ovakav bend morao da realizuje u velikom stilu, poput preterano razdragane pesmice Teenagers koja pokušava da uputi mladog slušaoca u tajne opstanka u srednjoj školi, deluju prilično neubedljivo. Od tih mladalačkih H.I.M. uticaja, My Chemical Romance imaju najviše koristi u solidnim i dinamičnim numerama This Is How I Disappear, The Sharpest Lives.
Zanimljivo je da u H.I.M.-u a ne u Meat Loafu, My Chemical Romance nalaze najviše inspiracije da ispune stari srpski aksiom da metalci imaju najbolje balade. Meat Loafa u blokbasterskom raspoloženju najviše evocira singl Welcome to the Black Parade. Za razliku od Steinmana i Loafa, oni nemaju tog kabaretskog dara da iskreno približe rock mjuziklu i da strukturu pesama žrtvuju narativu, izuzev u uvodu i zaključnoj, skrivenoj, pesmi. Tome su najbliži u pesmi Mama ali i tu tamburaški kabaretski uvod ubrzo pretvore u power pop. S druge strane, Loafova i Steinmanova hard rock pripovedačka amerikana opterećuje znatan deo albuma na kome My Chemical Romance lutaju kroz teme i formate kojima su nedorasli.
Ono što stoji kao adut My Chemical Romance, svakako je mladost i žar sa kojim prilaze svom projektu, u kombinaciji sa veštom egzekucijom i poznavanjem savremenih muzičkih tokova. Na pojedinačnom planu, My Chemical Romance umeju povremeno da ostave utisak tipa „Vidi Amere, tek sad provalili Placebo“. Najplaceboidniji momenat je zaključna, i tobože pobednička, Famous Last Words u kojoj molkovski vokal ponajmanje kliza u stadionski folklor.
Međutim, ispod te prijatne Placebo otmene krinke zakasnele čitavih sedam godina, krije se glib smrtno ozbiljnog pristupa prilično tupavim stvarima. Ova konstatacija vas može lažno navesti da mislim na Muse. I to je možda dobra referenca - My Chemical Romance žele da budu američki klinački Muse. Otprilike.
Međutim, njihovo mesto je da u svetu goth power popa budu ono što je Marilyn Manson za industrial a Linkin Park za nu metal. Manson je postao ozbiljan umetnik, a Linkin Park perfektni zabavljači zahvaljujući tome što su znali granice svojih mogućnosti. Preceniviši sebe, My Chemical Romance možda čak i pomalo zamaraju svoju ciljnu grupu i videćemo da li će posle The Black Parade podjednako zanimati svoje mlade fanove.
Ali, I Don’t Love You zaista može da nađe mesto na plejlistama na koje u poznim časovima žurke dospevaju Blood Red Skies Judas Priesta ili Unforgiven II od Metallice. A ima takvih žurki i pića koja dovode u takva stanja. Ne verujte NMEu kada kaže da ovaj album ima svoje mesto uz Nevermind, Nookie i American Idiot.
Komentari
-
Bird (gost)
| 17.11.2008. 12.17.57
HIM u poređenju sa MCR zvuči kao okorela gothic metalčina.
jedino što HIM i MCR( i Aleksandar Radivojević) imaju zajedničko je - ajlajner.
Black Parade je ispolirani rock produkt i samim slušanjem ne oseća se onaj "goth power pop - šta god" šmek koji je bio prisutan na 3 cheers for sweet revange albumu.
stvarno ne znam šta me je nateralo da dam komentar na dve godine matoru recenziju, al' eto...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.